autor tekst 001 ›››

 

 

Sveto Serafimov

 

Čovek koji je izveštavao iz 25 zemalja i preveo više od stotinu knjiga na makedonski

Pitanje je umesno, jer za trenutno najstarijeg novinara u Makedoniji, koji je izveštavao iz više od dvadeset zemalja sveta, i najplodniji je prevodilac sa engleskog na makedonski velikih književnih dela, može se naći samo kratak članak na Vikipediji na internetu i ni jedan pisani intervju.

 Rođen 1928. godine, u svojoj 88. godini, Sveto Serafimov je i dalje snažan, jasne misli i neverovatnog pamćenja, što je i istorijsko, jer se odnosi na vremena, imena i svetove koji su ili davno prošli ili se polako gase. Elegantno obučen u svetlo odelo i šešir, došao nam je u posetu sa sestrićem Damjanom, studentom etnologije. Poslužili smo ga belom rakijom, "dežulovačom", koju je napravio njegov hrvatski kolega iz Pere. Uz čašicu rakije razgovor je tekao nesmetano.

 Kada i kako ste počeli da učite strane jezike?

 Jezik mi je bio afinitet, čak iu srednjoj školi. Prvo sam naučio francuski, učio me Lazo Aleksovski, možda ste čuli za njega. U to vreme prevodio je dela Getea, Hajnea, germaniste, ali je znao i francuski. Tako, kada je počela naša škola na makedonskom, 1945. godine, on mi je predavao francuski, a potom i makedonsku književnost. Bio je veoma vezan za mene, stalno je birao moje pisane radove, terao me da ih čitam naglas. Imao sam talenat za pisanje i jezike.

 Tokom srednje škole učio sam i ruski i engleski, bila je to srednja trgovačka škola. Nastavio sam da studiram jezike na fakultetu u Beogradu, u novinarsko-diplomatskoj gimnaziji. Bio je jedan Brkić, Svetozar, koji je kasnije ovde predavao, i ja sam sa njim slušao engleski. Neki Marčetić mi je predavao ruski, a onda Dušan Nedeljković, još za vreme stare Jugoslavije, bio je ovde u Skoplju i predavao filozofiju. Teoriju književnosti mi je predavao Vido Latković, antičku književnost Voislav Đurić. Predavao me je novinarstvo Dušan Timotijević, tada već penzionisan, ali veoma poznat. Svi su bili veoma dobri profesori, od kojih sam mnogo naučio.

 Da li se sećate koja je bila vaša prva prevedena knjiga?

 1948. Dođe jednog dana Lazo Karovski, pesnik sa kojim smo bili cimeri, vadi knjigu, „Indže” je zvao Bugarin Jordan Jovkov. Viče: „Sveto, prevedi ovo, moram da idem na putovanje, nemam vremena“. Bilo je 64 stranice, proza. Reč je o Krdžalima koji su za vreme Turaka činili zločine tamo u Bugarskoj. Preveo sam to za nekoliko dana, bilo je jako malo, a oni su to objavili u, mislim da se zvalo Državno izdavačko preduzeće. To je bila prva knjiga koju sam preveo.

 Sledeće godine Kultura je izdala knjižicu, brošuru povodom stogodišnjice Komunističkog manifesta, Veliki programski dokument komunizma Mindlina i Džejkobsona, ja sam preveo sa ruskog.

 Da li imate evidenciju o tome koliko ste knjiga do sada preveli? Sa kojih jezika ste prevodili?

 Prevodio sam sa engleskog, sa francuskog i sa ruskog. Ne znam ih sve isto, najbolje znam engleski, ali i ruski prilično dobro. Francuski je slabiji, ali sam koristio rečnik. Napravio sam spisak naslova, 102 knjige, od kojih šest još nije objavljeno. Uglavnom romani - "Mobi Dik", "Uliks", "Ajvenho", "Uraganski visovi", integralni "Oliver Tvist" Čarlsa Dikensa, "Tristam Šendi" Lorensa Sterna, "Ljubavnik ledi Četerli" Lorensa, "Američka tragedija " od Drajzera, "Prohujalo sa vihorom" od Mičela. Postoji i stručna literatura, kao što su "Poreklo vrsta" od Darvina, "Istorija Sjedinjenih Država" od Brinklija ili knjige o psihologiji. Najviše sam prevodio za Misla.Sa Bojinom Pavlovskim nekako smo se slagali i ja sam sa njim svake godine radio 2-3 romana, mašinski prevodio, dok nismo otišli ​​na kompjutere.

 Prestao sam da prevodim pre otprilike tri godine. Među mojim poslednjim bila su tri romana ruskog pisca Borisa Akunjina „Azazel”, „Turski gambit” i „Levijatan”.

 Ipak, vaša osnovna profesija bila je novinarstvo.

