autor tekst 001 ›››

 

 

Tone Hočevar

 

Tone Hočevar, novinar do poslednjeg daha: „I Slovenci su pobegli od sveta“

 Tone Hočevar je bio aktivan novinar 50 godina. Dopisnik iz Meksika, Nikaragve, Gvatemale, Kube, zatim Rima i Vatikana. Često u opasnim, odvratnim položajima.

 Hočevarova porodica je poznata po tome što nikuda ne ide bez četvoronožnih prijatelja, bili su sa njima na svim zadacima u inostranstvu. 

Fidel ga nije impresionirao

Želim da znam šta misli o čuvenom

 Glavno-komandujućem kubanskom predsedniku Fidelu Kastru, jer je razgovarao sa njim, ali kaže da nije ostavio na njega posebno veličanstven utisak: „Osim priča za turiste i one strani posmatrači koji su videli samo ono što su želeli, ljudi na Kubi živeli su izuzetno siromašno, a Kastra su se najviše plašili. U to vreme smo mi Slovenci živeli mnogo bolje od Kubanaca, neuporedivo bolje. Svi Kubanci su imali hranu, imali su i škole i zdravstvenu zaštitu, to je tačno. Međutim, Kastro im nije dozvolio da rade, proizvode i zarađuju, pa su na kraju strahovito zaostali. Plašio se da će seljaci, ako imaju zemlju, želeti i vlast. Imao je sve pod kontrolom. Amerikanci su mu svojim glupim ekonomskim blokadama i političkim pritiscima stalno pomagali da ostane na vlasti“.

 U trenerci je u TV Dnevniku objavio da su nas napali avioni JLA. Intervjuisao je predsednike, među kojima su bolivijski diktator Hugo Banzer, panamski diktator Omar Torijos Erera, večiti italijanski premijer i ministar Đulio Andreoti i mnoge druge. Bio je među gerilcima u Nikaragvi i Salvadoru, a kidnapovan u Gvatemali sa „dobrim namerama”... Napisao je knjigu Iskušenja: priča novinara o svojoj raznolikoj i zanimljivoj novinarskoj karijeri. Čita se kao napet avanturistički roman. Ali sa vrlo stvarnim ljudima iz visoke politike. 

Ne možete prekinuti vezu

 On i njegova supruga Bojana nas dočekuju u kući u kojoj žive sa sinom Mihom, snajom Majom i dve unuke, kojima prenose svoje iskustvo i znanje, a obučavaju ih i za rad sa psima koji imaju bili i jesu verni pratioci porodice Hočevar od pamtiveka . Sa njima su putovali i do svih Tonetovih dopisnih mesta, kao i njegova žena i dete. Uvek su bili zajedno, tako da su i danas veoma bliski. Tone je pre deset godina otišao u penziju, ali je nastavio da radi. „Ne možete samo da prekinete vezu“, veruje on. „Neki jedva čekaju penziju, ali ja sam nekoliko godina ostao dopisnik u Rimu, a onda sam do prošle godine redovno radio u Ljubljani. Kada sam skoro svaki dan prestao da redovno pišem, imao sam vremena samo da napišem knjigu, a još uvek radim na njenoj promociji. Već je doživeo svoje drugo izdanje, posle nešto više od dva meseca.” Koliko mu je vremena trebalo da ga napiše? Kaže da piše brzo, za godinu dana. Na Radio Trstu, u slovenačkoj redakciji italijanskog RAI-a, imao je polučasovne emisije o svojoj novinarskoj priči i nagovarali su ga da napiše knjigu. Njegov kolega Evald Flisar i urednica Sodobnosti Jana Bauer konačno su ga ubedili. Pa je seo i napisao. 

