autor tekst 002 ›››

 

 

Željko Pantelić

 

Švajcarski orlovi

 Ovoga puta se nije politika služila fudbalerima i trenerima, već su igrači i selektori zloupotrebljavali politiku. Koristili su najprestižniju sportsku pozornicu za pokazivanje svojih političkih stavova. Živimo u vremenu cvjetanja populizma u kojem ne važi maksima da “neznanje ne opravdava”. Štaviše, pravo na neznanje je preraslo u ponos

 Politika je uvek koristila sport, pogotovo onaj najpopularniji. Nekada za propagandu, kao Hitlerova Olimpijada u Berlinu 1936. ili Videlin Mundijal u Argentini 1978. Nekada za plemenite ciljeve, poput “utakmice mira” za Božić 1914, kada su vojnici izašli iz rovova i umesto da bajonetima jurišaju jedni na druge jurili loptu po brisanom prostoru. Ili čuvena “ping-pong” diplomatija Henrija Kisindžera koja je otvorila Kinu prema SAD i svetu. Nemačka je osvajanjem titule svetskog prvaka u fudbalu 1954. ugledala svetlost dana posle nacističkog mraka i njegovih posledica. Završna epizoda krvavog raspada Jugoslavije počela je na fudbalskim stadionima.

 Poslednji događaji na Mundijalu u Rusiji pokazali su da je došlo do kvalitativnog pomaka. Ovoga puta se nije politika služila fudbalerima i trenerima, već su igrači i selektori zloupotrebljavali politiku. Koristili su najprestižniju sportsku pozornicu za pokazivanje svojih političkih stavova. Živimo u vremenu cvetanja populizma u kojem ne važi maksima da “neznanje ne opravdava”. Štaviše, pravo na neznanje je preraslo u ponos.

 Više je nego indikativno da su se gotovo svi “politički” ispadi na Mundijalu vezani za prostor bivše Jugoslavije. Selektor Srbije Mladen Krstajić poredi Međunarodni sud za zločine u bivšoj Jugoslaviji u Hagu sa upotrebom VAR-a. Hrvatski izbornik Dalić pobedu nad Argentinom posvećuje braniteljima, a Lovren proslavljava uz ustaški pozdrav iz Tompsonove Čavoglave. Granit Šaka i Đerdan Šaćiri, poreklom s Kosova u dresu Švajcarske, proslavljaju golove Srbiji simbolom Albanije.

 U modernom fudbalu 19-ovekovno zamišljene nacije ne postoje. Ako postoji sport u kojem je ideal ujedinjene Evrope ostvaren i planetarna globalizacija implementirana onda je to fudbal. Od Bosmanove revolucije najbolji evropski klubovi su postali bukvalno multinacionalne kompanije u kojima su “domaći” igrači u izrazitoj manjini. Čak raste i broj klubova koji su već izveli na teren 11 stranaca. Tako se u fudbalu izgubio nacionalni prefiks zajedno sa armijama navijača koje su, takođe, postale internacionalne. Definisanje Arsenala, Mančester Junajteda, Mančester Sitija, Čelsija ili Liverpula kao engleske klubove, kao i Milana, Intera, Juventusa, Rome ili Napolija kao italijanske ili Reala, Barselone i Atletika kao španske, nije nikada bilo tako daleko od istine. Čak su i vlasnici, u brojnim slučajevima pomenutih i drugih klubova stranci, zajedno sa većinom navijača čije su adrese često i na drugim kontinentima.

