G

 

autor tekst 002 ›››

 

 

Zoran Kostić Cane

Cane „Partibrejkers“:  Prodali smo budućnost naše dece

  "Nismo im ostavili dobar svet. Ostavili smo im gomilu kukavičluka, oportunizma i nekih kompromisa koji nisu dobri. Iz sitnih interesa smo prodali budućnost naše dece", poručuje Zoran Kostić Cane.

 O tome „kuda vodi ovaj put“ i da li je moguće biti „slobodan i samo svoj“ u vreme laži i obmana za Nova.rs govori frontmen grupe „Partibrejkers“.

 Potomak Gavrila Principa primećuje da kukavičluk uzima svoj danak, ali ne odustaje od borbe.

 Na pitanje da li prati politiku kratko odgovara:

 „Toliko je pratim da odustajem da je pratim“, kaže Cane i na početku razgovora ističe da u karantinu nije sticao nove veštine, poput većine, već se bavio promišljanjem i očuvanjem zdravog razuma:

 „Izolaciju sam proveo kao i svi ljudi kod kuće u Zrenjaninu. Imam psa, pa sam imao i dodatnu mogućnost da prošetam. Nisam stvarao ništa. Nisam naučio neki jezik, niti sam savladao grnčarstvo, niti čitao knjige. Samo sam razmišljao i nastojao da izbegnem neke velike oscilacije raspoloženja, da to sve prođe sa što manje posledica“.

 I do kakvih zaključaka ste došli?

 – Ovo je neki delirijum u čovečanstvu. Svakakve informacije dolaze, neko je čuo ovo, neko je ono. Svako ti preporučuje nešto. Mutna je situacija, ne znamo šta se krije iza brda. Čovečanstvo je u raskoraku. Čovek čoveku smeta. Pare predstavljaju moć nad ljudima, mislim da je to presudno u svemu ovome.

 U nekom trenutku je izgledalo da ni novac više ne pomaže?

 – Pribijeni smo uza zid. Nije frka za nas koji smo nešto videli i iskusili od života, već za ovu decu. Problem je to što ova deca postaju poslušnici. Mada, svi mi smo prihvatili taj domino efekat – neko je rekao, došlo je neko naređenje… Ostali smo bez elementarne hrabrosti. Pogledajte i ovo što se desilo sa crkvom. Navodno, nema bogosluženja, pa frka za Vaskrs… Polako smo se predali.

 Da li je korona sve, pa i veru, stavila na ispit?

 –  Svi smo mi pali na ispitu. Međutim, uvek možemo da se sakrijemo iza nečeg. Uplašili smo se žrtve, to je počelo da nas boli. A ne možeš ništa dok nešto ne uložiš. Dok ne uložiš sebe i svoj bol, ne možeš ništa dobiti. Jer ovo sve što se nudi, sumnju budi.

 Jeste li ispratili sve priče o koroni tokom vanrednog stanja?

 –  S obzirom na to da smo mi primitivan i neodgovoran narod, morali smo da saslušamo i postupamo u skladu sa merama koje su doneli. Meni je to ok. Međutim, nije mi ok to što su stariji ljudi morali da idu u nabavku od 4 do 7. Mogli su neku nijansu da pokažu, recimo od 6 do 8. Ne može kućni ljubimac da bude važniji od penzionera. Mogli su i ti penzosi da izađu od 8 do 10. Mogla je da bude pokazana neka nijansa, da se o nekome razmišlja. Propast je i ovo što se dešavalo online. Koncerti bez publike?! To je suludo, to ne može da postoji. To je kao kad bi neko prodavao ruže koje lepo izgledaju, ali ne mirišu. Kao kad prodaju hranu koja nema ukusa. Prodaju život bez ukusa, jer su svojim delanjem koje traje vekovima, izvukli sve sastojke života: sreću, osećaj da si u nekoj dobroj energiji, da veruješ u nešto, da postoji neka vertikala… Ne! Samo su nas betonirali. Ubeđuju nas. Ovo je vreme sugestije. Postoje ljudi koje ne zanima druga strana. To su neki „birokratski“ ljudi koji su našli druge roditelje jer se svojih stide. Oni rade za one koji su im poklonili neko poverenje, koji su ih pustili da pripadaju nečemu, da pobegnu iz svoje sitauacije, koje se stide. Prodaja duše je u toku…

 Je li moguće danas „biti slobodan i samo svoj“? Kuda vodi ovaj put uopšte?

