"U ovim mojim godinama dostigao
sam nivo da mi niko ne treba na sceni osim jednog dobrog
gitariste ili pijaniste koji će da me prati, a da ja sobom,
svojim glasom, manirom, posvećenjem, dočaram sve
filharmonije sveta, sve violine sveta, sve gajde sveta, a da
se sve to čuje u tom jednom jedinom usamljenom glasu"
Zafir Hadžimanov je jedan od
onih ljudi s kojima se može pričati za novine i bez
aktuelnog povoda: deo je ovdašnje estrade i kulture 45
godina, za to vreme je dobio mnogo glavnih nagrada na
festivalima zabavne muzike, pesma Bio je maj jedna je u nizu
koje su postale antologijske zbog njegove interpretacije,
snimio je desetine ploča, pevao svuda po svetu pa i u
pariskoj Olimpiji i moskovskom Boljšom teatru, po njemu se
pamti nekoliko mjuzikala. Najnoviji, Jadnici u Madlenianumu,
jedna je od najgledanijih beogradskih predstava, autor je
mjuzikla Halo buđenje postavljenog u Skoplju, igrao je u
gledanim filmovima, njegova poezija je hvaljena i
nagrađivana, lepota makedonskog melosa nalazi se u verovatno
svim pesmama koje komponuje, postavljen je za počasnog
ambasadora makedonske kulture u Srbiji – i nekako, ima se
utisak da Zafir stalno nešto radi i da je stalno tu. Pa
ipak, neposredan povod za razgovor s njim jeste
objavljivanje koncertnog DVD-ja Zafir i sin, i najava
njegove knjige Raspevane pesme koju će Zavod za udžbenike
objaviti do ovogodišnjeg Sajma knjiga.
"VREME": Koncert snimljen na
novom DVD–iju deluje kao zbirka pesama koje su vaš zaštitni
znak, ali i kao autobiografija. Na njemu osim što pevate i
govorite svoju poeziju, pričate o sebi, o slavnim
festivalima diljem Jugoslavije, o vašoj supruzi Senki
Veletanlić, svom ocu etnomuzikologu i porodici iz koje
potičete… U svemu tome, sve vreme, prati vas na klaviru
Vasil, vaš sin i naslednik muzičke tradicije Hadžimanov.
ZAFIR HADŽIMANOV: Moglo bi se
reći da je ovaj DVD moj amanet, neko svođenje računa. Evo,
da objasnim: ja sam, u ovim mojim godinama, dostigao nivo da
mi niko ne treba na sceni osim jednog dobrog gitariste ili
pijaniste koji će da me prati, a da ja sobom, svojim glasom,
manirom, posvećenjem, dočaram sve ostalo: sve filharmonije
sveta, sve violine sveta, sve gajde sveta, da se sve to čuje
i donese u tom jednom jedinom usamljenom glasu. Smatram da
je vrhunac umeća postići najlepše pomoću jednostavnosti.
Pogledajte, na primer, platna Miroa: četiri linije u četiri
boje, a platno prepuno – suza nema gde da kane. Dakle, kad
se u toj mojoj fazi pojavio Vasil, mlado čeljade, izvanredan
interpretator, i kad je počeo da prati to što je radim, kad
je u našim koncertima bilo sve više i više sadržine a sve
manje i manje efekata, pomislio sam da je red da nešto od
toga i zabeležim, da ostavim amanet. Naravno, kako to biva,
tu su se pojavili fini momci iz "Take it or leave it
records" i realizovali tu moju želju, moju muzičku ličnu
kartu.
U pesmi Teatar, koju ste napisali
i komponovali, kažete "moj život je teatar".
Da li biste ga tom istom
metaforom opisali i u realnosti?
Da, ali ne samo zbog sticaja
životnih okolnosti nego i – namerno. Pozorište je moje
životno opredeljenje, na kraju krajeva ja sam diplomirao na
Fakultetu dramskih umetnosti, ali se nisam zadržao u njemu
nego sam otišao u čergare, u muzičare-čergare. Međutim,
ispostavilo se da ja od svakog nastupa, pa bilo to u
podrumu, na stadionu ili u koncertnoj dvorani, pravim
teatar, da svaku numeru pokušavam da pretočim u teatar.