 Ako postoji profesija u kojoj Srbi, Crnogorci, Hrvati, Bošnjaci, Kosovari, Albanci, Makedonci, Slovenci, kada se nađu u inostranstvu, kreiraju male Jugoslavije, onda je to fudbal. Mladen Krstajić je više od starijeg brata Ivanu Rakitiću. Prihvatio ga je pre više od deset godina, kao najrođenijeg, stavio ga pod svoje zaštitno krilo u Šalkeu 04 i definitivno mu pokvario ukus za muziku. Najskuplji igrač u istoriji srpskog fudbala Sergej Milinković-Savić je najveći menadžerski uspeh Albanca Iglija Tarea, koji je, uzgred, doveo u Lacio više srpskih fudbalera nego bilo koji drugi njegov kolega, izuzev Pantalea Korvina. Aleksandar Kolarov, po priznanju supruge Edina Džeka, ne izlazi iz njihove kuće u Rimu otkako se preselio iz Mančester Sitija u Romu. Prijateljstvo koje datira još iz engleskih dana, kada su zajedno sa Stevanom Jovetićem i Matijom Nastasićem činili jugoslovenski blok. Oni sa boljom memorijom će se lako setiti fotografije koju je Džeko objavio na društvenim mrežama sa pomenutim klupskim drugovima uz potpis “Mi Balkanci”.

 Izjave Krstajića i Dalića, ispad Lovrena i postupci Džake i Šaćirija nisu pogešni zato što imaju političku konotaciju koja nema nikakve veze sa najvažnijom sporednom stvari na svetu, već zato što su anahrone sa modernim fudbalom. Lopta je izašla iz nacionalnih okvira. Nisu ovo osamdesesete godine prošlog veka kada je samo jedan Argentinac (Ardiljes) igrao u Engleskoj. Rat na Foklandskim ostrvima između Argentine i Velike Britanije bio je samo deset godina pre raspada Jugoslavije, a Maradonina “Božija ruka” koju godinu kasnije u Meksiku. U međuvremenu skoro svi najbolji argentinski fudbaleri su igrali ili igraju u Premijer ligi i utakmica Argentina - Engleska nema nikakav specijalan naboj.

 Drugim rečima, klupski fudbal je relaksirao u dobroj meri odnose između igrača i samim tim između reprezentacija i možda bi trebalo da bude putokaz i za druge probleme sa kojima se suočavaju Evropa i svet. U tom kontekstu, dok Krstajićev, Dalićev i Lovrenov ispad deluje kao atavizam koji se vuče još samo po brdovitom Balkanu i posebno po njegovom bosansko-hercegovačkom delu (sva trojica aktera su poreklom iz BiH), Džaka i Šaćiri predstavljaju širi problem s kojim se suočava Evropa.

 Reč je o neuspeloj asimilaciji i integraciji čija je direktna posledica bujanje populizma, rasizma i šovinizma u državama Starog kontinenta. Džaka je rođen u Švajcarskoj, Šaćiri je došao u alpsku konfederaciju kada je imao četiri godine. Dakle, umesto što imitiraju rukama let albanskog orla, mnogo bi bilo prirodnije da su imitirali odapinjanje strele Viljema Tela. Tim pre što su Džaka i Šaćiri, kao i drugi igrači poreklom s Kosova, mogli da izaberu da igraju za Kosovo. Jedna od karakteristika koja povezuje Srbijance i Kosovare razasute po Evropi, pogotovo one nižeg obrazovanja, jeste da jednako ne žele da se asimiluju i integrišu u nova društva koliko im ne pada na pamet da se vrata na rodnu grudu, koju toliko vole. Džaka i Šaćiri su paradigma šizofrenog pečalbarskog života u kojem se se telo nalazi u jednom dresu, a glava na drugom mestu.

 Srbija je zasluženo izgubila od Švajcarske. To je činjenica. Ostalo je samo gorivo da jedni nastave da nose slike i natpise s imenima ratnih zločinaca, a drugi da propagiraju prekrajanje granica. Jedni da se žale na nepravdu što im nisu dopustili da realizuju nacionalne snove (Veliku Srbiju), a drugi što im neće dozvoliti da ih ostvare (Veliku Albaniju). U međuvremenu, Kosovari i dalje čekaju na belu šengen listu, a Albanci da počnu pregovore sa EU o članstvu. U redovima za vize i čekaonici EU Šaćirijev i Džakin orao brzo nestanu s horizonta. Oni su izabrali Švajcarsku. Kosovo i Albaniju vole, iz daljine.

 izvor: vijesti.me ›››

 

autor tekst 001 ›››

 

 

Željko Pantelić

 

Jugoslavija moje mladosti

Jugoslavija nije ideal, nije ideologija, još manje komunizam, nije politika a ni bratstvo i jedinstvo.