 – Geomertija birokratije je na delu. To su neki ljudi koje ništa ne zanima. Oni hoće svoj nauk da sprovedu do kraja. Te neke osobe koje misle da njima svet pripada, a da su ostali ljudi suvišni pored njih. Napravili su nered u svetu, glad i siromaštvo, a sada hoće da istrebe ljude. Kako to? Seku granu na kojoj celo čovečanstvo sedi, pa i oni sami. Nisu u dosluhu sa ljudima. Njihov mozak radi bez srca. To nije nešto što se sad desilo, nego je planirano. Sva osećanja i svi ti pojmovi su predstavljeni kao slabost čoveka. Ako ih imaš – pojam slobode, nekog dostojanstva, čistote i svega toga, za tebe nema mesta u društvu gde se primaju naređenja. Ta naređenja savesti nemaju. Nameću nam život bez savesti, bez neke elementarne vesti koja će da ti dođe u mozak i kaže: ‘Ej, probudi se, pa nije to tako baš’. To su ta neka nova vremena. Po kajronima na TV-u izlaze informacije koje se više nikad ne javljaju. Plasiraju se nedokumentovane stvari. Ako ima neka tvrdnja, nju ne prati slika. Može svako nešto da kaže i napravi kajron. Došlo je vreme privida i obmane. Sve je to propaganda koja ima cilj da nam opljačka mozak i navede nas da pomislimo da je kod njih naše rešenje. A tvoje rešenje je u tebi samom! To je ukidanje junaštva. Ukidanje svetlog primera. Svet postaje veštački, postaje Matriks, virtuala.

 Da li to znači da čovek koji misli svojom glavom gubi bitku?

 – Ne, bitka traje. Moramo sve da gledamo u Božijem kontekstu. Život nije apoteka, da te sve na mestu čeka. Uplašili smo se sopstvene žrtve. Moraš da se odrekneš nečeg da bi dobio nešto. Mi smo svi u sebi „vakumirani“. Svi živimo u tesnom knapu koji je neka birokratija raspisala za sve ljude. E sad, moraš da se prilagodiš svemu tome. Sve teče, ide dalje. Uvek je bilo tako. Uvek su postojali ljudi koji se razlikuju od većine. Verujem da se ljudi bude, da shvataju da su ostavljeni na cedilu. Sada kapiraju da je njihova sudbina u njihovim rukama. Ideja spasenja, sve vas menja. A to „da li ću imati pare“, „ako mi ne pomogne neko, ja ću da skapam“ – ne može tako. Život je borba. Rat uvek traje. Rat i u nama i oko nas. To su borbe između sila mračnih i sila zračnih. Ne može razočarenje da zameni poverenje. Mi smo svi deformisani i razmaženi. Svi smo u nekom komforu, luksuzu, koji je dat da bi mi umrli na miru i da ne bi razmišljali o nekim stvarima koje su nadahnjivale neke ljude. Pojam ljubavi ne postoji, već samo odnosi – ti meni, ja tebi. Nismo ni braća, ni sestre, nego smo suparnici. Čovek čoveku smeta.

