autor tekst 002

 

 

Vladimir Pištalo

 

Evnusi na opijumu i Lice Čovečanstva 

Da li ste mislili da ćete u Centralnoj Evropi videti kako beli ljudi u čizmama i uniformama paradiraju pored muškaraca, žena i dece, semitskog izgleda, koji kleče dok im ne daju broj, koji bi im najradije tetovirali? 

Beograd je bio pun izbeglica. Primetio sam da mnogi imaju neobično, rekao bih nerealno svetle oči. One su trag krstaških ratova ili nekog drugog nepoznatog izvlačenja na genetskom ruletu. Te oči, pozajmljene pre osamsto godina, izbeglice donose nazad u Evropu. 

Bilo ih je svuda po Beogradu, neki u hotelima, mnogi u parku ispred autobuske stanice. Hvala bogu da mesecima nije bilo kiše. Jasmina me je nazvala i predložila da ponesemo antibakterijske maramice, koje su potrebne majkama koje presvlače i brišu malu decu. Srbi su pomagali Sirijcima, Libijcima, Avgainistancima i ostalima. ( Ja sam viđao samo Sirijce.) 

Naravno, čule su se i ksenofobične izjave. Cvetale su i teorije zavere. Na primer, Amerika je poslala migrante u Evropu kako bi u opustelim zemljama mirno eksploatisala naftu. Amerika nam je uputila izbeglice da bi nacifikovala Evropu i destabilizovala je kao ekonomskog konkurenta. U tim pričama žrtve terora su se često brkale sa teroristima. Prostitutke su se žalile da im izbeglice u parku pored beogradske autobuske stanice kvare posao. 

Istovremeno, Srbi su pomagali Sirijcima. U svom izveštaju CNN je pohvalio Srbiju kao zemlju koja je najbolje dočekala izbeglice. Patrijarh Srpske pravoslavne crkve apelovao je da se pomogne hiljadama beskućnih ljudi. Premijer je pozvao građane da pokažu razumevanje prema pridošlicama, podsećajući na izbegličko iskustvo stotina hiljada Srba proteranih sa Kosova i iz Hrvatske. U ovom iskustvu Srbi nisu sami. Setimo se dvesto hiljada izbeglih iz Mađarske 1956. godine, poljskih i sudetskih Nemaca, pa čak i američkih unutrašnjih izbeglica koje je opisao Džon Štajnbek u Plodovima gneva. 

Glavni urednik beogradskog nedeljnika Vreme Dragoljub Žarković pričao bi mi kako je tiraž njegovog magazina devedesetih godina padao svaki put kad bi na naslovnu stranu stavili sliku srpskog izbeglice. 

Ljudi ne vole da ih vide. 

Ali videli smo strašne stvari, pretrpane brodove na kojima očajnici sisaju limun da ne žedne, utopljenu decu i kamione mrtvih. 

Da li ste mislili da ćete u Centralnoj Evropi videti kako beli ljudi u čizmama i uniformama paradiraju pored muškaraca, žena i dece, semitskog izgleda, koji kleče dok im ne daju nekakav broj, koji bi im najradije tetovirali? Ti snimci su nam nedavno stigli iz Mađarske. Emigrantska kriza je samo kristalizovala nostalgiju za fašizmom, koja odnedavno latentno tinja u Evropi. Dovoljno je pogledati porast uticaja desnih stranaka od Finske, Grčke do Velike Britanije i Francuske. Naravno to nije isti fašizam kao pre sedam decenija. On u svojoj retorici mržnje ume da se zaustavi na vreme, pa sad govorimo o prihvaćenom, gotovo respektibilnom fašizmu. Jesam li rekao respektibilni fašizam? 

Ne radi se samo o Evropi. Čitav svet je bez vizije. Današnji političari deluju kao pohlepni evnusi na opijumu. Oni misle da ih ništa ne može iznenaditi i zato će ih sve iznenaditi. Ova kriza ih je iznenadila. A zašto? Milioni severnoafrikanaca u Francuskoj, Indijaca i Pakistanaca u Engleskoj rezultat su kolonijalne prošlosti tih zemalja. Nikakvo čudo što će neokolonijalni projekti, kao što je avantura u Iraku, pa i u Siriji, doneti nove milione izbeglica u Evropu. Britanija koja je u invaziji na Irak direktno učestvovala, primiće tri ili četiri procenta emigranata. Nemačka šezdeset odsto?! Još jedna je od nesavršenosti nesavršenog sveta! 

Amerika, u koju sam doputovao pre nekoliko dana, jer tu živim osam meseci godišnje, prima osam hiljada sirijskih izbeglica. U Americi se izbeglice nazivaju „migrantima“, a ne izbeglicama, kako bi ih disasocirali od sirijskog sukoba. U naletu inspirisane naivnosti, jedan analitičar je za bekstvo miliona Sirijaca od njihovih dželata okrivio Bašara al Asada i globalno zagrevanje. Do pre koju godinu američki mediji su predstavljali Asadov pad kao pitanje dana, između ostalog zato što Sjedinjene Države u Siriji pomažu mitske „sekularne snage“. Koje sekularne snage? 

