autor tekst 002 ›››

 

 

Vladimir Milutinović

 

U kom sistemu živimo?

 Sistem se naš može nazvati

„koruptivni kapitalizam sa elementima savremenosti i srednjeg veka”

 Možda biste mogli pomisliti da je pitanje iz naslova retoričko: pa jasno je valjda u kom sistemu živimo? To je... Međutim, nije sasvim izvesno šta bi trebalo napisati u produžetku prethodne rečenice. Često se, kada slušate nekog radikalnog ekonomistu ili političara koji se zalažu za dalje strukturne reforme, čuje kako još živimo u socijalizmu. S druge strane, kad treba objasniti zaposlenima zašto više neće imati neka ranija prava, naglašava se da je „vreme samoupravljanja prošlo”, da je „Tito umro” itd. Kao društvo, ne možemo da se odlučimo koje je određenje našeg društvenog sistema bolje.

 Što se mene tiče, svakako više ne živimo u socijalizmu. Njega smo ostavili iza sebe, zajedno sa državnim monopolom nad svim krupnijim „sredstvima za proizvodnju”, kako se nekad govorilo. Ima tu još državne svojine, ali je ona, pogotovu u Evropi, u meri koja kod nas danas postoji, takođe i karakteristika kapitalizma, tako da nam njeno postojanje ništa posebno ne govori. Međutim, ako pretpostavljamo da ipak živimo u kapitalizmu, ostaje još da odgovorimo: u kakvom kapitalizmu živimo? Ovaj savremeni kapitalizam dobio je mnoga specifična određenja: „neoliberalni”, „postmoderni”, „globalizovani”. Kao da se u njemu dešava neko zakošenje u odnosu na mitologizovani „klasični” liberalni kapitalizam.

 Kad se bliže pogleda sistem u Srbiji, njemu bi najbolje pristajao naziv „koruptivizam”, neka specifična forma koju je teško jasno opisati, pošto joj je glavna osobina da je nejasna, kao da u stvari želi da se njene osobine ne mogu opisati. Spolja gledano, tu imamo svašta. Ovde zakoni prepisani iz EU, onde sindikalci samo u javnim preduzećima, tamo konzervatizam na javnim servisima. U zavisnosti od toga u kom pravcu pogledamo u ovom kaleidoskopu osobina, sistem se može učiniti kao feudalni, s obzirom na značaj crkve u njemu, ili postmoderni, s obzirom na šarenilo koje u njemu vlada.

 Postoji jedan dosta star opis našeg sistema. Njegov pripadnik se „čas opija uz zvuke frule, a čas pije vodu i mršavi, sad radi gimnastiku, a sad je opet lenj i ne mari ni za šta, katkad izgleda kao da se bavi filozofijom, često vodi državne poslove, skače za govornicu, pa govori i radi ono što mu toga časa pada na pamet; drugi put opet zavidi ratnicima i onda se ugleda na njih, zatim mu se dopadnu poslovni ljudi i on se baca na trgovinu”. Prepoznajete li u prvom delu opisa našu „Farmu” ili neki drugi rijaliti šou, a u drugom naše političare i skupštinu? Ovaj opis našeg prosečnog javnog čoveka potiče iz Platonove „Države”, napisane pre 2.400 godina. Platon tu opisuje demokratskog čoveka i demokratiju. No od Platonovog vremena se dosta stvari promenilo. Mi danas demokratiju uzimamo kao poredak koji je neophodan deo poželjnog sistema.

 Za Platona je demokratija bila loš sistem jer je u njoj video poredak u kom ne samo da su na vlasti siromašni nego u njemu „nikakvog reda i nikakve potrebe nema”. Mi smo uspeli da stvari preokrenemo: sada su u demokratiji na vlasti bogati, ali smo zadržali ovu staru osobinu da nikakvog reda nema. U našem poretku, sve što je formalno zapravo je nevažno. Neformalne stvari su važne i zaista određuju u kakvom društvu živimo.

 A neformalno stvari izgledaju ovako: ko je na vlasti ne podleže nikakvim zakonima i može slobodno da koristi javna sredstva kao da su njegova. Mora, doduše, da razradi neku koruptivnu šemu, ali kada se to uhoda, može slobodno da se oseća miran. Najpre će ga štititi to što je na vlasti, a onda inercija sistema i želja novih vlasti da opšte uslove vladavine i nekažnjivost ne promene. Daleko je to od moderne demokratije. U stvari, pojava da je budžet javna imovina, a da nije imovina vladara sa kojom može raditi šta želi, u istoriji je novija pojava i ko zna da li smo mi deo tog vremena ili nekog ranijeg feudalnijeg doba.

 Sistem se naš može nazvati „koruptivni kapitalizam sa elementima savremenosti i srednjeg veka”. Ako nam je u njemu loše, nisu za to krive ni trenutna vlast, ni trenutna opozicija nego mi koji ipak, kao nekad kod Platona, smatramo da je to „sladak, slobodan i blažen život”.

