autor tekst

 

 

Vasilije Vasa Pelagić

 

Uputstva iz 1893. za siguran seks:

”Nipošto ne valja dva puta ujedared vršiti!“

Prelistali smo odeljak “Narodnog učitelja” Vase Pelagića iz 1893. godine o sigurnom seksu i prevenciji polnih bolesti, te prenosimo najzanimljivije navode. Reč “seks” tada nije postojala u našem jeziku, te su polni čin nazivali “soitije”. Neke tvrdnje su svakako prevaziđene i naučno osporene, dok oko nekih bi i danas trebalo da se zapitamo.

Saveti “Narodnog učitelja” za siguran seks

Svi iskusni doktori i ostali ljudi tvrde osnovno da su vrlo probitačna niže označena upustva, kao predupredna sredstva od zaraze kankova – tripera i šankira, za sve one, koji za novce kupuju i prodaju polnu ljubav.

1. Ne treba nipošto pristati činu polne ljubavi kad si: umoran, ljutit, pijan, uzrujan i inače razdražen. Takav može u ovome veku razvrata da nagrabusi čak i u familiji, a još pre u naručju onih jadnica što ljubav za novce prodaju.

2. Pre čina dobro je namazati glavić s lojem ili zejtinom, jer zejtin ne propušta pristup pogane materije unutar pod kožu. U to ime Muhamed je uzakonio “sunećenje”, jer ono zavrati kožicu gornju, pa donja kožica glavića onako gola očvrsta i ojača protivu spoljnog napora, trljanja.

I odista, sunećenje Muhamedovo uputno je sve donde dok u svetu bude savremenog razvrata, zbog koga se najviše razvijaju bolesti veneriske.

3. Kupanje polnog uda u odvaru od hrastove kore, takođe je vrlo dobro sredstvo da se šankir ne dobije; jer ono ojačava i očvršćava kožicu uda, a i inače je dobro takvo kupanje i pranje.

4. U času “soitija” treba biti spokojan i vrlo umeren. Naglost takođe kao i strahovanje može škoditi.

5. Nipošto ne valja dva puta ujedared vršiti, jer to je iz više razloga vrlo opasno. Dobijati neku slavu u tome duboka je glupost, nedostojna pametna čoveka i poštena radnika.

6. Ud treba vaditi čim je materija izašla. Čim se soitije svrši odmah treba ud oprati prvo vodom pa onda svojom mokraćom, koju treba tad pustiti; jer mokrenjem ud se očisti iznutra a spolja se opere zaražljiva maja. Istog dana docnije nije zgoreg iznova oprati sapunom i opet završiti pranjem sa mokraćom.

7. Doktor Raspail preporučuje kao sigurno predupredno sredstvo ovo: Ko sumnja da je imao “soitije” sa zaraženom ženskom neka opere rečenim načinom ud, i pospe sav, a naročito glavić, sa sitnim komforom, i neka u isto doba rastopi podosta šećera u vodi, pa neka prvo uzme u usta komadić kamfora koliko veliko pšenično zrno, i odmah za njim tu šećernu vodu popije. Tim se otkloni opasnost, koja bi mogla nastupiti.

Kome je to neprijatno, neka opere ud nekim ljutim pićem.

Napominjemo da bi bilo vrlo ludo u tome videti neku morsku stidljivost, tugaljivost, neprijatnost ili sramotu.

Sve što čuva zdravlje i život nije sramota i neprijatno, niti je sramota spominjati gde treba detorodne, polne udove, bez kojih ne bi bilo ni ljudstva, ni polne ljubavi, niti ovi udovi stoje niže pred sudom nauke od ostalih udova telesnih. Ako je sramota govoriti o nosu i ustima, to je i o njima. Pred sudom nauka fiziologije i anatomije nijedan deo čovekovog tela nije sraman niti nečastan; nego su svi ravni između sebe.

Polni udovi nisu nikakva sramota, nego je grozna i ubilačka sramota za sve one, koji neće da nauče omladinu još u ranoj mladosti njenoj da bude svuda i svagda posve umerena i razumna pri vršenju polne ljubavi, u one dane, kad ona punoljetna bude. U otvorenoj pouci leži moral, a ne u lažnom izvijanju i laganju, kao što misle i govore sadanji glupavi primetači i nadri “moraliste”.