 Mnogi se plaše 5G mreže, vakcina, čipovanja, raznih zavera…

 – Sve te vakcine i čipovanja su stvarne stvari. To je kao i u životu. Neko ima, neko nema sreće. To je isto kao kad vidiš bogalja koji se trudi, iako je bogalj. A tebi sve smeta, iako si fiktivno zdrav i prav. Imaš sve udove, još ako ti nije toliko pokvarena glava, znaš nešto… A onda vidiš čoveka koji je fizički onemogućen, ali se i dalje bori. Ja mislim da je veći problem to što se otapaju lednici, jer se oslobađa nešto za šta čovek ne zna šta ti lednici kriju. Da li su to neki virusi, neki gasovi? Naudili smo planeti. Čovek joj smeta, jer kad nije bio prisutan pojavili su se kitovi, delfini, ptičice, neko novo cveće… Čovek je od svoje izuzetnosti počeo da smeta samom sebi. Počeo je da se dorađuje i misli da je on sam rešenje svoje zagonetke. E, nije! A tajni više nema. To je velika frka, jer sve kreće iz tajne. Ona je naša baza podataka, naš unutrašnji svet, a on se ukida. Kome to više treba skromnost? Sve je programirano: ‘Ne možeš da gledaš gore – gledaj dole’. ‘Ja ću da ti izmerim koliko ti treba od tačke do tačke’. Moralo bi da se gleda malo šire i Božiji kontekst mora da bude prisutan. Bio ja u pokušaju da budem neki vernik ili ne, mislim da je to to. Vera u Boga bistri našu mutninu koju prave ljudi koji su rođeni za to. Ljudi koji traže druge roditelje, koji bi sebe promenili, koji bi izbirsali sve svoje tragove. Ljudi koji bi da stave na pijedestal neke potpuno glupe elemente ljudskog postojanja. To je kao kad prate modu. Ne mislim samo na tekstil, već modu kao model razmišljanja. Zamenjuju se pojmovi. Sve se radi da čovek ne zna šta se radi. Okrenu te kao kokošku. Vitlaju, vitlaju i onda stave. Ti ne znaš gde ćeš dalje.

 Kako gledate na situaciju u Americi?

 – Sigurno da je frka. Svi daju objašnjenja olako. Ljudski život je izgubio vrednost, jednako kao i ljudsko postojanje. Ja mislim da je to što se sada dešava između njih borba za vlast u Americi. Kako dalje?! Neko bi da podilazi čoveku i da ga pusti da na miru propada, a neko bi da ga spase. Pošto kapira. Ima dobrih ljudi, oni nikad neće da nestanu. Njima je jasnije, postoji suština koja živi u nekim ljudima. Postoji suština koja je uvek jača od količine, od mase. Sad, da li je to što se dešava u Americi rasizam, ne znam, ali neka frka jeste. Frka, koja se dešava kad kreneš da razmišljaš o čoveku kao beskorisnom biću, kao ne donosi ti profit. Kao nosi neke tvoje falsifikovane stvari od kojih ti nemaš nikakvu korist. Onda nastaje frka. Ne može tako! Postoje ljudi koji hoće da te zatvore u svoj krug interesa. Frka tek predstoji. Videćemo tek kako će sve biti. O Trampu sam gledao neke filmove u kojima je on predstavljen kao neki baja koji će u sprezi sa Vladimirom Putinom da napravi novi poredak. Međutim, otkud ja znam te stvari, ja ne znam šta će biti sa mnom. U frci sam za svoj život i za život svoje porodice. Nisam toliko uzrastao u Bogu da kažem: ‘Ej, važi, sve je u Božijim rukama, kako on odluči tako će biti’. Uvek ima ono – daj ja nešto da uradim, a onda vidim da ne mogu ništa da uradim specijalno. Mogu samo da sedim u svojim ograničenjima kojih je mnogo.

 Šta je sa svirkama, hoćete li uskoro pred publiku?

