Dvadeset i više godina
prošlo je od ustanovljenja svih naših nezavisnosti. Danas
imamo svoje zastave, svoje grbove, svoje uništene,
rasprodate ekonomije, svoje saveznike i svoje neprijatelje,
imamo svoja brda i doline, svoje himne, najlepše devojke,
svoje uvek najbolje i najbrže sportiste, svoje ohole tajkune
i magnate, svoje glupave, korumpirane političare. Imamo
najlepše more, imamo najduže reke, imamo prirodna bogatstva,
rude i minerale, imamo sve što nam treba, pa ne moramo
svakako da imamo i te proklete granične prelaze
Imam pasoš, a imam i putovnicu.
Državljanin sam i Srbije i Hrvatske. Ta okolnost čini mi se
važnom jedino kao krajnja posledica činjenice da mi je još
od najranijih dana odrastanja u tadašnjoj SFRJ, za koju se
tih šezdesetih godina prošlog veka činilo da će trajati
večno, ispostavljena jedna specifična identitetska zavrzlama
da se njome nosim kako god znam i umem.
Mi, Arsenijevići, naime, zbog
prirode očeve službe (oficir JRM), često smo se selili. Tako
smo, tokom prvih sedam godina mog života - od 1965. do 1972.
godine - promenili tri grada (Pula, Split, Beograd) u dve,
je li, hm, socijalističke republike, SR Hrvatskoj i SR
Srbiji. Ta česta suočavanja sa čitavom mrežom zbunjujućih
(malih) razlika koje je valjalo brzo savladati zarad što
uspešnije socijalizacije, proizvela su kod mene jedan samo
prividan paradoks – da mi je danas, od svih identiteta
kojima raspolažem, upravo do tih, spolja nametnutih (a među
njima posebno izdvajam onaj nacionalni), intimno ponajmanje
stalo.
Druge stvari su za mene
predstavljale, a predstavljaju i dan danas, sam osnov ličnog
identitetskog obrasca. Za stasavanje u ovo što sam sad
neuporedivo važnijim od bilo kog srpstva ili hrvatstva ovog
sveta smatram muziku koju sam slušao, knjige koje sam čitao,
filmove koje sam gledao, zemlje i gradove kojima sam
proputovao i one u kojima sam živeo, kao i dobre ljude koje
sam posvuda sretao. Mogao bih, eventualno, da pripadam
skupini onih što su, poput mene, stasavali u slično vreme i
na sličnim vrednostima koje su slobodno odabirali iz
globalne identitetske ponude. Međutim, kako još niko nije
pronašao način da učini suverenim bilo koje teritorije
izuzev fizičkih, koje tako nedvosmisleno pripadaju svim tim
(nacionalnim, dvonacionalnim ili multinacionalnim, premda
nikad – nenacionalnim) državama, ja i nemam izbora osim da
prihvatim ta dva oficijelna identiteta – srpski i hrvatski -
a time i oba svoja putna dokumenta.
Imam, dakle, kažem, onaj crveni
(srpski) pasoš s dvoglavim orlom i krstom s ocilima, a imam
i plavu (hrvatsku) putovnicu sa šahovnicom. Čak sam naučio
da se smatram srazmerno srećnim zbog toga. Dva je, po meni,
i dalje bolje od jednog, kad već ne mogu da ih imam sve. U
prostranom, slabo naseljenom vakuumu koji se širi između ta
dva identiteta, kao i između svakog srpstva i hrvatstva ovog
sveta, ja se lično osećam najslobodnije. Verujem da je to
razlog zbog kog mi je oduvek bilo znatno lakše da se
identifikujem kao Jugosloven. I to ne zato što sam bog zna
kako verovao u ideologiju te državne zajednice zasnovanu
koliko na bratstvu i jedinstvu naroda i narodnosti toliko i
na apsolutizmu i narciosidnosti jednog bogolikog vladara,
već stoga što je taj – specifično jugoslovenski -
nadnacionalni i metaetnički identitet bio i ostao čitavih
milion svetlosnih godina ispred svih skučenih identifikacija
kakvima raspolažemo danas, kad smo napokon državotvorni i
nezavisni, oslobođeni te strašne tamnice naroda koja nas je
toliko žuljala i kad smo do te mere svoji na svome da to
nije normalno.
