autor tekst 001

 

 

Vesna Mikolič

 

(Religijsko) dostojanstvo kao pobuna

 S jedne strane, danas imamo osećaj da živimo u fizičkom i virtuelnom prostoru gde je nasilje u porastu, ali s druge strane, u većini savremenih društava i fizičko i verbalno nasilje je prilično dobro regulisano zakonom. Čak i nepisani zakoni političke korektnosti regulišu ponašanje u savremenim društvima, tako da se čini da je i fizičko i verbalno nasilje sve manje, barem u javnim prostorima. Nažalost, ovo verovatno ne važi za ono što se dešava iza četiri zida, a to bi bilo teško tvrditi i za virtuelnu komunikaciju.

 Internet i novi mediji svojom slobodnom dostupnošću, bezličnom i neobavezujućom komunikacijom i omogućavanjem anonimnosti komunikatora dodatno podstiču nasilni govor. Naravno, ovde se odmah otvara pitanje odnosa između različitih oblika nasilja u komunikaciji. Pre svega, tu su zakonski regulisani oblici verbalnog nasilja, kao što su radnje protiv časti i dobrog imena i pojedinačni elementi govora mržnje. Čak su i granice unutar ovih radnji ponekad tanke, u odnosu na sankcionisanje govora mržnje nije uvek jasno gde je pravo na slobodu izražavanja u koliziji sa pravom na dostojanstvo pojedinaca i društvenih grupa.

 Granicu između nenasilnog i nasilnog govora još je teže definisati. Ovo poslednje nije nužno protivzakonito ili protivustavno, ali može brzo da dovede do nezakonitog verbalnog i fizičkog nasilja i konstantno snižava nivo komunikacije i kvalitet društvenih i međuljudskih odnosa. Društvo stoga mora da osmisli odgovarajuće korektivne mere kako bi ograničilo nasilni govor i umesto toga podstaklo nenasilnu komunikaciju. Dakle, regulisanje nasilja u jeziku otkriva kulturu i negovanje zajednice. Kakav stav slovenačko društvo ima prema nasilju uopšte?

 Dugo smo mi Slovenci važili za narod koji pokazuje nasilje u odnosu na sebe, bili smo u svetskom vrhu po broju samoubistava, a nasilja u porodici još uvek ima dosta. Danas, međutim, uočavamo da je i u javnom prostoru sve više nasilja i da u tom pogledu ne zaostajemo za svetskim trendovima. Šta se dešava sa poslovičnim rezervisanim, više introvertiranim od ekstrovertnih Slovenaca? Da li je i dalje karakteristično za slovenačku kulturu, kao što smo primetili za poeziju Franceta Prešerna, naime da ne izdržava u ekstremnim situacijama, već bira smirenje u vidu rezignacije između raja i pakla? Na zanimljivom skupu Slovenačkog PEN centra krajem l. 2019 Slovenački pesnik i teoretičar književnosti dr. Boris A. Novak je primetio da Slovence zaista karakteriše uzdržanost, potiskivanje ekstremnih emocija i stanja, ali upravo zato s vremena na vreme izbijemo. Odličan pokazatelj ovakvih ekstremnih emocionalnih stanja je upravo jezik, koji je osnovno sredstvo manje-više uverljive i delotvorne komunikacije u svim društvenim oblastima.

 Danas, u umreženom društvu, često osećamo da je dovoljno da budemo ubedljivi da li nam se dopada govor, ako nam sagovornici klimaju glavom, lajkuju naše objave, ako ih na neki način prevaziđemo, tako da ni ne dobiju Govoriti. Čini se da umesto dijaloga sve više dominira monolog, barem u virtuelnom svetu to je sve češće. Poslovna efikasnost medija, koja proizilazi iz veće čitanosti, sve je više potrebna radikalizacije, jer se na taj način osiguravaju ubeđeni čitaoci i gledaoci. Algoritmi društvenih mreža sistematski razdvajaju govornike tako da smo sve više svaki za sebe i tako se brzo nalazimo u grupi istomišljenika, možemo se izraziti samo afirmacijom ili negiranjem, sveobuhvatnija diskusija uglavnom nije moguća , usled čega se naši pogledi brzo mogu suziti, pa čak i radikalizovati. Ako u takvim okolnostima naiđemo na drugačije gledište od našeg, to nas sve više iritira, tako da su i reakcije sve burnije. Primeri takve radikalizacije i tvrdoglavosti sada se lako mogu naći širom sveta u vreme Covid-19, u Sloveniji smo ovu pandemiju dodali tradicionalnim ideološkim podelama... Očigledno je da dijalog uz pažljivo čitanje ili skoro da više nismo sposobni da slušamo poruku sagovornika.

 Ali možda upravo zato što nam današnja glasina pokazuje koliko smo nisko pali u međuljudskim i društvenim odnosima, naša komunikacija je i put kojim možemo ići u drugom pravcu. I ovo bi značilo neku vrstu pobune. Iako se danas nasilni govor pojavljuje kao nova normalnost, pošto smo navikli na visoke stimuluse u svim sredinama, dobro je biti jasno da i nenasilni govor može biti jednako odlučujući, direktan i iznad svega izvor moći. nenasilnog govora je njegovo dostojanstvo i kredibilitet .

 Autentični govor je govor u kome razmatramo da li zaista imamo sve argumente da iznesemo tvrdnju i da li naše reči odražavaju stvarnost. Takvo odmeravanje istinitosti sadržaja i regulisanje intenziteta tvrdnji posebno je dragoceno u današnjem postfaktičkom dobu, kada pojmovi kao što su istina, realno, ubrzano gube smisao. Realnost je ne samo obezvređena, već i teško prepoznatljiva, jer mrežno društvo nudi mnoge mogućnosti za falsifikovanje podataka i manipulaciju. Lepo je verovati da se promišljenim razgovorom možemo suprotstaviti vikanju koje želi da nadjača stvarnost i različite poglede na nju.

 Naravno, nenasilni govor ne znači nužno isključivanje emocija, pozitivnih ili negativnih. Nema ničeg lošeg ako smo ponekad grubi u komunikaciji, ako ponekad odahnemo, ponekad unutrašnja ili spoljašnja situacija čak zahteva takav odgovor od nas, ali je, ipak, svaka komunikacija prihvatljiva samo dok se poštuje nevidljiva granica. ljudskog dostojanstva. Dostojanstven govor je važan kako u privatnoj tako i u poluprivatnoj, ali još više u javnoj komunikaciji koja pokriva širu zajednicu. U svakom slučaju, ključna stvar je kako će naše reči biti primljene kod adresata. Možemo li zaista da izrazimo svoju bespomoćnost povređujući i ponižavajući drugog? Svako ima pravo na glas, ali niko nema pravo da se od žrtve pretvara u nasilnika, niti da se namerno stavlja u ulogu žrtve, misleći da mu to omogućava da zauzme osvetnički i agresivan odnos prema drugima. Šta ako prestanemo da igramo Nemce i partizane, kauboje i Indijance i konačno porastemo?

 izvor: vrabecanarhist.eu ›››