 Hoću reći, mi – građani Srbije.

 izvor: politika.rs ›››

 

autor tekst 001 ›››

 

 

Vladimir Milutinović

 

 Ostanimo ovakvi 

 Trebalo bi da ovaj stepen angažmana i brige za zajedničke vrednosti zadržimo i kada poplave prođu i štete se koliko-toliko saniraju

 Ljudi koji su se ovih godina iskreno pitali šta je to javni interes, dvoumeći se da li nešto takvo postoji, danas bi mogli da se uvere i da javni interes postoji i šta bi to moglo biti. Uređenje vodotokova i sistem obaveštavanja o opasnosti od poplava je, na primer, nesumnjivi javni interes. Nasipi i upozorenja štite svakoga – i siromašnog i bogatog, i poslodavce i radnike i levo politički orijentisane i desno, a država bi trebalo da se bavi prvenstveno takvim stvarima.

 Međutim, ovo vreme poplava nije obeležila država, nego dobrovoljne akcije ljudi, pomoć pri punjenju džakova, prikupljanje pomoći za pogođene poplavama u skoro svim organizacijama i udruženjima. Ovi dani protiču u znaku solidarnosti i dobrovoljnog organizovanja, dobrovoljnog rada u korist zajednice. To su sve skoro zaboravljene vrednosti, pa mi se čini da je trenutak kada se ponovo pojavljuju dobar da se ukaže na to koliko su one važne i nezaobilazne za funkcionisanje društva. Trebalo bi da ovaj stepen angažmana i brige za zajedničke vrednosti zadržimo i kada poplave prođu i štete se koliko toliko saniraju.

 Mi već više godina živimo u sistemu u kome se smatra da je dobro da se zajedničke stvari prepuste pojedincima – nekom drugom – na brigu i upravljanje. Pojedinci su navodno efikasniji,jer su gonjeni svojim privatnim interesom i zbog toga su bolje organizovani. Podstiče se da u svim odlukama ljudi gledaju samo svoj interes, da međusobne odnose regulišu plaćanjem usluga, da se ništa ne radi bez tog motiva.

 Sada se, pak, vidi da kada je situacija vanredna svi ovi odnosi padaju u vodu,a mnogo ljudi hoće da rade i da pošalju pomoć ne razmišljajući o bilo kakvoj vlastitoj koristi. Osećaj za javni interes je tu i nisu mu bila potrebna posebna objašnjenja da bi se ispoljio. Ljudima je sada sasvim jasno zašto su potrebne zajedničke stvari i zašto su potrebni zajednički fondovi za pomoć nastradalima. Ovakva vrsta akcije u stvari je jedini način da se društvo izbori sa važnim i velikim problemima.

 Mogli smo da u nekom trenutku raspišemo i tender za odbranu od poplava, ali ne samo da na taj način ne bismo rešili problem, nego na taj način i ne treba da ga rešavamo. Za funkcionisanje društva jednostavno je neophodno da se svi u nekoj meri bave javnim stvarima. Prepustiti ih bilo kome drugom, uključujući tu i političare i državu, znači izložiti se krajnjoj neizvesnosti. Političari su samo korisnici naše nezainteresovanosti za javne probleme i nisu osobe koje će tu bilo šta menjati. I kad poplave prođu, ostaće još mnogo zajedničkih poslovakojima bi javnost trebalo da se stalno bavi. Da li javna vlast zaista radi u korist građana? Da li je ostavila medijima mogućnost da slobodno raspravljaju o tome? Da li se novac građana troši na stvari od kojih će svi imati ili već imaju koristi? Sva ova pitanja zahtevaju stalnu pažnju.

 Pomoć koju sada dobijamo iz raznih zemalja, od Rusije do zemalja EU, od Hrvatske do Makedonije, jer zajedničkamukai nepogodaje istovremeno pogodila nas i Bosnu i Hercegovinu i Hrvatsku, trebalo bi da nas podseti da smo previše vremena potrošili na međusobne sukobe kao da nas nikakav drugačiji problem i nesreća ne mogu pogoditi. I sa ovim ljudima i državama imamo mnogo više zajedničkog nego što je sadržano u razmiricama iz prošlosti.

 Akcija prikupljanja pomoći na razne načine, pa i preko SMS-ana broj 1003, tek je počela. Možda uspem oda prikupljena pomoć bude tolika da nastradali ponovo izgrade uslove za normalan život. Možda će nam i vreme koje je potrebno za tu akciju biti dovoljno da shvatimo da smo svoju zemlju na mnoge načine ostavili samu, zapuštenu i nezbrinutu i da bi mogli da se njenom dobru posvetimo na kvalitetniji način.

  izvor: politika.rs ›››