autor tekst 001

 

 

Tanja Tuma

 

Gde je vaša linija razgraničenja?

 Mesta na kojima živimo utiču na to kako živimo. Moj dom, koji je dvaput izgoreo u dvanaest godina, leži na jednoj od najbolnijih linija razgraničenja u istoriji slovenačkog naroda - na granici Rapala. Ova granica je 1920. prepolovila Sloveniju. Severni deo je bio slobodan i kasnije je ušao u sastav Kraljevine Jugoslavije, dok je južni deo sa Krasom i primorjem došao pod italijansku vlast surovog fašističkog režima. slovenački je bio zabranjen. Naše majke i očevi su išli u italijanske škole. Umeli su samo da čitaju, pišu i pevaju na italijanskom. Sedamdeset pet godina kasnije, svaki dan šetam granicom Rapala. Kameni pod sa oštrim stenama koje vire, izbičevan bolom i patnjom. Čak i ako u pukotinama zasviraju zvona, trube i ljubičice i šire duh nade da će i nepravedne istorijske granice jednog dana nestati, samo da mir traje dovoljno dugo. Cveće, glasnici nade.

 U Sloveniji, oaza mira. Pre dvadeset sedam godina, u proleće 1991. godine, nismo znali šta nas čeka. Možda rat protiv savezne vojske, koju je takođe naoružala slovenačka industrija. Ali Slovenija je bila manje-više pošteđena. Ratovi u ostatku Jugoslavije, u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu trajali su predugo i odneli previše života. Prema procenama, ubijeno je 130.000 ljudi, 1,5 miliona stanovnika moralo je da napusti svoje domove, a više od 50.000 žena su bile žrtve silovanja. Nakon višegodišnjeg terora, Dejtonski sporazum je povukao još jednu liniju razgraničenja koja je razdvajala jedinice Srba od Bošnjaka i Hercegovine. Ko može hodati ovom linijom, a da im se prašina Srebrenice ne zalijepi za tabane? Ko može ponovo da živi posle takvog užasa i mora? Divim se braći i sestrama iz Hrvatske, Bosne, Srbije i Kosova koji su, od kasnih 1990-ih, svaki dan prelazili dejtonsku liniju razgraničenja da bi se založili za život i mir.

 Ove zime u medijskim izveštajima dominirala je još jedna linija razgraničenja, ona između Severne i Južne Koreje. Jedan od najpotresnijih korejskih filmova, Joint Securiti Area, reditelja Parka Chan-vook-a prema romanu DMZ Park San-ieona, pokazuje kako ljudi na obe strane žele prijateljstvo. Voleli bismo da se smejemo, nazdravljamo, živimo zajedno. Ali politička dogma ih razdvaja. Komunisti protiv kapitalista, ljutih neprijatelja, čak i ako su braća po kulturi, jeziku i veri. Naravno, postavlja se pitanje da li je korejska ili bilo koja druga linija razgraničenja rezultat ratova ili različitih ideoloških dogmi.

 Dogme su fantomi zla koji dele čovečanstvo ne samo teritorijalno, već i po svojoj suštini. Kada sagnemo glavu pred njima i odričemo se slobodne volje, bilo da se radi o religiji, ideologiji ili politici, poričemo razum i negiramo najosnovniji princip ljudskog opstanka – empatiju. Poričemo da postoje ljudi kojima je potrebno naše saosećanje danas kao što će nam možda trebati sutra. Gradimo zidove, granice, ograde da zaštitimo naše dogme i da ih zaštitimo od drugih. Dogmatizam rađa predrasude i gradi barijere gde ljubav i empatija treba da napreduju i povezuju se.

