autor tekst 001 ›››

 

 

Svjetlana Rašić

 

Mali vodič kroz jugonostalgiju

 Trebalo je da prođu čitave dve decenije od upokojenja SFRJ, jedne pristojne i u svetu poštovane zemlje, da bi javno izražavanje simpatija prema njoj prešlo put od strogo zabranjene ljubavi zbog koje je moglo i da se nastrada, preko nipodaštavanja jugonostalgičnih manifestacija kao bizarnih ili ekscentričnih, do legitimizacije prava na slobodu kolektivnog sećanja i davanja oduška preživelim pozitivnim emocijama

 Cinici bi rekli da je ovo poslednje rezultat činjenice da je u međuvremenu definitivno otklonjena opasnost od „razmekšavanja“ krvavo iscrtavanih međa novoustoličenih državica, pa razmena prekogranične ljubavi ne može da nanese nikakvu ozbiljnu štetu dovršenim ratnim projektima njihovih tvoraca, tim više što se pretežan deo izliva jugonostalgičnih emocija odvija na krajnje nepretencioznom, konzumerističko-hedonističkom nivou.

 Istini za volju, smisao takvih prigodnih druženja i zajedničkih prisećanja na „bolju prošlost“ i nije u problematiziranju uzroka koji su doveli do njenog divljačkog uništavanja i čerečenja, pa je razumljivo da na tim „žurkama“ nisu najpoželjniji potencijalni partybreakers-i koji zlopamte vremena s viškom ratnog entuzijazma i stigmatiziranja celih naroda kao genetskih zločinaca, biološki nižih ljudskih bića ili uzurpatora tuđeg životnog prostora.

 Iako je teško proceniti koliki deo među deklarisanim jugonostalgičarima otpada na grešnike i pokajnike, odnosno nepromišljene saučesnike u ubistvu zajedničke zemlje, za pretpostaviti je da većinu ipak čine osobe koje su se njenim raspadom našle u ulozi žrtve bez sopstvene krivice, pa su jedva dočekale stabilizaciju prilika u regionu da nastave prirodnu komunikaciju s duhovno bliskim okruženjem.

 No, bez obzira na konkretne lične povode jugonostalgije, razloga za nju ima više nego dovoljno. I to krajnje razumljivih i opravdanih.

 Što god mislili o zemlji koje više nema, malo ko bi mogao poreći da je to bila ozbiljna država, čiji je nastanak imao svoje racionalne razloge. O tome svedoči i sveopšti napredak tokom pet decenija njenog postojanja – dinamičan privredni rast, visok nivo socijalne sigurnosti građana, zanemarljivo niska stopa kriminala i korupcije, dosledna politika nacionalne i verske ravnopravnosti, otvorenost i prijateljski stav prema drugim narodima i kulturama, poštovanje i negovanje antifašističkih tradicija. Tome takođe treba dodati i činjenicu da je u predvečerje raspada spadala u red srednje razvijenih zemalja.

 Imajući sve to u vidu, površna bi bila ocena da je  jugonostalgija tek puki pogled kroz ružičaste naočari. Bliže je istini da je selektivno ljudsko pamćenje s razlogom u prvi plan izvuklo one kvalitativno bitnije aspekte sopstvenog života i uporedilo ih sa današnjim. To je bilo dovoljno da kod nemalog broja građana stvori realno utemeljen sentiment prema danima spokojstva i sigurnosti u zajedničkoj zemlji.

 Za prosečnog građanina, ta zemlja je imala više prednosti nego nedostataka. Uprkos postojanju kulta ličnosti, njen režim se ne bi mogao nazvati diktatorskim. Putovalo se slobodno, bez predrasuda i kompleksa komuniciralo sa kulturama razvijenog sveta, a Evropa joj je duhovno bila bliža nego danas. Ograničena sloboda štampe, iz današnje perspektive, gotovo se čini manjim zlom od njene bezočne zloupotrebe i volšebnog poistovećivanja govora mržnje sa slobodom javne reči, čemu smo svakodnevno svedoci.

 Od nacionalista omalovažavana i klevetana politika „bratstva i jedinstva“ više je doprinela međusobnom uvažavanju, smanjenju etničke distance među stanovništvom i razvijanju osećanja solidarnosti i empatije, nego svi današnji zakoni o ravnopravnosti i političkoj korektnosti.