 – Nešto su krenuli da zivkaju. Ljudi su željni. Hoće da im se neko obrati, ne samo po pitanju muzike, već i pozorišta. Bilo ko, čovek čoveku da se obrati i da ga ohrabri malo. Da mu kaže to je tako zbog nekih stvari koje su i tebi jasne. Međutim, moraš da ih priznaš da postoje, a ne da kažeš: ‘To su teorije zavere’. Nisu to teorije zavere. To su odistinske zavere. To je frka sa ljudima koji imaju mnogo para, koji misle da su mnogo pametni. Sa ljudima koji misle da su bogovi na zemlji. Eugenika. Taj stav da postoje ljudi koji su bolji od drugih. To prvensto među ljudima, e to je frka – ja sam bolji od tebe, i mene ne zanima šta ti misliš. Ja sam bolji od tebe, ja imam telekomunikacije. Ja od ovih postojećih reči pravim novi smisao. Znači, igram se sa nečim što ti ne možeš ni da zamisliš da jeste. Ali, ko je puno siguran desi mu se na kraju da se prevari. Ko misli da je otkrio toplu vodu. To pitanje važnosti, ega, -to su smešne stvari. Jer mnogo preživelih stvari živi u nama, mi se tako upravljamo prema tome. Oduvek je bilo toga, bilo je ljudi da su došli do nekih znanja i saznanja, ne znamo da li su imali neke koristi od toga. Stvari su danas predstavljene jako ozbiljno. Ljudi se ne šale. Iako postoji humor, sve neki sarkazam, sve ono što izaziva kiselinu u želucu, neko mrštenje na našim licima. Glupost se nudi kao mudrost, a dosadni hoće da zabavljaju druge.

 Kako se postavljate prema deci kao roditelj u vreme sveopšte konfuzije i pomeranja sistema vrednosti?

 – Ne znam da li su to više naša deca. Vrši se tehnološko janjičarenje. Usmeravaju se deca van naše moći, a naša moć je samo u deponovanju stvari da znaju razliku između dobra i zla. Dakle, da im mi stalno nešto pričamo, ali mi što im više pričamo, više ih opterećujemo. Pitam se kao Sokrat – da li će meni biti bolje što odlazim ili vama što ostajete?! Mladi žive tako kako žive. Nismo im ostavili dobar svet. Ostavili smo im gomilu kukavičluka, oportunizma, gomile nekog kompromisa koji nisu dobri. Ok, mora da postoji neki kompromis, jer ovaj svet nije samo za nas, već i za ostale ljude, i mi moramo da primetimo te ljude, da još neko živi sa nama, ali iz tog sitnog interesa prodali smo budućnost svoje dece.

 Da li vas poreklo obavezuje da usadite svojoj deci svest o tome ko su im preci, s obzirom na to da ste rođaci Gavrila Principa?

 – On je mojoj majci ujak. Ne deda-ujak, nego pravi ujak. Znači, zov nekog junaštva javi se s vremena na vreme. Da nema junaštva, uvenuli bi. Nigde ne bi krenuli, nigde se ne bi pokazali. Umrli bi u sopstvenom kukavičluku duboko uvučeni u svoj svet koji je prazan i hladan. Umesto da bude lep, topao i dobrodošao za svakog čoveka.

 

 Slika bez datuma nabavljena iz Istorijskog arhiva u Sarajevu 28. juna 2014. godine prikazuje Gavrila Principa, bosanskog Srbina, u svojoj zatvorskoj ćeliji u tvrđavi Terezin nakon hapšenja. Rođen kao seljak 1894. godine u udaljenom planinskom selu Obljaj, Princip je bio strastveni srpski i slovenski nacionalista za čije se ubistvo nadvojvode Franca Ferdinanda u Sarajevu, pre 100 godina, 28. juna, uveliko smatra da je izazvalo Prvi svetski rat.

 Jel to znači da osećate da vašim venama teče junačka krv?