 U protekle tri godine Međunarodni PEN vodi diskusije širom sveta i Slovenije o granicama između muškaraca i žena. Čak i ako stvaramo život zajedno, postoji nevidljiva linija razgraničenja između polova. U mnogim zemljama žene još uvek nemaju pravo da glasaju, stiču obrazovanje ili učestvuju u javnom životu. U mnogim zemljama poput Slovenije, žene na prvi pogled imaju jednak društveni položaj, ali smo i dalje manje plaćeni za svoj rad, često žrtve nasilja i javnog sramotenja, posebno ako smo umetnici ili novinari. „Ono što se dešava u vreme rata dešava se i u vreme mira, čak i ako je skriveno... [...] Mi smo u ratu između polova“, rekla je predstavnica Roksa, jedne od najjačih feminističkih organizacija u Švedska, u kontroverznom dokumentarcu Rat između polova (Konskriget, 2005) mnogo pre vremena holivudskog #metoo pokreta, koji je pokazao stvarnu sliku rodne ravnopravnosti u umetničkom miljeu. Da li smo zaista u ratu? Postoji li linija razgraničenja između polova? Koliko god mi muškarci i žene dobre volje pokušavali da pređemo granicu sa empatijom, pre ili kasnije žene se moraju suočiti sa staklenim plafonom koji je mnogo više od pukog jaza u plaćama. Razlika u poštovanju i uključenosti. Tolerancija je osnova našeg postojanja. To je kombinovanje i povezivanje. Kada bih mogao da se setim istorijskih reči predsednika Regana u Zapadnom Berlinu 12. juna 1987. godine, uzviknuo bih: „Ljudi, razbijte taj stakleni plafon!“ Ne samo da to deli naciju, kao što je bilo sa Nemcima i Berlinskim zidom, već deli čovečanstvo. Žene će se boriti za jednaka prava, tražićemo ravnopravnost, ali samo oba pola zajedno mogu postići da imamo zajedničku budućnost bez prepreka i predrasuda.

 Tek kada smo spremni da prihvatimo suprotni pol sa ljubavlju i empatijom, spremni smo da prihvatimo drugog. Ostavimo po strani mnoge dogme i verovanja koja razdiru bratstvo ljudi da bismo se fokusirali na jednu od najuticajnijih linija razgraničenja u čoveku – liniju lične udobnosti. Uskoro ćemo, na njegovom tragu, doći i do rata i njegovih razornih posledica, kao što je nekadašnja rapalska granica, gde ja živim.

 U Evropi živimo u izobilju. Kada naša afrička braća vide kako, žele da uživaju u bogatstvu sa nama. Tako kreću na po život opasno putovanje preko Sredozemnog mora i završavaju u nekoj od naših enklava, izbegličkih kampova ili zatvorenih institucija. Ali kako mi Evropljani stvaramo ovaj divan bogat život?

 Gradovi u Donjoj Saksoniji mogu se naći bilo gde u Evropi. U nedelju ujutru crkvena zvona pozivaju vernike na misu da primi reč Božiju. Sunce greje srca mirnih stanovnika koji uživaju u slobodnom danu nakon naporne radne nedelje. Zvečin su zaposleni u fabrici Rheinmetall, koja postoji više od 150 godina i ima sestrinske kompanije širom sveta, na primer u Italiji, Egiptu i Južnoj Africi. Zar nedeljnu molitvu za mir naših vrlih Sasa ne remeti činjenica da tokom nedelje proizvode oružje kojim ubijaju žene i decu u Jemenu i Siriji? Da li su zabrinuti da turska vojska svojim projektilima granatira kurdske gradove? Gradonačelnik idiličnog grada odgovara u njihovo ime: „Sve dok se Rheimetal pridržava izvoznih zakona, ne vidim gde bi bilo problema. Poslovi su veoma važni za našu opštinu, jer obezbeđuju opšte blagostanje.“ Nemačka je zaista najuspešnija privreda u Evropi. Možda za to nije nevažna činjenica da je treći najveći izvoznik oružja u svetu. Sebičnost je slepilo, a blagostanje je gluvoća. Nije da slovenački političari i ekonomisti ne bi zdušno priželjkivali sestrinsku filijalu tako uspešne kompanije i na našem tlu. Radnicima je svejedno ko će biti proboden mecima, sve dok imaju redovne poslove. Kada novinar pita akcionara koncerna Rheinmetall kako komentariše da njegove akcije podržavaju proizvodnju bombi koje ubijaju ljude na konfliktnim teritorijama, čovek jednostavno sleže ramenima: „Ako se bombe bacaju, sigurno ih ne bacaju kompanija Rheinmetall“.

