autor tekst 001 ›››

 

 

Vladimir Habjan

 

Preko ivice: Planine bude čitav niz emocija

 Na pomolu je reprint knjige Čez rob, što svedoči da su čitaoci za svoju zbirku uzeli zbirku pripovedaka Vladimira Habjana, koja ih poziva u prirodu, planine i svet u kome učimo o svojim granicama i istovremeno hvata priče i nezgode čoveka u planini, ponekad gorke, često duhovite, ali posebno one koje bude dugu osećanja. Odlična prilika za razgovor sa autorom - za čitanje!

 „Priče koje držite u ruci odvešće vas u poseban svet. /.../ Otići ćeš u drugi svet, gde nećeš sresti mnogo ljudi, gde ćeš piti vodu sa planinskog izvora, gde ćeš jesti ono što si doneo, gde nećeš imati oznake na stazama, gde će ispred vas biti strme litice i zidovi, gde su neobično široki pogledi, gde priroda ima svoju dušu i gde možete shvatiti gde su vam granice. Priroda krije svoje lepote, a kada odluči da ih otkrije, morate biti spremni da ih uhvatite“, čitamo u prologu vaše prve knjige Čez rob. Da li često u prirodi nađete ono što niste tražili?

 Teško da bih rekao često, ali tu i tamo zaista nađete nešto što niste tražili. Možda bolje rečeno, šta ti se desi i onda shvatiš da je bilo nešto izuzetno, izuzetno, nešto što nisi očekivao. Bilo da je to spoljašnji ili unutrašnji svet. Ali morate – kako je napisano u prologu i kako reče Mali princ – ne samo pogledati, već i videti. Za to vam je verovatno potreban osećaj, koji mislim da dolazi sa dosta vežbe, odnosno sa mnogo turneja, čak i zahtevnijih i u zahtevnijim uslovima. Napisao sam tako nešto u knjizi Preko ivice. Kada sam ih ponovo pročitao za preštampanje, bio sam malo iznenađen, jer posle toliko vremena nečija osećanja izblede, ali sada sam ih oživela i ponovo su oživele svom snagom kao u vreme kada su se desila.

 Kako ste vi lično doživljavali prirodu tokom decenija planinarenja, alpinizma i gorskog spasavanja? Jednom kao prijatelj, drugi put kao protivnik?

 Uglavnom kao drugarica, ali ponekad je znala i da pokaže zube i onda si morao da istisneš sve za šta si tada bio sposoban. U mladim godinama ovo može biti prelaz Ratitovca, kasnije neki penjački pravac u zahtevnijim uslovima. Ponekad niste znali da ste zaista sposobni za nešto. I to je ključ. Raznolikost operacija u planinama, od obilazaka sa vodičem i penjanja do spasavanja, daje vam neophodnu širinu. Da sam samo sam ili u društvu kolega šetao planinom, sve ovo ne bih mogao da znam.

 Vladimir Habjan, alpinista, gorski spasilac, planinski publicista i urednik Planinskog vestnika, nit za svoje književno stvaralaštvo crpi iz raznovrsne povezanosti sa planinama.

 „Iz prve ruke znam da su priče dobro raspoložene istoričarke književnosti, tako da će radoznalim planinarima, planinarima i alpinistima otvorenim za sveža književna iskustva sigurno biti oduševljeni“, napisao je urednik Miran Hladnik. Šta kažu čitaoci?

 Mnogi čitaoci mi saopštavaju svoje utiske na ovaj ili onaj način, usmeno, pismeno, preko društvenih mreža... Obradovalo me je mišljenje urednika, koji je nesumnjivo jedan od onih koji ove stvari umeju da oceni, kao i reakcija čitalaca kasnije. U brojnim razgovorima koje sam vodio širom Slovenije u to sam se i sam uverio. Ljudi koji posećuju planine i čitaju svakako su zainteresovani za avanture nas koji se krećemo svuda u različitim okolnostima. Naravno, najviše ih privlače ekspedicione i planinarske priče, ali i one u kojima se nalaze. 

Prvo štampanje Over the Edge je rasprodato. Šta vama kao autoru znači to što su čitaoci toliko uzeli knjigu za svoju da je pred njima već reprint?

 To mi govori da su čitaoci to prihvatili. U suštini, ovo je lagana knjiga, mada se bavim i nekim nesrećnim slučajevima, ali u prvom planu je čovek koji hoda po brdima i dešava mu se mnogo toga, mnogo puta i nešto humoristično. Verujem da se svako našao u bar nekoj priči. Za reprint je zaslužan publicista i izdavač Samo Rugelj, koji me je ubedio da takva planinska knjiga treba da bude u opticaju, o čemu sam vodio računa i do preštampanja je zaista došlo prilično brzo. Hvala, naravno, izdavaču – Planinarskom društvu i Planinskoj izdavačkoj kući. 

Koliko dugo su tinjale ove priče pre nego što ste ih stavili na papir?

 Ove priče su prvo nastale u meni, gde su vijugale prilično dugo. Kad su se zbunili, nije trebalo dugo da se izliju na papir. Ako se dobro sećam, cela stvar je nastala za dva meseca, s tim što sam nedelju dana bio kući na odmoru da završim pisanje. Mnogo toga se dešava u planinama, ali nisu sve priče za zapisivanje. Čak i dok šetam ili se penjem ili slušam priče kolega planinara, odnosno tokom samog događaja ili čak u dolini, ponekad pomislim da bi bilo dobro da to zapišem. Utiske je dobro zapisati što pre, jer kasnije brzo izblede.

 Habjan nije samo afirmisani pisac planinskih vodiča, već i pravi majstor fantastike.  