 

Jugoslavija je neponovljivi zbir mirisa, ukusa i uspomena koje nosimo o ljudima koji nisu više sa nama i stvarima kojih više nema.

 

Istorije se falsifikuju, ukusi i mirisi ne mogu.

 Pripadam poslednjoj generaciji koja je postala punoletna u SFRJ. Poslednja koja je kompletirala ceo put, od Titovih pionira i omladinaca do JNA. Nama je zapisano i da budemo poslednji mohikanci velike Jugoslavije, poslednji izvorni jugonostalgičari, čuvari žive a ne knjiške ili fiktivne memorije na zemlju svih južnih Slovena.

 Poslednji smo koji će moći da kažu da su živeli u zemlji od Đevđelije do Triglava i od Đerdapa do Jadrana i nama je zapao usud da zatvorimo vrata i ugasimo svetlo jugonostalgije, jednom za svagda. Dok bude nas Jugoslavija će biti deo nečijeg sećanja, biće živa, jer je svako živ dok ga se drugi sećaju. Posle nas Jugoslavija će postati samo istorija, lekcija na času, poglavlje u udžbenicima, i motiv poneke knjige ili filma.

 Jugoslavija će kako vreme bude prolazilo biti sve lepša u našim očima jer ona nije za za nas imaginacija, ideologija ili apstrakcija, romansirana priča o nekim prošlim vremenima. Ona je sećanje na našu mladost, naša neraskidiva veza sa prvim saznanjima, prvim ljubavima, prvim pobedama, prvim ushićenjima. U njoj smo prohodali, progovorili, ona je bila naša prva identifikacija. Mi smo znali samo Jugoslaviju osamdesetih, bili smo dovoljno veliki da vidimo sve lepo i dovoljno mladi da ne shvatamo ili ne uzimamo za ozbiljno sve što je bilo ružno. Mi jesmo bili Jugosloveni, posle smo postali sve drugo.

 Jugoslavija je naša prva otažbina i kako reče jedan albanski beg Indru Montaneliju između dva svetska rata: otadžbina se najviše voli kada se izgubi. Naravno, ima i među nama falsifikatora vlastitih sećanja i onih koji bi da prilagođavaju prošlost sadašnjosti. Moj pradeda je postao punoletan kada je Jugoslavija stvorena, odnosno Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, u godini kada je SFRJ izbrisana sa geografskih karti, izlaskom Slovenije i Hrvatske, ja sam tek ušao u svet odraslih. Između naša dva punoletstva, i četiri generacije, protutnjao je “Kratki vek”, kako ga je definisao Erik Hobsbom, i sa njim Jugoslavija.

 Čitajući, kao tinejdžer, romane Jozefa Rota i Štefana Cvajga, nisam ni slutio da ću se decenijama kasnije prepoznavati u Radecki maršu, Kapućinskoj grobnici ili Jučerašnjem svetu. Ta povezanost tanke niti bola i sete za nepovratno izgubljenim stvarima, to paradoksalno stanje u kojem srcem i dalje jako osećamo svaki otkucaj prošlog dok nam se pogled sećanja magli prolaskom godina i koprena prolaznosti izbleđuje nekadašnju stvarnost.

 U školi su nas učili da je Austrougarska monarhija bila tamnica naroda, baš kao što već trideset godina od Ljubljane, Zagreba, Sarajeva i Banjaluke do Beograda, Podgorice, Prištine i Skoplja utiskuju u glavu đacima da je Jugoslavija bila, manje-više, slični kazamat nacija.