Dobro je što još ima ljudi kojima je stalo do scenskog
govora. Malo smo se previše zaglibili u mulj koji se zove
pošto-poto-bogat, pošto-poto-zvezda. Svašta se radi da bi se
to postiglo, svačega smo se nagledali i bez ovih "farmi" i
"velikih bratova". Izraslo je ogromno pleme, da ne kažem
krdo, publike koja nema nerava da čuje bilo šta drugo osim
onoga što vidi i čuje na prvu loptu.
Vi ste brzo, a čini se i lako,
postali zvezda: 1965. godine na festivalu u Opatiji dobili
ste prvu nagradu a u Zagrebu treću, da bi vas već iduće
godine u Splitu najavili kao veterana.
Tako vam je to u šou-biznisu.
Svi oni koji od vašeg uspeha mogu da imaju koristi:
kompozitor, tekstopisac, aranžer, producent, izdavač, svi
nastoje iz sve snage da što više nastupate zato što se
parica vrti ekspresnom brzinom. Postao sam zvezda u zemlji
od dvadeset i nešto miliona ljudi i svaki dan sam mogao da
imam dva do tri koncerta. Sada najveće zvezde i u jednoj i u
drugoj i u trećoj zakrpi onoga što je nekada bila
Jugoslavija moraju da idu "preko" da bi dosegle skor koji
smo Senka i ja dostizali u Jugoslaviji. Naše turneje su
trajale po dva meseca, iz večeri u veče, pa na to si imao
Sovjetski Savez, a na sve to i celu gastarbajtersku Evropu,
Australiju, Kanadu, Ameriku. Bilo je to izvanredno… Moja
životna storija se sastoji od uspeha u mladosti, srednje
faze kada je trebalo odbraniti to što si do tada osvojio,
što je bilo dosta teško zato što se veterani dočekuju sa
pitanjem "dokle ćemo da vas gledamo, treba nam nešto novo",
i sadašnje faze kad me kao nekog ko je poznat i uspešan
pozovu u neki projekat kad niko drugi ne može ili neće. Ja
naravno dođem, i pokupim lovorike.
Verovatno aludirate na mjuzikl
Violinista na krovu u Srpskom narodnom pozorištu? Zna se da
je najnovija vaša uloga, lik Žana Valžana u Jadnicima, bila
baš vama namenjena…
Da, Dejan Miladinović, umetnički
direktor Opere Madlenianum, tražio je da ja igram glavnu
ulogu. To je, verujte, osećaj koji se ne da opisati. Inače,
lik mlekadžije Tejvjea u Violinisti je, izgleda, iako mi
nije bio namenjen, ipak mene čekao. Sve je počelo, nećete
verovati, još 1965. godine, kada je profesor Bajčetić
odabrao nekoliko studenata glume i poveo nas u Njujork, na
poziv tamošnje akademije. Mi smo tamo učili, družili se, ali
i svake večeri gledali predstave po Brodveju. Većina su bili
mjuzikli. Ja sam tada već bio pevač, i to pevač s nagradama,
pa je normalno da me je mjuzikl zanimao više nego druge iz
grupe. Čim smo odgledali Violinistu, rekao sam da ću jednog
dana, sigurno, igrati Tejvjea! I, prošle su godine… Jednog
dana, ćaskam ja sa Dejanom Penčićem Poljanskim baš pre nego
što je otišao u Srpsko narodno pozorište za upravnika. Kaže
mi da tamo spremaju Violinistu, ali i da su sve uloge već
podeljene. "Nema veze, sarađivaćemo mi, videćeš", odgovorim
mu ja. I, tako je i bilo: za mlekadžiju Tejvjea bio je
određen bariton, i posle nekoliko proba shvati da to nije za
njega. Penčić onda pozove mene, i ja spremim ulogu za
dvadeset dana! Posle toga igrao sam Tejvjea još devet godina
u Novom Sadu, i jednu sezonu u Bostonu! Kao i ova, i ta
priča o Bostonu je priča o slučajnosti, a počinje kad su me
pozvali da igram glavnu ulogu u filmu Pre kiše zato što se
činilo da će je Rade Šerbedžija, kome su je ponudili pre
mene, odbiti. Međutim, on se predomislio, a ja, kako bih se
malo utešio, otputujem u Boston da prisustvujem diplomiranju
mog Vasila. Uveče, na proslavi, kaže mi kuma da za društvo
otpevam Tejvjeovu ariju, ja to naravno prihvatim ne znajući
da je u sobi i direktor jednog pozorišta koje upravo počinje
da sprema Violinistu. Ukratko, sutradan su me pozvali na
probu da igram Tejvjea! Eto, tako je to bilo! Da li se još
nekom glumcu desilo da je dobio glavnu ulogu u američkom
pozorištu samo 24 sata pošto je stupio na američko tlo?