 Jedan posao sa punim radnim vremenom u industriji oružja, petoro dece ubijeno u Siriji. Dvadeset radnih mesta, stotinu civila mrtvih u Jemenu. Ako je sve po propisima, šta da radimo po tom pitanju. Da li nam je stalo? Sve dok posledice akcija ne zakucaju na naša vrata. Kao izbeglice, teroristi, kao bezbednosni problemi koji prete našim sunčanim nedeljnim jutrima. Nije da bismo se odmah suočili sa problemima. Zatvorenih očiju pevušimo melodiju blagostanja. Ne želimo da pređemo liniju razgraničenja ličnog komfora. Prvo ja, pa svi ostali. Ali strah nas uhvati samo jednom. Tek kada nam zaprete, počinjemo da istražujemo industriju i trgovinu oružjem širom sveta, legalnu i ilegalnu, koji su predodređeni za uvek konfliktna područja, jer se oružje proizvodi da ubije. Začuđeni smo da je industrija naoružanja neprestano rasla i jačala od uspostavljanja nesrećne granice Rapala posle Prvog svetskog rata. Ljudi se plaše ogromnih zaliha i borbene efikasnosti smrtonosnog oružja, ali se ne plaše političara. Među 122 zemlje koje su prošlog septembra u Ujedinjenim nacijama potpisale sporazum o zabrani nuklearnog oružja, nema nijedne zemlje NATO-a i Slovenije. Miroslav Gregorič, ekspert za nuklearnu bezbednost, kritikovao je slovenačke političare rečima: „Koliko nam je atomskih bombi potrebno da odbranimo Sloveniju? Jedan, deset, sto ili hiljadu?"

 Granična linija udobnosti i prosperiteta je najopasnija linija razgraničenja jer prolazi kroz naša srca. To čini Slehernika i zločincem i anđelom. Oštar je kao žilet. Kada hodate po njemu, seče i boli. Samo razmišljam o tome kako je boli. Boli, boli, boli.

 Kada hodam granicom Rapala, razmišljam o ratovima i stradanju ljudi. Osećam se nemoćno da ikada preokrenem tok začaranog kruga. Da li će moja deca i unuci ikada živeti u miru? Moja lična linija razgraničenja je borba između principa i stvarnosti. Ožiljak svih prošlih i budućih ratova. To je loša savest koja izjeda moje meso kao crv grabljivi.

 U mom najnovijem romanu, glavni junak Matej Novak odlučuje da pokloni svoju imovinu i zauvek prekine veze sa društvom. Postaje kralj ulice. Spaljuje lična dokumenta, ličnu kartu i zdravstvenu knjižicu, diplome i uverenja; sve ono što ga određuje da bude slovenački državljanin.

 „Zašto biste želeli da budete deo biračkog spiska jedne zločinačke zemlje kao što je Slovenija? Mrzim zemlju, mrzim političare koji se kupaju u bogatstvu, uživaju i prde u udobnim birokratskim foteljama, dok su deca sirotinje gladna. Sram ih. Karikature ljudi. Ne želim da budem deo pravne i društvene mašinerije koja garantuje ljudska prava kroz zakone i institucije, dok u isto vreme promovišem pohlepu i darvinističku ekonomiju koja istrebljuje svakoga ko im se nađe na putu. Etničko ili ekonomsko čišćenje, koja je razlika? Kako ja to vidim, to je opstanak najsposobnijih. Ne želim da živim živote miliona ljudi bez ličnih uverenja i perspektiva. Prosječni ljudi koji zaspu u izobilju i obamrlosti. Odbijam takvo društvo. opirem joj se. Želim da pronađem čovečanstvo. Želim da se osećam kao čovek. Ovo je ono što želim do kraja života."

 Ono što Tolstoj Nehljudov i moj Matej mogu, ja ne mogu. Moj život nije ništa manje udoban od života nedeljnih bogomolja u malom gradu u Donjoj Saksoniji. Moj život je vezan nevidljivim nitima svih mogućih obaveza uz pisanje o užasima, kojima čitaoce izvlačim iz zone komfora i vučem u ponor očaja. Moji čitaoci mogu na trenutak postati, zamislite, saosećati sa izmišljenim junacima. Zatim se vraćaju u svakodnevnu rutinu obilja.

 Moja lična linija razgraničenja je granica koliko ljudske patnje mogu da osetim pre nego što se slomim.

 Stopala mi krvare u milion posečenih rana dok hodam ovom linijom, linijom krivice.

 izvor: vrabecanarhist.eu ›››