Zapravo i nije nikakvo čudo to
što smo sebi i svima drugima dokazali da smo jedino umeli da
budemo složni kad je sve ono što su prethodne generacije
nekako formirale valjalo razvaliti – i to krajnje
indiskriminativno, dobro zajedno s lošim - kako bismo
konačno napravili te naše korake unazad za kojima smo toliko
žudeli. Jugoslavija nam se činila tesnom kućom koja očito
nije prijala nijednom od njenih domaćina pa smo morali da je
rušimo i pregrađujemo sve dok nismo dobili ovo u čemu danas
egzistiramo. Jedan rasparčani, uništeni svet čiji su torovi
koliko se god to moglo očišćeni od kojekakvih mešanaca i
bastarda (u koje slobodno ubrajam i sebe samoga). Tako
pripremljeni, zauzeli smo nove pozicije, proglasili dane
državnosti, dane nezavisnosti i razne druge blagdane i
praznike, da sačekamo svetlu (nacionalnu) budućnost. A ona,
budućnost, sačekala nas je iza ugla, anacionalna kao
međunarodna korporacija, i oporo nam se nasmejala u lice.
Danas, kad iz Beograda u kom
živim putujem u Zagreb i druge hrvatske gradove, obavezno
ponesem i svoju crvenu ili svoju plavu knjižicu, sasvim
svejedno. Bez jedne od njih dve nikako ne ide. Tako to biva
kad se vašprostor, ono što smatrate sopstvenom jedinom
mogućom domovinom - a za mene su to oduvek bile sve zemlje
koje su činile Jugoslaviju zajedno i baš nijedna od njih
zasebno - tako nepovratno rasparča da vas na svakih sat ili
dva vožnje sačeka po neki granični prelaz na kom se ponosno
šepure pripadnici graničnih policija i carinskih službi u
svojim (nacionalnim) uniformama. Sami prelazi su ogromni i
skupi, rekao bi čovek da se nalaze između nekakvih
ozbiljnih, čvrsto utemeljenih država, a ne ovih trusnih
balkanskih dominiona. Na tim prelazima, u obrnutoj
proporciji s neznatnošću država koje dele, sve pršti od
silne (nacionalne i državotvorne) ozbiljnosti. Tu se vijore
zastave, ističu grbovi, međutim, granični službenici na
njima svoj posao rade s takvom dosadom da bi čovek verovatno
živog slona mogao da prošvercuje pred njihovim očima. I –
nikom ništa. A osećaj neprijatnosti, pa i tuge, koji vas
hvata kad nakon dužeg boravka i putovanja po širom otvorenim
evropskim zemljama dospete do svakojakim graničnim prelazima
ponosito ispresecanog Balkana prpošnog od svojih bednih,
sitničavih identitetskih boli, nenadmašan je i nesavladiv.
Granice, mi to danas veoma dobro znamo, izazivaju depresiju.
Pre izvesnog vremena ministar
unutrašnjih poslova Srbije Ivica Dačić izjavio je da za
Srbiju ne postoji prepreka da s Hrvatskom potpiše sporazum o
prelazu granice samo s ličnim kartama, čime bi se značajno
pospešila komunikacija ove dve zemlje, a ponešto valjda i
uštedelo. Međutim, dodao je brzo, naredni potez je na
zapadnom susedu.
Bilo je to, doduše, pre ovih
majskih izbora u Srbiji kad se štošta promenilo premda je
zapravo, kako to u Srbiji inače biva, sve ostalo isto. Pitam
se da li bi ista osoba i danas dala istu izjavu. Ne znam,
takođe, kakav je načelni stav po tom pitanju u Hrvatskoj.
Međutim, rekao bih da je reč o nasušnoj potrebi. Dvadeset i
više godina prošlo je od ustanovljenja svih naših
nezavisnosti. Danas imamo svoje zastave, svoje grbove, svoje
uništene, rasprodate ekonomije, svoje saveznike i svoje
neprijatelje, imamo svoja brda i doline, svoje himne,
najlepše devojke, svoje uvek najbolje i najbrže sportiste,
svoje ohole tajkune i magnate, svoje glupave, korumpirane
političare. Imamo najlepše more, imamo najduže reke, imamo
prirodna bogatstva, rude i minerale, imamo sve što nam
treba, pa ne moramo svakako da imamo i te proklete granične
prelaze.
Stoga se nadam da će se uskoro
naći neko s obe strane moje domovine koja to nije ko će
konačno istupiti iz granicama opsednutog zanosa, i
osloboditi nas barem jednog dela svog nepodnošljivog
državotvornog terora.
Što se mene tiče, sve do tad
čuvaću svoj pasoš, a i putovnicu. Život je uz ove dve
knjižice svakako lakši.
Iako bih, kada bih samo mogao da
biram, najradije živeo u svetu u kom mi ne bi trebala ni
jedna ni druga.
.jpg)
_002.jpg)
_001.jpg)