 – Ne znam sad baš to. I o tom mom rođaku Gavrilu, svakakve su priče bile. Ono što osećam verovatno osećaju još neki ljudi. Nije knjiga pala na jedno slovo. Ima još mladih i hrabrih. Hrabar je onaj koji razmišlja svojom glavom i čuva svoje srce da radi. Koji osluškuje ko ga zove. Traži svoj put. Čovek je stvoren da sebe traži, dok prolazi kroz gomilu laži, a sve te laži su neke naše projekcije. Bežanje od nas samih i onda samo uveravamo druge, gubimo snagu koja nam treba da bi ostali ljudi, da bi tu neku ljudskost, čovečnost zadržali. Često, mi nismo na visini onoga što tražimo od sveta i od sebe na kraju krajeva. Naš pandam stalno nas nešto demantuje, naše postupke, naše reči. Međutim, nema predaje. Kome se predati, sem nebesima?

 Kako je došlo do toga da jedan roker spozna Boga, pošto se rokenrol uglavnom povezuje s porocima?

 – Nisam ja sad tu neki primer, postoje bolji primeri. Došlo je tako što sam shvatio da on može da mi pomogne. Gledaš da budeš ok, da budeš dobar čovek, da pobediš sebe i one egoizme. Nama nesvest udara reket. Nekad nam se čini da smo u pravu, pa bi za to dali glavu. Onda se izmaknemo sa strane i uvidimo da je to glupost, da smo mi za glupost hteli sebe same da damo. A ako dajemo sebe same, znači da dajemo i druge, da smo stalno u nekoj zabludi. Da smo i mi stalno u nekom ošamućenju. Imam mana kao pas buva, ali tu sam negde, Bog hrabre čuva.

 Postoji i ta potrošnja. Istina se pretvara u opšte mesto. Ta relativizacija da nešto može ovako i može onako. To je bez veze. Ili izreka „ako ne uradiš kajaćeš se, ako uradiš kajaćeš se“, to su đavolske stvari. Bar ja tako mislim. Što sam stariji, sve sam gluplji, ali čuvam čuku. Čuvam svoje srce. Pošto svako može da nauči da bude pametan. Ode u tehnomaniju i kupi malo veštačke inteligencije. Međutim, radi se o tome da samo srce treba čuvati. Čuvati tu dušu koja je deo neba. Nebo u malom. Kad vidiš mrtvog čoveka vidiš kako se on odjedanput osušio, nešto ga je napustilo. Mnogi žive, a da rođeni nisu. O tome se radi. Prolaze onako život i ne pitaju se mnogo, jer ljudi su pristali da budu korumpirani. Mogu ja da pričam lepe stvari, ali kad izađem u svet, gledam druge ljude, gledam da budem ok, a često nisam ok ni sam. Mogu da reagujem i ovako i onako, znači, naučiti da budeš dobar čovek, da budeš siguran u tome je poenta. Dobrota je sigurnost. I te priče koje prate rokenrol nisu baš tačne. Mnogi ti rokeri imaju porodice, imaju decu, to je neka priča ostala da rade ovo ili ono. Koliko ja znam, moje kolege ne rade te stvari koje se pripisuju uz rokenrol. Ljudi imaju veći nivo svesti nego oni pre. Znači, ne zanima ih samo forma, koju bilo koja vrsta delatnosti nosi, zanima ih nešto više, hoće ljudi da razmišljaju. Međutim, moraju da znaju i o čemu razmišljaju, jer mnogo razmišljanja davi srce. Obeshrabruje čoveka. Samo razmišljati da bi se razmišljalo, time navodiš neku jalovinu u životu, a jalovina te zatrpa, uguši i ćao. Mislim svako dobro svim ljudima i da se izvinim ako sam izbedačio ljude. A ovo, korona i to, videćemo. Neka obrate ljudi pažnju na higijenu, šta jedu, šta misle. Neka obrate pažnju na svoje telo, na svoju dušu. Ljudi čuvajte se, mnogo vas volim.

izvor: nova.rs ›››

 

G

 

autor tekst 001 ›››

 

 

Zoran Kostić Cane

 

Opet Srbin ubija Srbina

 To prefarbavanje murala u crno je uvođenje u mrak. U beznađe, opet Srbin ubija Srbina.“

 „Zaboravite Benksija, pogledajte ovaj beogradski ulični mural.“

 Ovo je napisao Mark Voral, urednik fanzina Gate 17 iz Londona, koji često meša fudbal i pop kulturu.