 Da, prvo sam radio u internoj "Nove Makedonije", pa u kulturnoj. Hteo sam da ostanem u kulturnoj, ali Mito Hadži-Vasilev Jasmin, on mi je bio nastavnik u gimnaziji, a kasnije i u redakciji. kancelarija je bio glavni urednik, došao jednog dana, viče "Sveti, bićeš urednik". Mislio sam, jer sam radio u Domu kulture, a urednica Ruža Bak je često išla na bolovanje, da će me tamo smestiti. Sutradan odem kod njega, kaže – bićeš urednik, ali u spoljnoj rubrici. Otkud ovo, kažem sebi, nikad nisam radio napolju. Bio sam iznenađen, ali on je rekao da nema veze, dobro te poznajem, znam da možeš. Sutra ćeš mi odgovoriti da li želiš ili ne. I hajde, prihvatio sam. Bilo je to 1962. godine.

 Ali činjenica da ste pozvani u spoljašnji ipak je imala predistoriju.

 Da, daleke 1956. bio sam na Kipru iu Grčkoj, iako nisam bio u stranim zemljama, poslat sam jer sam znao jezike. Desilo se da sam sreo jednog grčkog novinara, i on me je zaprosio, rekavši – „Želite li intervju sa Makariosom?“. Makarije je tada bio arhiepiskop i vodio je borbu Kipra za oslobođenje od britanskog kolonijalizma. taj put su se borili i za aneksiju sa Grčkom ali to im nije pošlo za rukom.A on zove hoćeš intervju sa Makariosom?Neću ja kažem.Piše pitanja pa da pošaljem Napisao sam, a sutradan kaže hajde, idemo. Otišli ​​smo, uradili smo intervju i posle dva-tri dana je trebalo da putujem u Atinu. Rekao sam to Makariju, on kaže da sam će i putovati.Koji dan-tog dana,znam da je bio petak.I petak je došao,čekamo čoveka na aerodromu čekamo ga,odlažu polazak aviona.Kad su u jednom trenutku zvani Makarios je odveden na Sejšele, Britanci su ga deportovali, a ja sam imao intervju u džepu, kažem sebi, ovo je - bomba!

 Čim je izašlo, vodim je u našu ambasadu u Atini, ambasador je bio Petko Dapčević, jedan od bivših vojnih komandanata naše Tijane, oca njenog muža. I dođem u Atinu, kažem mu da imam intervju sa Makariosom, on kaže "Kako se to desilo?". Ja sam mlad novinar, nemam ni šest godina iskustva. On kaže "Hajde da ga prodamo" - on je šalim se, zna da ga neću dati. I zvao je Rojters u Londonu, rekao je da imam ekskluzivni intervju sa Makariosom, traže od njega 1000 funti, ako želite više, možemo pitati u štabu. Vičem kakva prodaja - nema šanse! Kada sam došao u redakciju bila je... euforija. Te godine sam dobio i nagradu Udruženja novinara za najbolji tekst.

 Sa kojih ste još mesta izveštavali?

 1975-6 Bio sam u Bejrutu tokom građanskog rata. Ta dva mesta su mi bila kao stalni dopisnik. Inače, proputovao sam 25 zemalja kao reporter. Uvek sam - ove ekipe, sa televizije, sa radija, išle su sa snimateljima, sa ljudima, uvek sam bio sam, gde god su bili ratovi, žarišta. Hvala Bogu, nisam doživeo ništa strašno, ali može biti opasno. Na primer, u Bejrutu su svake noći bile kanonade – mi smo bili na arapskoj strani, gde su bili muslimani, hrišćani su bili na drugoj strani, a oni su bombardovali jedni druge, bacali granate.

 Godine 1960, u decembru mesecu, putovao sam u Zapadnu Afriku, Ganu, Gvineju, Mali i Senegal. Trebalo je da posetim više zemalja, ali su tada bile pod kolonijalnom vlašću, pa je bilo teško dobiti vize. Putovao sam brodom od Splita do Dakara u Senegalu, pa avionom. I vratio sam se Titovim avionom! (smeh) Tito je tada došao u te zemlje, u Gvineju i Mali, putovao sam s njim od Konakrija do Bamaka i nazad. Titu je dolazio avion jer je bio na dugoj turneji, od Gane niz obalu, do severne Afrike u Alžiru, Tunisu, Egiptu, i za sve to vreme su mu slali avion da odnese poštu. Vratio sam se iz Gvineje za Beograd njegovim avionom.

 Bio sam u Iranu kada je Homeini došao, kada je američka ambasada bila pod opsadom mesecima. Baš kad sam bio tamo, bio je napad u Avganistanu, došli su Rusi, poginuo je Idi Amin, bivši predsednik. I odmah sam otišao, srećom imao sam avganistansku vizu, jer smo planirali da idemo u Avganistan, Iran i Irak. Otišao sam u Avganistan samo nekoliko dana po dolasku Rusa, situacija još nije bila rešena, još uvek nije bilo nikakvih veza sa svetom. I nekako sam uspeo da otkucam tekst, i pošaljem ga preko nemačkog novinara koji je išao u Pakistan, makedonskom novinaru koji je bio dopisnik iz Indije, zvao se Zoran Dogramadžiev. Poslao sam mu, a on je odatle teleksom poslao redakciji. Sledećeg dana objavljena je u novinama i bila je to među prvim izveštajima koji su sa terena stigli o situaciji u Avganistanu u tadašnjoj Jugoslaviji.