Kakvo je to putovanje bilo čitanje dosadašnje slovenačke planinske književnosti i uređivanje Planinskog vestnika za Vaše književno stvaralaštvo?

 U svakom slučaju, ova literatura predstavlja veliki okvir svih mogućnosti pisanja. Pre izvesnog vremena, za potrebe razgovora u biblioteci za kampanju Brati gore, sistematski sam pročitao sve knjige koje struka odredi za planinsku beletristiku, većinu po drugi put. Ovo mi je dalo dobar uvid u teme i forme pisanja, što je svakako dobar turistički vodič. Takođe sam pravio beleške, jer bi mi ovo moglo biti od koristi u nekom trenutku. Slično je i sa montažom, gde stotine planinskih beleški prolaze kroz ruke mojih i mojih kolega urednika. Naravno, ovo takođe daje određenu slobodu. 

Kratke priče imaju (auto)biografsko jezgro, ali su pojačane maštom. Koliko ste kreativne slobode sebi dozvolili?

 Istina, trebalo je, naravno, dati malo mašte. Dok sam pisao, neke priče su mi se dešavale, druge sam čuo ili sam bio u blizini. U neke sam spakovao još malo kamuflaže da se neko ne prepozna. Takav je npr. priča Poslednji put, gde se pojavljuju likovi Eda Deržaja, Tineta Miheliča i Pavela Kunavera. I malo idealizacije. Miha Kajzelj mi je ispričao prvu priču Nezavest. Ovo sam zapisao posle naracije. Nakon što ga je pročitao, rekao je da treba da ga objavim tako da odražava šta se zapravo dešava. Često me pitaju kako je bilo sa pričom Kako se zvala? Nažalost, meni se to nije desilo, ali mi je to pričao kolega teritorijalac tokom rata za Sloveniju. (smeh) 

Od iskušenja i smrti do zadovoljstva i ljubavi, isprepletena je u kratkim pričama. Koje emocije i iskustva budi planine?

 Ponekad zaista neverovatno. Čak i više od uticaja spoljašnjeg sveta, što je dobro poznato svim gorštacima, reč je o unutrašnjim dešavanjima. Ovo uključuje čitav niz emocija, od radosti, entuzijazma, radoznalosti, do straha, anksioznosti i očaja. Ekstremne situacije mogu izvući maksimum iz osobe, čak i nešto što nikada ne biste očekivali. To je cela čar.

Knjiga Čez rob dodaje važan kamen u mozaik slovenačke planinske fantastike, jer donosi sveže žanrovske eksperimente, poput planinske erotske priče i planinske detektivske priče. Da li vas dovodi u iskušenje više ovakvog pisanja? Tačno procenjujem da su ih i čitaoci dočekali i žele još?

 Tačno je, nekoliko ljudi mi je već reklo gde je nastavak i da bi voleli još priča. Često im kažem da je toliko kratak da mogu da ga pročitaju na više (smeh). Svestan sam toga, ali šta ako je taj prokleti nedostatak vremena sve vreme. Imam neke ideje zapisane, ali moraće da se stave na papir. Kada više ne budem urednik, sigurno će biti nastavak... 

Crno-bele ilustracije Danila Čedilnika - Dena daju knjizi poseban štih. Kako ste se slagali?

 Sa Denom zaista ne treba da se slažete, jer je neverovatno druželjubiv i ljubazan, pa se ponekad i konfliktne situacije rešavaju prilično lako. Već smo sarađivali na nekoliko knjiga, uključujući Sidartine vodiče, gde je on crtao skice, i sve što mogu da uradim je da ga pohvalim.

 Habjan, takođe gorski spasilac GRS Kamnik, kroz kratke priče, dokumentarne filmove i pripovetke iz prvog lica približava čitaocima posvećeni volonterski rad gorskih spasilaca.

 „Iako mali, ipak sam prisutan. A ponekad se velike priče dešavaju i maloj osobi“, zaključujete svoje uvodne misli. Često zajedno stvarate velike priče kao gorski spasilac. Preko ivice je osma knjiga u zborniku Između gorskih spasilaca, uredili ste i knjigu Reševanje v gorah. Zašto je važno da svoj predani volonterski rad približite čitaocima kroz kratku priču, dokumentarac ili naraciju u prvom licu?

 Mislim da pisanje o rešenjima nije dovoljno. Ovde je reč o stotinama spasilaca koji su bili pre mnogo godina i još uvek rade izvanredan posao, koji ljudi cene, ali koji nisu svesni koliko je to ponekad teško. Danas, međutim, nije tako loše, tek povremeno, kada je u pitanju klasično spasavanje prenošenjem unesrećenog. Posebno me čude neverovatne priče starijih spasilaca, kada su često hodali peške, kada nisu imali onu tehničku podršku kakvu mi sada imamo, npr. helikopter. Ovo su za mene definitivno heroji i ove priče treba pisati. 

Ne samo afirmisani pisac planinskih vodiča, već ste i pravi majstor fantastike. Nakon prvenca Čez rob, usledila je knjiga iskustava Živeti sa planinama. Da li biste rekli da knjige pišu vas ili vi knjige?

 Možda oboje. Tačno je da ja prvo napišem priču, ali kada se objave, sve od razgovora u bibliotekama, na društvenim mrežama, među kolegama i tako dalje. Oni počinju da žive svoj život sa tim. Sve se ovo vraća, stvarajući ideje za nove priče. Onda obostrano.

 Hvala vam na razgovoru i još mnogo planinskih iskustava koja će vam razbuditi kreativnu maštu.

 izvor: pzs.si ›››