Zašto ste se vratili?
Nisam ja imao ništa protiv da
ostanem, ali tamo se igraju predstave onoliko koliko je
unapred dogovoreno, i kad se spusti zavesa ti više nemaš
posao. U tom pozorištu su odmah počeli da spremaju nekog
Šekspira, ali za mene nije bilo mesta čak ni da izgovorim
rečenicu "glumci su stigli, ser". Kad se odigra poslednje
veče tvoje predstave, preostaje ti samo da trčiš s kraja na
kraj Amerike po audicijama na kojima uvek ima neko ko je
bolji od tebe i ko dobije ulogu. Kad ti se to desi drugi
put, ti više nemaš para da probaš na trećoj audiciji. A ovde
te čekaju pozorišta, koncerti, ti si u ovoj čaršiji neko i
nešto, znaš da je familija Hadfžimanov-Veletanlić tvoje
ostrvo dobre nade i – vratiš se. Godinama pre Bostona, imao
sam šansu da ostanem u Parizu. Nakon koncerta u Olimpiji
mogao sam da prihvatim ugovor na tri godine koji mi je
garantovao tri ploče godišnje, ali – nisam. Bio sam pred
diplomom, čekala me je bogato plaćena turneja koncerata po
tadašnjem SSSR i nisam ostao u Francuskoj. Mislim da nisam
pogrešio: koliko bi mi trebalo vremena i umeća da ubedim
društvo po Parizu da mogu da budem njihov Aznavur? Da li bih
uspeo da ih ubedim? Sumnjam. Možeš ti u Rusiji da budeš
Đorđe Marjanović, ali ipak nikad nećeš biti ni Visocki ni
Bulat Okudžava! Nikad nećeš biti krv njihove krvi! Koren iz
kog sam iznikao mi mnogo znači. To tlo pod nogama, porodica,
pripadanje dedi čije prezime nosim, pripadanje drugom dedi
čije ime nosim a koji je bio u pečalbi pa mi je obezbedio da
mogu uzdignute glave da živim u Beogradu. Mnogo je dobro
biti iz dobre i imućne porodice ma kako ti sam dobro
zarađivao. Porodični pedigre je dobra startna osnova.
Govoreći o mojim pričama Kiselo–veselo, Duško Trifunović je
rekao da je to knjiga čoveka koji je imao 2000 knjiga u
kući. I nije pogrešio. Sjajno je kad dođeš na svet sa
knjigama oko sebe, između ostalog i zato što te ta i takva
porodica, upravo zato što jer takva kakva je, vrati sebi.
Smatra se da ste vi uveli etno u
muziku pre nego što je to postalo moderno.
To je, takođe, porodično nasleđe.
Jeste, to mi je od oca. Posle
njegove smrti ostalo je oko 5000 zapisa etno-muzike. Otkako
znam za sebe, znam za starinske pevače i muzičare, za
iskonsku muziku. Zaim Imamović, Carevac, Vasiljević – svi su
oni dolazili u našu kuću, i nije čudo da sve što sam napisao
ima etno-nijansu. Nije to bilo namerno, bilo je prirodno. I
zato, normalno je da sam neviđeno veliku sreću osetio onog
dana kada mi je u Americi moj sin Vasil odsvirao svoju
kompoziciju koja mi je dobrano zamirisala na Balkan. Svi
ostali muzičari koji se bave etno-muzikom uzmu staru lepu
pesmu pa je prikažu na svoj način, obrade je kao citat, a
Vasil komponuje novu pesmu koja je u balkanskom etnu. Ja
nemam ništa protiv toga što radi Goran Bregović iako to niti
volim niti razumem, zato što je on proneo Balkan po svetu,
ali isključivo samo zbog toga… Znate, ranije, neke moje
pesme nisu bile prihvaćene samo zato što su u etno-ritmu.