 Stoga i histerični antikomunizam, kao nezaobilazna mantra iz pomenutih nacionalističkih krugova, više liči na floskulu ispražnjenu od sadržaja, nego što ozbiljno referira na konkretne krupne propuste političkog sistema jedne složene nacionalne zajednice koja je pokušavala da nađe svoj put izlaska iz zaostalosti i pridruži se porodici razvijenih evropskih naroda.

 Uostalom, taj društveni poredak se zvanično, i s razlogom, nazivao socijalistički, dok je komunizam bio tek proklamovani daleki cilj u koji su razumni ljudi verovali baš koliko danas u ustavnu preambulu o Kosovu.     

 Zbog svega navedenog, nije retkost čuti da je Jugoslavija bila pristojna zemlja pristojnih ljudi, koju nismo umeli da sačuvamo. Neki bi dodali i – koju nismo zasluživali.

 No, koliko god su razumljive nostalgične reakcije među pripadnicima generacije koja je imala iskustvo življenja u SFRJ, toliko je teško objašnjiv fenomen jugonostalgičarskog „podmlatka“ – mlađarije koja izražava čežnju prema zemlji o kojoj je mogla da ima samo posredna saznanja. Među svežijim primerima te vrste je i anketa novinara Al Džazire u jednoj podgoričkoj gimnaziji gde su se učenici, od svih ponuđenih oblika državne zajednice u kojoj bi najradije videli Crnu Goru, većinski opredelili za SFRJ.

 Istovremeno, makedonski tinejdžeri radije slušaju muziku sa srpskohrvatskih jezičkih prostora nego domaću, a nije retkost ni sresti mladog Slovenca koji s perfektnim akcentom citira replike iz filma Ko to tamo peva.

 Iskazivanje pijeteta prema nekadašnjoj zajedničkoj domovini odavno je prisutno i na Facebook društvenoj mreži kroz više grupa upečatljivih naziva kao što su „Dobra stara vremena“ ili „Jugoslavija – naša jedina država“.

 Njihovi članovi jedni drugima redovno čestitaju „partizanske“ praznike, a neki od njih tim povodima posećuju i spomenike borcima protiv fašizma, odeveni u brigadnu odeću i s titovkama na glavi, pevaju himnu Hej Sloveni i igraju kozaračko kolo.

 Na stotinama sajtova neguju se uspomene na „zlatno doba“ SFRJ, kao i ličnost i delo Josipa Broza, čije ime već odavno ima status neprevaziđenog internacionalnog brenda.

 Da će jugonostalgija postati in, moglo se naslutiti još pre tačno deceniju, kada je u zagrebačko-beogradskoj koprodukciji publikovan Leksikon YU mitologije, pojmovnik pop kulture koji je obuhvatao značajne ličnosti, pojave i simbole iz jugoslovenske epohe naših naroda. Radio BBC je 2005. godine taj izdavački poduhvat nazvao važnijim za uspostavu poslertnog međunacionalnog dijaloga od „pet godina grupnih napora svih političara u regionu“.

 Na ideji tog literarnog podsetnika u međuvremenu su usledile brojne tribine, izložbe fotografija, te pozorišne i filmske predstave s tematikom života u nekad zajedničkoj zemlji. Među najzapaženijima su svakako bili igrani film Rajka Grlića Karaula, dokumentarac rediteljke Mile Turajlić Cinema Komunisto, pozorišna predstava Kokana Mladenovića Zbogom SFRJ, kao i izložbe Jugoslavija od početka do kraja u Muzeju „25.maj“, Poslednja mladost u Jugoslaviji u Muzeju istorije Jugoslavije, Socijalizam i modernost u zagrebačkom Muzeju suvremene umjetnosti, kao i najnovija - Živeo život, koju su, pored Beograđana, mogli da vide i Podgoričani.

 Na ovoj poslednjoj, kao kuriozitet je zabeleženo da je, među eksponatima, najviše simpatija pobrao čuveni „crveni kiosk“ za viršle, nekad najpopularniji „šalter“ beogradskih studenata, o kome smo tek ovom prigodom saznali brojne zanimljive detalje.

 Njegov idejni tvorac bio je Saša Mahting, diplomac ljubljanskog Arhitektonskog fakulteta koji je 1970.godine pobedio na konkursu za „beogradski kiosk“, da bi isti već sledeće godine bio uvršten u stalnu postavku MOMA muzeja u Njujorku. Samo godinu dana kasnije ponovio je uspeh s kioskom i u Minhenu, na konkursu za opremanje predstojeće Olimpijade. U međuvremenu je „crveni kiosk“ osvojio i nekoliko evropskih prestonica, da bi kasnije stigao čak i na Novi Zeland. 