 Čudio sam se, tih kasnih osamdesetih, zašto neko sa setom prepričava putovanja rođaka prodavca kestenja od Slovenije do Galicije (Ukrajine) bez ijednog graničnog prelaza i zbog čega je to bitno, ne shvatajući da je to bila metafora širine i prednosti različitosti. Pitao sam se kako neko može da žali za “tamnicom naroda” i da ima nostalgiju za njom, ne sluteći da će se i nama, ili barem nekima od nas, isto dogoditi, jer smo živeli u zabludi da svima, ili velikoj većini, kuca srce za sve.

 Jugonostalgičari našeg kova nemaju nostalgiju za komunizmom, za Josipom Brozom, još manje za služenjem vojnog roka u zabitima i po turobnim kasarnama, ne nedostaje nam sistem, samoupravljanje, partijske organizacije i sastanci, radni i kućni saveti, špijuni zaduženi za svaku zgradu ili ulicu, uštogljeni političari, dosadni TV dnevnici i sivilo velikih gradova. Za nas Jugoslavija nije ideal, nije ideologija, još manje komunizam, nije ona ni svi Srbi, Hrvati, Slovenci, Bošnjaci, Crnogorci, u jednoj državi, nije politika a ni bratstvo i jedinstvo.

 Jugoslavija je neponovljivi zbir mirisa, ukusa i uspomena koje nosimo o ljudima koji nisu više sa nama i stvarima kojih više nema. Istorije se falsifikuju, ukusi i mirisi ne mogu, zato je Jugoslavija naš spomenar i dnevnik odrastanja. Svako od nas ima personalizovani spisak vezan za zemlju koje više nema.

 Za mene je Jugoslavija put u Sarajevo sa mojom bakom i tulumbe na Baš čaršiji, vožnja zelenim autobusima u Beogradu i video igrica “Snupi” kupljena u komisionu, letovanja u Rafailovićima, Lazine mekike (Stigao je Laza i mekika taza) i spuštanje na more Petrovačkim stranama, zimske pripreme u Medulinu (mesto pored Pule gde su se jugoslovenski atletičari pripremali za novu sezonu) i “pozajmljeni” kamenčić iz Arene u Puli, putovanje u Velenje gde mi je jedna deklica prvi put pevala tiho na uvo “ti možeš da mi radiš sve” i gigantske kugle sladoleda u Celju, nedeljni ručak posle subotnjeg tulumarenja kod mame mog najboljeg druga u Križevcima, moravac koji smo igrali u nekom zagorskom selu čije sam ime zaboravio na svadbi drugarice, miris smole i četinara na Zlatiboru, kupanje u Tisi, sir i vrhnje na Kalniku, prvi izlazak u Kulušić, Kefu i Salun.

 Mi smo poslednji originalni jugonostalgičari, kao što su Rot i Cvajg bili nepopravljivi melanholični čuvari lepšeg lica žuto-crne monarhije. Mi smo kao neka vrsta modernih Jevreja, baš kao što su bili Rot i Cvajg, kojima je neko oduzeo najbolju moguću državu, s tom razlikom što mi nemamo Izrael, i što bi “dogodine u Jajcu” više zvučalo kao zezanje a mnogo manje kao svečano obećanje.

 Biće i u budućnosti onih koji će folklorno žaliti za Jugoslavijom, kao što ima i danas onih koji lamentiraju za Austrougarskom, jer su pročitali nešto, odgledali neki film ili slušali muziku iz jugoslovenskih vremena. Međutim, to će biti samo imaginacija, opsena trenutka i plod sklonosti da glorifikujemo i ulepšavaom prošlost koju nismo živeli.

Mi znamo kakva je zaista bila Jugoslavija, znamo njene mane i neizrecive istine, kontradiktornosti i rivalstva. Međutim, vreme je lekovito, čuva nas od nas samih i briše nam, ublažava ili relativizuje neprijatna sećanja a gura i vaja u prvom planu sve što je bilo lepo i dirljivo. Jugoslavija je naša dunja u ormaru koju čuvamo i koja nam miriše sve bolje - ko je nema ne može to da razume.

izvor: vijesti.me ›››