Sirijske izbeglice ovaj put moramo videti. Pitanje je šta vidimo kad gledamo u njih? 

Meni, kome londonski Hajd Park nedeljom, Menhetn ili Berlin izgledaju kao dobar model za uređenje planete, čini se da gledamo Lice Čovečanstva. Obični mađarski ljudi koji im pomažu i sjajni austrijski volonteri pokazuju nam Lice Čovečanstva. One kovrdžave devojčice i mlade majke, onaj herojski čovek koji je dogurao paralizovanog oca do granice Austrije, predstavljaju nam Lice Čovečanstva. I predstavljaju ga mnogo bolje nego vojnici koji ih teraju da kleče. 

 

izvor: dw.com ›››

 

autor tekst 001

 

 

Vladimir Pištalo

 

Drugi susret Gavrila i Franca

Gavrilo Princip je ostavljan u mračnoj ćeliji bez hleba i vode da razmišlja o svom delu. Kada je umro, negde u limbu je otvorena jedna soba. U toj sobi se svakog Vidovdana sreću Franc Ferdinand i Gavrilo Princip. 

Jedanaest generacija kraljevskih predaka uzvitlalo se nad automobilom registracije A III 118. Dvadeset poljskih, osam francuskih, sedam italijanskih, sedamdeset nemačko-austrijskih i šest „raznih“ mrtvih kraljeva skupili su se oko Franca Ferdinanda. 

- Nije to ništa - prošaptao je on, i onim čudnim očima pogledao u sarajevsko nebo. Avetinjski kraljevi su dužili elgrekovska lica. Obavijali su ih brokat i sivi oblaci. Preko automobilskih sedišta ukočeno su ležali marionetski nadvojvoda i vojvotkinja. Bili su toliko korzetirani da nisu mogli da se saviju. Sred uzvitlanih duhova tužio je sveti Đorđe. U vrhu piramide zasuzila je Madona u plavoj odori. Mirisalo je na brigandin iz grobnice i stogodišnje ljubičice. Nad Madonom je golub držao kuglu s krstom i oko sebe širio zlatne zrake. Sve je bilo začarano, svetački ukleto i neobično tiho... 

Četiri godine kasnije, Princip je u Terezinu izdahnuo od izgladnelosti i tuberkuloze kostiju. Nad njegovom izmršavelom glavom zalajalo je devet ljutih láva, zakukalo devet udovica, zaplakalo devet sirotica, zavrištalo devet dobri konja, zakliktalo devet sokolova. Odjeknuli su metalni glasovi narikača. Kosovka devojka razbila je krčag i mrtvi drugovi su mu ponudili trešnje iz Kine. Znam da je u svom kratkom životu bio kratkovid i uplašen dečak, ali ga je žrtva, sebe i drugog, promenila. On je odbio da dâ caru carevo, a bogu božje. Mislim da taj drznik ni Haronu nije platio novčić za prevoz, nego je onom jednom rukom plivao pored čamca. 

A da je… 

Da li bi bilo bolje da se to nikad nije desilo.

Bilo bi. 

A da je Bosna ostala u sastavu Austrougarske?

To pitanje je uveliko hipotetičko. 

Ipak, pesnici kažu da se umetnost pravi od onog što se moglo desiti. 

Broj Hrvata u Bosni ne bi se smanjio sa skoro dvadeset i tri odsto, na osam. Srbi ne bi iskusili užas Drugog svetskog, a Muslimani ovog poslednjeg rata. Ljudi bi se obrazovali u Beču, izražavali se sve preciznije, pili sve bolja vina. Zakoni bi postali pravedniji, vladari bolji, muzika slađa, ljudi mudriji i srećniji, a srca pojedinaca pravednija i nežnija… 

Moglo je, moglo… Samo sumnjam. 

Posle Rata Da Se Završe Svi Ratovi, u imperiji nije ostala čak ni Mađarska. 

Omorina i strašna pretnja rasla je nad Evropom već u proleće one godine u kojoj počinje Smrt u Veneciji. 

U Centralnoj Evropi odomaćila se ideja Lebensrauma. U Čarobnom bregu poručnik Joahim Cajtblom je učio rusku gramatiku i odbijao da priča sa prsatom Marusjom jer je znao da će pre ili kasnije biti poslat na Rusiju. 

Evropa je već bila rascepljena na dva vojna saveza. U dekadi pre Prvog svetskog rata, sve velike sile su udvostručile svoje ratne budžete. Udvostručile, kažem! Nekoliko iskri je već bilo palo pored bureta baruta – aneksiona i dve marokanske krize. 