Valjda sam požurio, valjda to tada ljudima još nije bilo po
volji. U mnogim stvarima Senka i ja smo požurili. Na primer,
prvi smo pevali u pozorištu, u Ateljeu 212. Mira Trailović
nas je zvala da otvorimo scenu u Podrumu, pa smo napravili
resital šansona. Mi i Stari tračeri – orkestar iz snova!
Imali smo tridesetak predstava! U Ateljeu je posle igrana i
predstava po mojoj nagrađenoj zbirci poezije Pas pevačica.
Ali, došli su neki drugi ljudi, slavili su godišnjice
Ateljea, a Senku i mene su zaboravili, nisu nas ni pozvali,
iako smo mi otvorili Podrum. Čini se da bi ljudi voleli da
neguju tradiciju klanja, razbijanja glava, mržnje,
nacionalizma, svega što nije za negovanje, a ono što jeste,
što je istorija, to bi da zaborave.
Zazvučali ste kao da se osećate
zapostavljenim.
Zar je moguće da se neko ko je
ambasador makedonske kulture u Srbiji tako oseća?
Voleo bih da me je Dejan Mijač,
Egon Savin, Gorčin Stojanović, Unkovski ili neki od poznatih
reditelja pozvao da igram Mletačkog trgovca ili Falstafa. Ne
moram da igram kralja Lira, ali Falstaf bi mi "legao"
maestralno. A što se tiče moje ambasadorske dužnosti, to je
lukava stvar države da od etabliranih ljudi napravi počasne
ambasadore čija je funkcija zapravo funkcija centra za
kulturu. To je, naravno, odlično zamišljeno, ali bi
realizaciju trebalo da prati logistička podrška. Takođe, sve
manjine u Srbiji imaju svoje nacionalne savete osim
Makedonaca i Bošnjaka: dve makedonske struje se nisu
dogovorile, nije postignut kvorum, i sve stoji. Sramotno sam
se osećao posle tog sastanka, strašno sam se osećao. Inače,
zvanje počasnog ambasadora nije uticalo na moj život: vrata
koja su mi ranije bila otvorena i danas su otvorena. Želja
mi je da se moj mjuzikl Halo buđenje postavi u Beogradu. Ja
sam u Upravnom odboru Pozorišta na Terazijama i znam koliko
para nema, a nemaš kome da vičeš upomoć. Možda, kao
ambasador, uspem da napravim međudržavnu saradnju, pa da moj
mjuzikl realizuju na primer Festival Ohridsko leto i autori
i glumci iz Srbije. Eto, možda će mi ambasadorsko zvanje u
tome pomoći.
Priča se da pravite odlično vino.
Tamo gde sam pokušavam da
budem koristan, i tom ambijentu i ljudima koji su oko mene i
zadacima koje mi život u toj situaciji nametne, pa zato i
nisam došao u Slankamen da pored Dunava napravim bazen.
Rođen sam u Kavadarcima, Tikveš emituje mnogo toga u mojim
damarima, i bilo je prirodno da u vinogradarskom kraju
Slankamena napravim vinograd. Dugo su mi ga drugi negovali,
ja sam sa 28 godina imao i vinograd i vikendicu, ali ne i
vremena za njih, a sad znam i mogu da tih 200 litara vina
koliko sam proizvedem dovedem do sajamskog kvaliteta. To je
moja dika i ponos! Nedavno je bilo takmičenje vinara, i
naravno, pobedio je komšija: ja imam malo nežniji i
delikatniji roze od onog kakav je po ukusu žirija
izvor:
vreme.com ›››
.jpg)
_001.jpg)