 Domaćem preduzetničkom duhu nije trebalo mnogo da primeti da sećanja na Jugoslaviju, kao i njenog prvog i najpopularnijeg predsednika, imaju i solidan komercijalni potencijal, pa su od Ljubljane do Skoplja nikli brojni, veoma dobro posećeni, ugostiteljski objekti s enterijerom dekorisanim simbolima bivše zemlje – zastavama, grbovima, partizanskim uniformama, Titovim fotografijama, štafetama mladosti.

 Od neprofitnih ustanova memorijalnog tipa najatraktivniji je Generalni konzulat SFRJ u Tivtu, osnovan na Dan Republike 2003. godine pod motom "Kotrlja se život sve teže i teže, sve što bješe lijepo za tebe nas veže". Njegov “generalni konzul” Marko Perković s ponosom ističe da je prošle godine  „konzulat“ pritekao u pomoć Dubrovačkim ljetnjim igrama, posudivši iz svog fundusa partizanske i pionirske zastave za neku od predstava.

 Pojedinačna sećanja na Jugoslaviju su krajnje lična, pa tako i razlozi za nostalgiju. Prema sferama interesovanja, jugonostalgičare je moguće čak profilisati u nekoliko najzastupljenijih grupa.

 Pa, tako, sportski jugonostalgičari ne mogu da prežale odličnu domaću fudbalsku ligu, kao ni košarkašku reprezentaciju svetskog renomea čiju postavu i dan-danas znaju napamet.

 Muzički jugonostalgičari tvrde da se prestižna jugoslovenska rok scena nikada nije uspela oporaviti nakon raspada zajedničke države, te da se ono što je od nje ostalo češće može sresti u privatnim fonotekama nego na javnoj sceni, zagušenoj turbo-folk fekalijama. Nekoliko dana EXIT-a godišnje premalo je da otkloni posledice višegodišnjeg medijskog forsiranja estetike kiča, jeftinog zvuka i banalnih sadržaja.

 Literarni jugonostalgičari, zahvaljujući sajmovima knjiga i pojedinim inventivnijim knjižarama, tek poslednjih godina imaju priliku da dođu do vrednih naslova iz drugih delova regiona, pod uslovom da nađu dovoljno novca za izdanja koja sada imaju tretman strane produkcije.

 Čini se da su među jugonostalgičarima najbrojniji, ili bar najglasniji oni - holesterolski. Dok jedni čežnjivo uzdišu za Kraš bajaderama, čokoladama Životinjsko carstvo, bombonama Bronhi, Kiki ili 505 sa crtom, drugima nedostaje Jaffa biskvit, Plazma keks, Eurokrem, Smoki, čokoladne Bananice. Čak i kada nisu najkvalitetniji u svojoj kategoriji, ovi proizvodi ne gube na popularnosti, budući da su upravo zbog svoje jugonostalgične note odavno dobili status brenda. 

 Maliganski jugonostalgičari sa zapadne „obale“ nikada nisu zaboravili omamljujući ugođaj užičke šljivovice, ali ni oni s istočne ukus dalmatinskih vina. A i kada su imali različita viđenja prilika na Kosovu, za konjak Skenderbeg su i jedni i drugi bili saglasni da mu nema mane. I, naravno, podrazumeva se da nikada nisu gajili „nacionalne“ predrasude prema sarajevskim ćevapima, njeguškom pršutu ili sjeničkom siru.

 Gledano sa srbijanske strane, šarm Zagrepčanki i Splićanki nadživeo je sve međuetničke ratove, kao što je i za pomenute dame ostala neokrnjena erotska privlačnost momaka s „beogradskim akcentom“.   

 Na pitanje „Šta je za vas bila Jugoslavija“, različitih i zanimljivih odgovora ima bar koliko i na ono legendarno pitanje „Zašto je pile prešlo ulicu“. I svi, naravno, sadrže po neki delić istine o njoj.

 Jednima je ona asocijacija na vreme „kada  čokolade od 100 grama nisu težile 8o grama“, drugima „kada na kutiji s cipelama nismo morali da proveravamo da li se nose samo po suvom vremenu, jer se podrazumevalo da su prilagođene za sve meteorološke uslove“.