Ovi saveti za siguran seks deluju smešno danas, ali istovremeno ukazuju da je naš narod i pre 130 godina vodio računa o zdravlju i prevenciji bolesti.

izvor: moodiranje.rs ›››

 

 

autor tekst

 

 

Vasilije Vasa Pelagić

 

Kako je lečio Vasa Pelagić 

Kod tolikih diplomiranih doktora nema nijedne knjige za narodno zdravlje kao što je tvoja, piše u jednom od pisama koje je Vasa Pelagić pred kraj 19. veka dobijao od svojih poštovalaca. 

Kod tolikih diplomiranih doktora nema nijedne knjige za narodno zdravlje kao što je tvoja, piše u jednom od pisama koje je Vasa Pelagić pred kraj 19. veka dobijao od svojih poštovalaca. „Najkorisnija knjiga srbska“, „najsvetije Evangelije”, „spasitelj“, samo su neke od pohvala izrečenih „Narodnom učitelju”, najčitanijoj knjizi o lečenju biljem koja i danas, 130 godina nakon prvog objavljivanja, doživljava nova izdanja. 

ZBIRKA PISAMA 

Zbirka Vase Pelagića, kupljena 1945. od Klare, žene Jovana Skerlića, čuva se u Univerzitetskoj biblioteci „Svetozar Marković“. Zbirka sadrži više od 150 pisama koja su stizala su sa svih strana, čak i iz Azije i Amerike. Danica Filipović, bibliotekar-savetnik u Univerzitetskoj biblioteci, kaže da su se Pelagiću najviše obraćali obični ljudi, opančari, duvandžije, bravari, rabadžije, furundžije, pekari. 

„Retka je radnička kuća koja ima pismene duše, a da se u njoj ne čitaju knjige Pelagićeve”, govorio je Dragiša Lapčević. A o popularnosti „Narodnog učitelja“ svedoči pismo iz Tekeriša: „Čitajući progledasmo na oči. Sad tek znamo šta smrdi a šta miriše.“ 

Kod tolikih diplomiranih doktora nema nijedne knjige za narodno zdravlje kao što je tvoja, piše u jednom od pisama koje je Vasa Pelagić pred kraj 19. veka dobijao od svojih poštovalaca. „Najkorisnija knjiga srbska“, „najsvetije Evangelije”, „spasitelj“, samo su neke od pohvala izrečenih „Narodnom učitelju”, najčitanijoj knjizi o lečenju biljem koja i danas, 130 godina nakon prvog objavljivanja, doživljava nova izdanja. 

KAFA OD ŽIRA 

Rođen 1838. godine u Gornjem Žabru (današnje Pelagićevo) u bosanskoj Posavini, Vasa Pelagić, jedan od najvećih revolucionara i jedan od prvih socijalista Balkana, za života je objavio i ljudima razdelio preko 250.000 primeraka svojih knjiga. Objavljeno 1879, njegovo najpoznatije delo „Narodni učitelj“ probudilo je veliko interesovanje u narodu i do danas ostalo najznačajnija knjiga iz narodne medicine objavljena na prostoru bivše Jugoslavije. 

Njegove su pristalice govorile – „živimo po Pelagiću“, a on sam je zdrav život propagirao i sopstvenim primerom. Književnik Jaša Prodanović ovako ga je zapamtio: „Bio je to živahan čovek, rumenih obraza, vesele naravi, zdrav, kao ’od brega odvaljen’... Voleo je dobra jela, ali nije pio alkoholna pića ni pušio duvan. Umesto obične kafe, pio je ’kafu od žira’ koju je preporučivao svakome kao koristan napitak." 

Za neuke i siromašne „Narodni učitelj“ je imao ogroman praktični značaj. O tome Pelagiću iz zlatnog Praga piše Vasa Marković, svršeni đak trgovačke škole: „Za doktora, njegove recepte i apotekarske farbane vodice potrebno je nekoliko banaka, što seljak nema, i dosta vremena, a ovako pomoću tvoje knjige izleči se brzo i jeftino.” 

LEK ZA ŽIVE RANE 

U originalnom izdanju „Narodnog učitelja” piše: „Ko se pere i trlja prsa ladnom vodom i udešava da se u sobi nikad ne oznoji, neće dobiti kijavicu. A ko je dobije, neka odmah uzme sekiru i nek cepa drva dok ga ne oblije znoj po celom telu.“ Priređivači kasnijih izdanja štošta su dodavali, pa se u izdanju iz 2005. pojavio i recept za grip: „Trljati bolesnika svako veče po celom telu čarapom vunenom umočenom u sirće, zejtin i kamfor, a iza vrata oblagati utučen ren, pa je bolesnik uskoro zdrav.“ 