Doživeo sam milion stvari

 Kako bi njegova odluka da bude novinar potrajala 50 godina, pitam. Zato što sam doneo mudru odluku“, nedvosmislen je. „I ponovo bih napravio taj izbor. Ne bih ništa menjao“, kaže on. Odlučio se da bude novinar 1969. u Parizu – razmišljao je da li će biti pisac, kao Balzak, na primer, ili novinar. I odluka je doneta. Mnogo godina ranije napisao je prve redove u Planinskom vestniku, a iz Pariza je povremeno pisao nešto i za Mladinu. Na pisaćoj mašini, naravno. I poslao članke poštom. Kasnije, 70-ih godina, postao je dopisnik, provodeći 28 godina daleko od kuće. Desetak godina kao dopisnik Tanjuga, RTV Slovenije, a zatim 16 godina kao dopisnik Dela. 

Sasvim dobar čovek

 Pitam Tonetovu ženu Bojanu kakav je muž. „Ne bismo bili zajedno više od 50 godina da nisam dobro. On je prilično dobar čovek“, smeje se. Sve vreme je bila sa Tonetom, još kao dete, danas su oba novinara, Miha i Barbara, išli u školu gde im je otac bio dopisnik. „Bio je to zaista zanimljiv period“, sumira Bojana. „Deca su učila jezike automatski, kako su ih upijala. Znaju tri-četiri jezika. Sa tri-četiri godine Miha je govorio slovenački, srpskohrvatski, španski i engleski, kao i nešto starija Barbara. Obojica su novinari koji pišu na slovenačkom. Kada smo se vratili, nisu imali nikakvih jezičkih problema. Dugo smo bili odsutni od kuće. I danas imaju prijatelje iz inostranstva, posebno sa Kube.“ Pitam je koja joj je zemlja najzanimljivija i egzotičnija. Tone me odmah ispravlja: ​​„Nismo živeli nigde egzotično“, a Bojana odgovara: „Meksiko je bio prvi, možda je zato i bilo najzanimljivije, ali se zaista mnogo toga dešavalo. Nama se samo u meksičkom periodu dogodilo onoliko stvari koliko se dogodilo drugima u celom životu. Kuba je bila zanimljiva jer je bila Kuba, i zato što su nas gonili, proterivali, prisluškivali. Rim je takođe posebna priča, bili smo tamo 16 godina“. 

Opasne godine

 U Centralnoj Americi, u vreme Tonetovog dopisničkog rada, vodili su se ratovi, kakvi danas besne na Bliskom istoku. Rat u Nikaragvi, Salvadoru, Gvatemali... Porodica je bila u Meksiku, a on je hodao opasnim terenom. „Kad smo išli u Meksiko, on je imao 29 godina, a ja 26. Bili smo dosta 'mladi', neiskusni", priseća se Bojana. „A tih godina nisi mogao samo da putuješ. Moja majka je takođe došla u Meksiko da nam pomogne oko dece. Tone je radio sedam dana u nedelji kao novinar agencije.“ Bojana mu je pomagala i u izradi i reviziji njegove poslednje knjige. Podsetila ga je na neki važan događaj, za koji mu je savetovala da je izbaci. Bilo je malo ’cenzure’ jer se nešto definitivno nije uklapalo“, odlučna je ona. 

Putuju i štenci. I otvaraju vrata

 Hočevarova porodica je poznata po tome što nikuda ne ide bez četvoronožnih prijatelja, bili su sa njima na svim zadacima u inostranstvu. Jedan od njih je tri puta preleteo okean. U poslednjih godinu dana iz prihvatilišta su zbog starosti izgubili čak tri šteneta, jedno je doživelo devetnaest godina, druga dva nešto manje. Sada kod kuće imaju samo dva šteneta. Tone je godinama unazad osnovao časopis Moj pes, za koji i danas piše. „Od malena smo imali pse kod kuće, kao dete sam imao svog nemačkog ovčara“, priseća se on. Sada, kada krenu na put, o psima brine njihov sin Miha, sa kojim žive u istoj kući. Bojana i Tone imaju četiri unuke, po dve od dece. Srećom, toliko su kasno dobili decu da sada devojčice odrastaju kod nas“, zadovoljan je Tone. (Dve unuke znalački pokazuju našem fotografu Mateju kako da odgaja jazavčara.) Njihovi psi su takođe obučeni za terapijske pse, a sa najmlađom unukom povremeno idu u vrtić. Decu, uključujući i decu iz vrtića, često vode u Rašicu. Tone i Bojana su zajedno sa svojim kolegama iz časopisa Moj pes uveli i obuku pasa - pomoćnika invalida, a osamdesetih godina prošlog veka su nam doneli takmičarsku disciplinu agilitija. „Uvek smo imali pse, uvek smo ih dresirali, jedan je završio i kurs za lavinske pse, učestvovali smo u vođenju izložbi... Psi su zaista naša velika ljubav. Bez njih ne bih naučio mnogo važnih stvari, ni na Kubi ni u Meksiku, a kamoli u Rimu – psi su mi otvorili vrata i srca mnogih važnih ljudi. Nismo ih zbog toga imali, ali nam se to dešavalo“, objašnjava Tone.

