autor tekst 001 ›››

 

 

Svezdan Georgievski

 

Me(n)talna ograda

Prema nekim (rečničkim) definicijama, ograda (1) označava ono čime se nešto (zemlja, dvorište i sl.) odvaja od nečega drugog; metonimijski, to je ograda voćnjaka, bašte, pašnjaka, livade, njive i sl.; (2) zaštita stubova mostova, balkona i sl. i (3) prelazni, rezerva neke tvrdnje, primedbe, izražene sumnje...

 Ove definicije sam potražio na stranicama sveznajućeg interneta da bih shvatio šta znači metalna, sada dupla, ograda ispred glavnog ulaza u Sobranje Republike Severne Makedonije.

 Malo je reći da sam bio iznemiran kada sam shvatio da ne mogu najprirodnijim i najkraćim putem do ARM kuće, odnosno do ekspoziture Halkbanke koja se tamo nalazi. Mladi policajac u stražarnici ispred parlamenta samo je slegnuo ramenima i pokazao mi da idem. Ne znam ni kako da opišem osećaj kada sam shvatio da sam neželjeni prolaznik u potpuno redovnoj ulici i sasvim redovnom trotoaru. Da sam ja ta pretnja bezbednosti „krhke” narodne vlasti i „krhkih” 120 poslanika, koji su, eto, shvatili da su krajnja pretnja obični prolaznici koji prolaze pored svog radnog mesta.

 Razumem, naravno, mere bezbednosti kada postoje bezbednosni rizici, ali zaista šta, koga i od koga štiti ova dupla metalna ograda, sada, sredinom avgusta, kada Narodni dom praktično ne radi? Ko je i kakve opasnosti predvideo zgradu parlamenta, pa je morao hermetički da zabrani prolazak pored nje?

 Znam da će neko reći da to nije najveći problem u državi (naravno da nije) i da smo u poslednjoj deceniji, a možda i više, navikli da te ružne metalne barijere vidimo kao sastavni deo skupštinski kompleks (iako je, iskreno, za mene lično dupla ograda bila novina).

 Međutim, upravo ovi nalazi najbolje objašnjavaju društvenu patologiju u koju smo upali. Sama ograda simbolizuje moć i ličnu ili kolektivnu vlast (vlasništvo) nad određenim prostorom. Ograda ograđuje određenu teritoriju i služi da ometa slobodan protok ljudi, dobara i ideja.

 Na bukvalnom i simboličkom nivou, to šalje poruku da je neko drugi gazda tog prostora i da ste neželjeni gost ili prolaznik, svejedno, pa bi trebalo da budete fizički onemogućeni da pristupite ograđenom prostoru. .

 I sve bi ovo zaista moglo da ima smisla da je u pitanju neka prava privatna, korporativna ili ne znam kakva imovina, a ne nešto što je po definiciji javni prostor. U centru državne metropole. Naime, svi prostori koji su na raspolaganju državi su po definiciji javni i pripadaju svim poreskim obveznicima, odnosno građanima države. Građani delegiraju svoja prava, odnosno ustupaju ih izabranim predstavnicima. Međutim, ne mogu da se setim da je bilo koja stranka ikada u svom izbornom programu navela da će ograditi javne prostore. I zabraniće biraču da pređe bilo koji trotoar, pa makar to bio i „nedodirljivi“ trotoar ispred Skupštine RSM.

 Na simboličkom planu, druga, takođe veoma važna, poruka je – netransparentnost! Ograda govori i pokazuje da ne treba da vas zanima šta se dešava iza nje. Da ljudi koji imaju moć (ovlašćenje) da postavljaju ogradu ne samo da ne žele da podele sa vama bilo kakvu informaciju iz zauzetog prostora, već vam jasno stavljaju do znanja da uopšte nije poželjno da pokazujete bilo kakvo interesovanje u onome što se tamo dešavaju.

 Međutim, ono što je takođe neobjašnjeno jeste zašto je ograda postavljena baš na trotoar i tako smanjuje ionako oskudan pešački prostor? Pitanje nije ni retoričko ni kolokvijalno. Zaista: zašto? Nekakvom slobodnom voljom? Tako su oni to smislili? Pa, sutra bi mogli da smisle da ograde, na primer, park „Žena Fighter” i da od njega naprave mesto gde će izabrani vladari da dremaju.

 I četvrta stvar koja proizlazi iz svega navedenog je – stepen kulturnog obrazovanja onih koji su u poziciji da ometaju kretanje ljudi.

 Svaka kultura ima svoju hijerarhiju. U saobraćajnoj kulturi, na primer, vrh piramide je pešak. On je neprikosnoven, a njegov neprikosnoveni prostor je trotoar. Trotoar ne sme, ali bukvalno ne sme da ima mesta ni za šta drugo, osim za prolazne pešake.

 Ne smeju se postavljati stolovi za kafane na trotoar, ne smeju se parkirati automobili, ne smeju se ucrtati biciklističke staze, ne smeju se ostavljati kabasti predmeti i bar ograde.

 Odnosno, ne sme postojati ništa što ometa slobodno kretanje ljudi. Samo diskretno postavljene klupe za odmor i kante za otpatke su dozvoljene kao urbana oprema na trotoaru. Upravo ono čega nema na trotoaru ispred Parlamenta. Ali zato postoji dupla ograda.

 S druge strane, u takozvanoj demokratskoj ili političkoj kulturi, na vrhu hijerarhije je građanin. On je neprikosnoven, suveren, poseduje javni prostor. Ako hoćete, međutim, u onom što se zove pravna država ili u ovom slučaju pravna kultura, niko ne sme da ograničava kretanje građanina ako ne postoji osnovana sumnja da nije poštovao pravila, odnosno zakone. A kamoli ograničavanje kretanja svih građana u takozvanim „mirnim“ uslovima (nema neposredne bezbednosne opasnosti, nema opasnosti od epidemije itd.). Ovo su karakteristike onoga što se u teoriji i praksi naziva „autoritarnim“ ili „nedemokratskim“ režimom.

 Čak je i Žan-Žak Ruso rekao da civilizacija počinje kada je prvi čovek ogradio komad zemlje i rekao: „Ovo je moje“. Sa početkom civilizacije, po Rusou, počinju nesporazumi, ratovi, ubistva...

 Ono što znamo iz pop kulture ili iz detinjstva kao „kauboje i Indijance“ je zapravo dugogodišnji građanski rat u Severnoj Americi između rendžera (rančera) koji ograde svoju zemlju i ne puštaju kauboje (stočare) da slobodno lutaju. napasati svoju stoku.

 Veliki obračun u OK Koralu između Earpsa i Klejtona, koji je ušao kao definitivna legenda „romantičnog“ perioda razvoja SAD, nije ništa drugo do obračun krupnog kapitala (vlasnika zemlje, predstavljenih u šerifovom autoritetu, u u ovom slučaju Vajat Erp) i pastiri, odnosno bezemljaši, predstavljeni ovde preko braće Klejton.

 Ovi primeri, koliko god banalni izgledali, služe da ilustruju do čega može dovesti ograđivanje javnog prostora i uskraćivanje slobode kretanja.

 Da, znam da je ograđivanje parlamenta trenutno najmanji problem za državu Makedoniju, samo želim da kažem da može postati veći problem. A to nikome zaista nije potrebno.

izvor: prizma.mk ›››