Nije Vasa Pelagić sekiru preporučivao za laboratorijske viruse. U 19. veku još uvek se bolovalo samo od narodnih i zaraznih bolesti. Bolovalo, umiralo, ali i lečilo. „Dužan sam vam blagodariti za vašu knjigu koja je izlečila moga brata od škrofula“, piše opančar Miloš Damnjanović koji je spas našao u receptu „kukuta kao siguran lek od žive rane“. Aleksa Vasić, dorćolski krojač s adresom „pozadi Parnog kupatila Prilepska 44“, piše da je pronašao „spas dece od gušenja“. A Marko Jovanović iz Mionice čika Vasu obaveštava o „lekovitom uspehu“ u selu Brežđu, Kolubarski srez: „U kući Acike Miloševića devojka je patila nesnosne bolove u očima a izlečio ju je po uputstvima narodnog učitelja Đorđe Tufedžić iz Mionice, a za ovu Lekarinu familija mu je platila 80 dinara u gotovini, a devojka je podarila boščaluk koji je vredeo 12 dinara.” 

KOPRIVA ILI PUŠKIN 

Vasa Pelagić je osnove medicine stekao na univerzitetu u Moskvi u koju je pobegao nakon sukoba s Turcima u Brčkom gde je radio kao učitelj. „Više vredi izučiti i znati koliko zdravstvene i ekonomske koristi leže u koprivi i suncokretu, u pužu i kornjači, no svo znanje što je pjevao Gundulić, Virđinije, Cicero, Mušicki, Puškin i drugi“, zapisao je po povratku iz Rusije. 

U narodu široko prihvaćene, Pelagićeve prosvetiteljske novotarije nisu se dopale vlastima. Kada je uz pomoć srpske vlade otvorio bogosloviju u Banjaluci i osnovao štedionicu iz čijeg fonda bi se školovali siromašni đaci, Turci ga hapse, osuđuju na 101 godinu robije i zatvaraju u maloazijski gradić Kjutaj. Pre nego što je dospeo u zatvor, Pelagić odbija predlog prijatelja da se prikupljenim dukatima podmite turske vlasti u Sarajevu. I iz Kjutaja Turcima poručuje: „Osudili vi mene ili ne, ja ću, kao i do sada, uporno braniti i širiti svoje napredne misli dokle god sam živ.“ 

Uz pomoć ruske i srpske vlade, Pelagić beži iz zatvora i vraća se u Beograd gde, kao narodni mučenik i borac za srpsko oslobođenje, dobija politički azil. Sredinom 1876. godine hapse ga u Austrougarskoj i osuđuju na godinu dana robije. Poslednje godine života provodi u Beogradu i Požarevcu, više u zatvorima nego na slobodi. Kao prijatelja bednih i ugnjetenih, čoveka „nesalomljive volje i apostolske energije“, kako ga je opisao Skerlić, narod ga je obožavao i na izborima za Narodnu skupštinu 1890. kandidovao za narodnog poslanika. A vlast ga je progonila do poslednjeg dana. 

SMRT U ZABELI 

Da je snimljen, film o životu Vase Pelagića trajao bi duže od Bertolučijevog „20. veka“. Strahovale su od njega vlade pet država, čak su mu i poštu plenili. U Univerzitetskoj biblioteci čuva se protesno pismo Rudničana Sudu varoši Beograda zbog zabrane knjiga i suđenja Vasi Pelagiću, a na koje je dežurni telegrafista u Čačku dopisao: „Na osnovu člana 15. Zakona o telegrafu nije se moglo primiti na odpravljanje.“ 

Mučen, kažnjavan i iscrpljen bolešću Vasa Pelagić je umro januara 1899. u bolnici zatvora Zabela kod Požarevca. Sahranjen je noću, tajno, kao robijaš na zatvorskom groblju. Vlasti nisu dozvolile prijateljima da njegove posmrtne ostatke prenesu u Beograd ili Gornji Žabar. 

Iako živimo u eri savremene medicine, u momentu kada se suočavamo s epidemijom novog gripa nije na odmet da se setimo reči iz predgovora prvom izdanju „Narodnog učitelja“: „Prirodna smrt dolazi po neodoljivim i večnim zakonima moćne prirode, a bolest i sirotinja dolaze po neznanju i neveštini, po nemarnosti i nepažnji.“ Tako je pisao Vasa Pelagić u vreme kada nije bilo moćne farmaceutske industrije i lekara-političara kojima je stranačka disciplina važnija od Hipokratove zakletve. 

izvor: blic.rs ›››