 Ovaj citat sam zaboravio da spomenem Milanu Milosavljeviću Deroksu, juče, u nedelju 21. po podne. Citat se odnosi upravo na ulični mural koji je Deroks uradio u ediciji GTR zidnih slika koje su prefarbane tokom proteklog petka na subotu. U tu subotu moja žena je bila strašno pogođena. Ona nije navijač, ali joj je prirastao ovaj specifični žanr uličnog slikarstva koji je oslikavao poznate Beograđane (Srbe) koji su bili poznati i kao navijači Partizana.

 Naravno da svi pamte murale sa Duškom Radovićem, Borom Todorovićem, Zoranom Kostićem Canetom, Bogdanom Diklićem… ali i sa stranim „grobarskim gostima“ — Džordžom Orvelom, Morisijem, Edijem Grantom…

 Pošto sam saslušao bračnog druga, zazvonio je moj drug iz detinjstva – Zoran Kostić Cane. I on je bio jedan od junaka koji su u zoru poslednjeg vikenda prefarbani u noćnoj akciji koja je razljutila Beograđane. Upravo taj mural sa frontmenom Partibrejkersa i Škrtica je pre više od godinu dana objavio u svojoj reportaži o Beogradu New York Post.

 „To prefarbavanje murala u crno je uvođenje u mrak. U beznađe, opet Srbin ubija Srbina. To je podgrevanje nekih podela kojih u srpskom narodu ima i više nego što treba da ih bude. Na muralima su ljudi koji su zaslužili da budu na zidu jer su bili dobri u svom poslu i doneli su mnogo sreće ovoj zajednici. To je više od toga da li je neko navijao za ove ili one. Murali su pokazivali duh grada. Ljudi su se slikali ispred njih. Ako nema murala, nema ni morala. Šta je ko kome kriv? Šta je ovo? Uterivanje straha?“, kaže Zoran Kostić Cane za koga su ovi murali bili znak raspoznavanja Beograda.

 „Ovo prefarbavanje murala bio je nekulturan čin. Uvod u nešto što ja zovem – podgrevanje različitosti. Ovde je stalno neko otkopavanje rana. Stalna akcija protiv sloge. Jer ne možemo da se složimo ni ko će nam biti na zidovima.

 To nisu bili obični murali, već su to slike koje su prekrivale naše sivilo. Bile su to slike dobrog raspoloženja. Oni su pokušali da muralima ožive grad. Da ti bude drago kad prođeš pored Zorana Radmilovića. Da ti narednih sto metara bude super u ovom jadnom, neudobnom svetu“, priča Zoran Kostić Cane, koji će, sada je jasno, doživeti restauraciju svog lika i dela na oskrnavljenom muralu.

 To sam saznao u ovu nedelju 21. januara. Javio sam se čoveku koji je oslikao ove murale – Milanu Milosavljeviću Deroksu, slikaru, uličnom umetniku kome dugujem da je već dobio poređenje sa slavnim kolegom Benksijem.

 Pozvao me je da dođem na Dorćol, na ugao Dobračine, gde je „mesto zločina“ koje je izazvalo najviše reakcija. Beograđane je naljutilo što je prefarban Duško Radović, ikona grada čiji su jutarnji omaži u radio-emisiji „Beograde, dobro jutro“ postali besmrtni već po odlasku u etar. Upravo je mural Duška Radovića odabran kao prvi za restauraciju.

izvor: intermagazin.rs ›››

 

G