 Izvesni komentator kritičkog duha primećuje da je to bilo vreme „kada se četnici i ustaše nisu ponašali kao narodni heroji“, dok se drugi žali da mu je raspad zemlje doneo identitetski problem: „Bio sam Titov pionir, Titov vojnik, a sada sam kao repa bez korena..“.

 Najdiskretniji u javnom demonstriranju jugonostalgije, ali i najučinkovitiji u „otklanjanju štete“ nastale raspadom zemlje, su intelektualci kosmopolitske provenijencije, koji nikada nisu ni prestajali da region doživljavaju kao zajednički duhovni prostor, ignorišući formalne državne granice među novonastalim državama.

 Uz jasan moralni stav prema minulim ratnim dešavanjima u regionu i ne bežeći od dubokog i svestranog promišljanja o njihovim uzrocima, dali su nemerljiv doprinos u razbijanju okova nacionalne zatvorenosti i samodovoljnosti. Svoj aktivistički diskurs zasnivali su na čvrstom uverenju da je međusobno prožimanje i podsticanje kultura jedini put koji osigurava njihov razvoj i napredak, ali i doprinosi ponovnom zbližavanju i boljem razumevanju među narodima istih ili srodnih jezičkih korena i bliske duhovnosti.

 Zahvaljujući upornosti i naporima pomenutih delatnika, regionalna okupljanja književnih, filmskih, pozorišnih i drugih stvaralaca postala su svakodnevica, a vredna ostvarenja mnogih od njih s lakoćom prelaze državne granice. Među najpoznatijim imenima koja su u postjugoslovenskoj revitalizaciji regionalne kulture sebi obezbedila respektabilan „prekogranični“ renome su – pozorišni reditelji Oliver Frljić i Biljana Srbljanović, filmski reditelji Goran Marković, Danis Tanović, Srdan Golubović, književnici Vladimir Arsenijević, Miljenko Jergović i mnogi drugi.

 Nepravedno bi bilo ne pomenuti i doprinos literarnih stvaralaca starije generacije duhovnom ozdravljenju regiona – Mirka Kovača, Dubravke Ugrešić, Predraga Matvejevića, Svetislava Basare, Vidosava Stevanovića.

 Do juče nezamislivi književni prevodi na relaciji srpski-albanski i obrnuto, danas više ne izazivaju nikakvu „sablazan“. Izdavačka saradnja između Zagreba, Sarajeva i Beograda teče kao u najsrećnim danima „velike“ Jugoslavije, a domaće TV serije i filmovi postali su nezamislivi bez učešća  glumaca iz celog regiona.        

 U sistematskom ignorisanju nametnutih veštačkih granica među jugoslovenskim narodima zdušno su učestvovali i brojni novinari, od nacionalista omraženih nezavisnih glasila, poput splitskog Ferala, ljubljanske Mladine, riječkog Novog lista, Slobodne Bosne, sarajevskih Dana.

 Da u „pokretu otpora“ protiv zatvaranja u nacionalističke torove nisu učestvovali i dobijali bitke samo intelektualci „od imena“, hvalevredan je i primer srpskih fanova kultnog stripa Alan Ford, koji su bojkotom kupovine omiljenog štiva sprečili pokušaj jezičkog upodobljavanja briljantnog i beskrajno duhovitog hrvatskog prevoda Nenada Briksija, koji je bio jedan od najvećih razloga njegove ogromne popularnosti kod domaćih čitalaca.

 Od nekadašnje satanizacije svega što u sebi sadrži prefiks „jugo“, nakon dve decenije od „razvoda“ došlo se do prećutne saglasnosti da zemlja koje više nema ipak nije bila tamnica ni jednog naroda, kao i da je njeno društveno uređenje, kako god ga nazivali, imalo modernizatorski i emancipatorski karakter.

 Šoping molovi su se već odavno pobrinuli da nam otklone nostalgiju za omiljenim poslasticama iz regiona, prekogranična putovanja više nisu avanture skopčane s nepredvidivim opasnostima, pa bar jedan deo jugonostalgičara može biti zadovoljan. Oni sa zahtevnijim težnjama nastaviće da sa svojim kosmopolitskim istomišljenicima iz okruženja predano rade na izgradnji iskrenih i sadržajnih odnosa i obostrano obogaćujuće saradnje.

izvor: e-novine.com  ›››