Jugoslavija će kako vreme bude
prolazilo biti sve lepša u našim očima jer ona nije za za
nas imaginacija, ideologija ili apstrakcija, romansirana
priča o nekim prošlim vremenima. Ona je sećanje na našu
mladost, naša neraskidiva veza sa prvim saznanjima, prvim
ljubavima, prvim pobedama, prvim ushićenjima. U njoj smo
prohodali, progovorili, ona je bila naša prva
identifikacija. Mi smo znali samo Jugoslaviju osamdesetih,
bili smo dovoljno veliki da vidimo sve lepo i dovoljno mladi
da ne shvatamo ili ne uzimamo za ozbiljno sve što je bilo
ružno. Mi jesmo bili Jugosloveni, posle smo postali sve
drugo.
Jugoslavija je naša prva
otažbina i kako reče jedan albanski beg Indru Montaneliju
između dva svetska rata: otadžbina se najviše voli kada se
izgubi.
_001.jpg)