Pravednije vrste pristrasnosti 

Istina? Šta je istina? – upitao je Pontije Pilat. 

U prvom delu života, ja to pitanje nisam razumeo. 

Nisam razumeo da istina malo koga zanima, nezavisna od odnosa snaga u koji žele da se uklope. 

Dakle, je li istina moguća? 

Ako je objektivnost nemoguća postoje li pravednije vrste pristrasnosti? 

A posle... 

Posle rata, Terezin je postao koncentracioni logor, a Konopišće centar Gestapoa. I to na simbolički način zatvara krug. 

Samo... 

I to bi bilo previše jednostavno. 

Kad je čuo šta se desilo u Sarajevu, Adolf Hitler se prvo zabrinuo: da nisu atentat organizovali nemački nacionalisti? Kad je shvatio da nisu, Hitler je pao na kolena i zahvalio nebesima što se rodio u pravom vremenu. On je mrzeo i Srbe i Habsburge. Obojica sinova Franca Ferdinanda, Ernest i Maks, bili su u koncentracionom logoru. Tamo su mogli sresti neke Principove rođake. 

Broš sa jagnjetom 

Franc Ferdinand je često pretpostavljao da je tamna strana, ceo čovek. 

Ne smemo ponoviti njegovu grešku. 

Ponekad se o atentatu pisalo na osebujan način, kao da je Princip u Sarajevu ubio privatnu ličnost. Franc Ferdinand je armiju smatrao pretorijanskom gardom krune. Kad je pogođen, sa glave mu je spao kalpak sa zelenim perima, kalpak konjičkog generala. Bio je Generalni Inspektor oružanih snaga u miru, a vrhovni komandant u ratu. Malo je ko u većoj meri personifikovao vojnu silu monarhije. 

Ali postojao je i privatni čovek. Taj čovek je na vratima Konopišća ostavljao uobičajeni sarkazam i mizantropiju. On se čudio kako se toliko mogu voleti sopstvena deca. Prema Sofiji Čotek, on je bio pravi princ. 

- Najpametnija stvar koju sam u životu uradio je što sam se oženio svojom Sofijom – govorio je. - Ona mi je sve, moja žena, moj doktor, moj savetnik. 

Kad bi dobio napad besa Sofija bi protrljala broš sa jagnjetom koji je nosila i on bi se smirio. Pitam se da li ga je nosila onog dana u Sarajevu kada je i sama postala žrtveno jagnje istorije. 

Svemir 

Smrt je, po rečima jednog Manovog junaka u Budenbrokovima - jedina ravnopravnost. Gavrilo Princip, Kain i parija, spremno je zamenio svoj život za život aristokratskog Avelja. U smrti su konačno postali ravnopravni Franc Ferdinand i njegova morganatska žena. (Ne sasvim! Njen kovčeg je bio manji i osamnaest inča niži!) U smrti su postali ravnopravni i Gavrilo Princip i Franc Ferdinand. Posle toga, obojica su iz običnog vremena prešli u mitsko. Obojica su postali junaci u starogrčkom smislu po kome se junakom ne smatra dobar čovek, već onaj ko je izuzetan, ko simbolički stoji van ljudskog reda. Sveti dečak i sveti kralj dobili su po muzej, jedan u Artstetenu, a drugi u Sarajevu. 

Uvek sam se pitao da li postoji neka svemirska tačka u kojoj bi se njih dvojica mogli sresti? Franc Ferdinand se, možda, u smrti osetio toliko usamljenim da je zavoleo svog ubicu, kao što je Markesov Prudensio Agilar zavoleo Hoze Arkadija Buendiju? Šta bi taj tuberkulozni Princ i tuberkulozni zaverenik mogli reći jedno drugome da su se našli u ŠulcovomSanatorijumu pod Klepsidrom ili na ManovomČarobnom Bregu? 

Možda bi tad Princip konačno mogao da podnese nadvojvodi onu svoju nepodnesenu predstavku o položaju bosanskih seljaka? Da li bi potomak jedanaest generacija kraljeva bio spreman da svoj koncept humaniteta proširi baš i na „te ljude“? Ako je prema njima i imao kakve benevolencije, ona je bila u jednom „što ne jedu kolača“ duhu. Zauzvrat, Princip je njega smatrao tiraninom i svoj koncept ljudskosti nije proširivao na njega. 

To je suština problema - situacija u kojoj se koncepti ljudskosti uzajamno ne primenjuju. 

Svakog Vidovdana, u Terezinu, Gavrilo Princip je ostavljan u mračnoj ćeliji bez hleba i vode da razmišlja o svom delu. Kada je umro, negde u limbu je otvorena jedna soba. U toj sobi se svakog Vidovdana sreću Franc Ferdinand i Gavrilo Princip. I tada razgovaraju. Tada zajedno razmišljaju o pitanjima kao što su užas ubistva i smisao ravnopravnosti.

 izvor: pescanik.net ›››