 Markes je bio kolega novinar u Meksiku, dobro su se poznavali. Bio je dobar novinar i odličan pisac, ali ga Tone nema u lepom poslednjem sećanju jer je želeo da dovede njihovog zajedničkog prijatelja Danijela Vaksmana. Tražio je visok honorar za nekoliko uvodnih reči u Danijelovoj knjizi, a zatim i polovinu zarade od prodaje knjige. „Kada su advokati već vodili slučaj, Danijel je vrlo brzo umro, tako da ne znam kako se sve odvijalo. 

O krizi vrednosti

 Ne pada samo nivo novinarstva, kako novinari ponekad misle, već sve oko nas“, smatra Tone. „Nastavnicima se više ne pridaje prava vrednost, odnos prema obrazovanju postaje upitan, crkve se prazne, novine sve tanje i praznije, sve je u krizi, ne samo novinarstvo. Ako ljudi prestanu da čitaju, to je zabrinjavajuće. Sve postaje sve površnije. Svi misle da je dovoljno da malo 'guglaju'. Nije! Neophodno je duboko čitati, inače nije ništa. I sama pratim Fejsbuk, Tviter me ne zanima, neću da se mešam u ove 'političke debate'.“ Uključuje se Bojana: „Ali Fejsbuk je već za starce, deca su na TikToku.“ I Tone nastavlja: ​​„Znate kako je . Ako znaš da radiš, radiš. Ako ne znate, idete na predavanje o tome šta niste uspeli da uradite. Ali ako ipak ne uspete, idete u politiku. (Smeh) Nivo politike takođe strahovito opada u celom svetu. Pametni ljudi su otišli, kupci više nemaju intelektualnu pozadinu“. 

O migrantima

 „U Hondurasu, gde su se sklonili progonjeni ljudi iz Salvadora, nekoliko puta sam spavao u izbegličkim kampovima, tako da znam kako ti jadnici žive. U Kostariki je bilo izbeglica iz Nikaragve, a ja sam ih pratio svuda. Tako da ja na to gledam malo drugačije. Mnogi ljudi širom sveta dobro zarađuju na račun migranata, tako je oduvek bilo, na svim kontinentima. Upravo danas (na dan intervjua, op.a.) u našoj zemlji su uhapšeni policajci koji su radili u ime migranata. Niko ne beži iz domovine ako je lepo, bezbedno, ako nema nasilja. Ekonomske migracije su komplikovanije, ali je ceo svet nastajao kroz migraciju, stalno. Progonjenima se mora pomoći. Uostalom, i mi Slovenci smo trbuhom za kruhom otišli ​​ili pobegli po svetu“. 

Jednom novinar, uvek novinar

 Biti novinar je način života, a Tone je svakako novinar sa velikim N. Radio je u vreme kada je još bilo dopisnika koji su godinama živeli u stranoj zemlji i upoznali je gotovo iz viđenja. Tone je i danas novinar, iako je u penziji, svakodnevno čita mnogo novina i prati dešavanja širom sveta, i dalje je informativan, kritičan, promišljen. Biće novinar do poslednjeg daha.

 izvor: novice.svet24.si ›››