Bez zajedništva ne možemo ništa
da uradimo, jer kada neko napadne i vi budete ugroženi, neće
biti važno ko je za koga glasao, navijao i na čijoj strani
bio, tada nestaju sve podele unutar države, grada ili
porodice, kaže Viktor Savić koji tumači jednu od glavnih
uloga u filmu "Bilo jednom u Srbiji" koji je premijerno
prikazan sinoć u Beogradu. Savić u razgovoru za Nova.rs
ističe da je jedna od najvažnijih tema ostvarenja u režiji
Petra Ristovskog upravo zajedništvo jer "promena dolazi samo
ukoliko se oslanjamo jedni na druge".
– Sve te revolucije treba da
budu prvenstveno individualne, ali uz pomoć i podršku drugih
– kaže glumac.
Priča filma je smeštena tokom i
posle Prvog svetskog rata, a Viktor tumači Coneta koji je,
posle ranjavanja i amnezije, završio u Mančesteru, tadašnjoj
prestonici industrijskog razvoja, gde je načio kako se samo
kroz crni fabrički dim i težak rad stiže do uspeha. Opijen
pobedom u ratu i nepovratno inficiran „duhom slobode i
napretka“ koji je osetio u „velikom svetu“, vraća se u svoj
oronuli Leskovac svojoj verenici Zorki, koja posle pet
godina čekanja, nevoljno daje pristanak da je otac uda za
ratnog liferanta.
- Ljudi su ljudi bez obzira u
kom vremenu se dešava priča. Oni su tada imali svetski rat,
mi sada možda nemamo baš svetski, ali smo svakako preživeli
nešto slično. Moja generacija je osetila rat devedesetih i
nakon toga bombardovanje. To sve može da se poredi jer je u
pitanju jedan drugačiji vid odrastanja - objašnjava i
dodaje:
- Istina je da smo mi u Beogradu
od svega toga bili zaštićeniji, ali imamo primere svojih
rođaka, prijatelja, kumova i ostalih koji su bili na prvim
linijama i na ugroženijim mestima. S obzirom na sve priče i
sudbine koje imamo u svom iskustvu, nije bilo toliko teško
da zamislimo kako je i tada bilo. Podele su te koje moraju
da stanu, zato toliko insistiram na toj reči - zajedništvo.
U kontekstu podela, pitamo i da
li je moguće govoriti o poništavanju istih u trenutku
aktuelne situacije sa Rusijom i Ukrajinom kada se ni
umetnicima ne prašta da budu uzdržani, ali i da izaberu
stranu.
- Mislim da veći problem ima
umetnik ako istakne svoje mišljenje. To mu se ne prašta. Kod
nas mnoge stvari ne smeš. Ne smeš da podržiš ovog ili onog,
ne smeš da budeš za ove ili one u sukobu. Ako pričamo o
demokratiji to ne sme da postoji. S druge strane, to sve što
se dešava sa ruskim umetnicima, piscima i kompozitorima - to
je sramota Zapada i meni je drago da pokazuju u punom sjaju
lice koje je neprijatno gledati - smatra Savić.
Jedan od likova u filmu kaže da
je, između ostalog, "vera u neverovatno" ta koja je
Leksovčanima pomogla da od oronulog, siromašnog grada dođu
do epiteta "srpski Mančester", a glumac ističe da je vera
njemu pomogla da uvek ide napred.
- Hrišćanstvo se zasniva na
čudima koja nisu uopšte neverovatna. Nama ljudima koji smo
ograničeni razumom to predstavlja čudo, a zapravo nije. Zato
je i neverovatno zapravo vrlo verovatno. Potrebno je da
ljudi opuste svoj razum i da se više prepuste osećaju -
zaključuje Savić.
.jpg)
_001.jpg)