 Kada ste se tada predstavili, šta ste rekli, odakle ste?

 Uvek sam govorio jugoslovenski novinar. Samo reci Tito i to je to, svi znaju. Nije nam trebala Jugoslavija, Tito, dosta je bilo.

 Da li pratite današnje makedonsko novinarstvo? Šta mislite o njemu?

 Ja ga pratim. ono što mi se ne sviđa je to što ima vrlo malo pravih komentara, ima sirovog izveštavanja, uglavnom. A ni to nije baš profesionalno urađeno. Da ne spominjem greške u kucanju, ne sviđa mi se sam sastav izveštaja. Sve je to uhvati i pusti, rekao je, ovaj je dodao... Komentatori su više sarkastični, samo da bi se nekome podsmevali. Ali dobro je da ima onih koji otvoreno govore.

 Da li su u to vreme postojala neka ograničenja u pisanju? Da li je postojala cenzura?

 Nikad, bar koliko ja znam. Za te unutrašnje stvari, možda su kolege dobile neka uputstva, kako da napišu. U inostranstvu smo dobijali samo biltene, "crveni bilten" kako su ga zvali, sa izvodima iz inostrane štampe prevedene na srpski, po izboru onih koji su radili u Tanjugu. Dobili smo dovoljno informacija i mogli smo da damo komentare.

 Jugoslavija je bila otvorena, postojala je saradnja i sa Zapadom i sa Istokom, i sa nesvrstanim zemljama. Danas je mnogo gore. Priča se da je tada bila cenzura, ali niko nije došao da mi kaže da napišem ovo ili ono. Pisao sam i o "škakljivim" temama, odnosima sa Bugarskom, sa Grčkom, ali će Jasmin pogledati, ispraviti, ali nikada nije rekao "ne treba ovako pisati".

 Imate mnogo iskustva, i životnog i profesionalnog. Šta biste poručili mladim novinarima?

 U Novoj Makedoniji sam bio jedan od zaposlenih sa najdužim stažom, 38 godina, i svaki put kada je raspisan konkurs za mlade novinare, držao sam im predavanja o spoljnoj politici i novinarstvu uopšte. Danas među mladima nema discipline, a oni su veoma ljuti jedni na druge. Ne znam šta bih im rekao, jer ne znam ni kako su neki od njih došli da se bave novinarstvom. Trebalo bi sve iz početka.

 Danas postoji internet, razne tehnologije za praćenje događaja, za pisanje. Kako ste se tada snašli?

 Zatim je bio teleks, samo običan teleks. Otkucao sam i poslao tekstove. To je isto kao i internet, ali to šalje pošta, a ne vi sami. Samo su u Siriji svojevremeno tražili da dam izveštaje inspekcije i da budu napisani na engleskom. Inače, ne u drugim zemljama. Stalno sam putovao kao reporter, ali kada sam se vraćao, uvek je zadržan moj urednički položaj. Povukao sam se iz njega 1988.

 Vratimo se prevodima. Da li vam se mladi prevodioci ikada obraćaju za savet, pogotovo što se neki naslovi koje ste preveli sada prevode po drugi put?

 Neki se obraćaju. Bio sam među prvim prevodiocima sa engleskog, nisam bio prvi, ali su drugi preveli dve-tri knjige i prestali. nisam odustao. Prevođenje sam smatrao hobijem, ali i drugim zanimanjem, jer sam se njime redovno bavio. Posle posla u novinama, kod kuće, do dvanaest sati uveče, šepao sam na mašinu. Moja norma je bila 4-5 stranica dnevno. Pošto je prevod lektorisan, vraćen mi je da vidim. Uvek sam vodio računa da se ne pretvaram previše. Ali generalno im nisam pravio probleme, jer sam samo prevodio.

 Da li pratite današnje prevode na makedonski jezik? Kako ih ocenjujete?

 Vidim da se pravi previše malih grešaka. Ima i takvih prevoda gde se vidi da je prevedeno sa srpskog, oni koji znaju odmah primećuju. Strašno je pala i cena, sada je najniže plaćeni prevod ikada. Ali ko radi svoj posao profesionalno, radi svoj posao.

 Danas, kada čitate svoje prve prevode, da li primećujete da se makedonski jezik promenio, evoluirao? Kako vam izgledaju ove promene?

 Tim mojim prvim prevodima bi bilo potrebno dosta podešavanja da bi se uklopili u današnji jezik. Čak i ako želite da to zaustavite, jezik se mora razviti. Ja se protivim samo previše pozajmljenih reči iz engleskog. Francuzi su svojevremeno doneli propis da se ne koriste strane reči, ali je propao. Ne radi. Samo, kod nas je preterano. Treba izmišljati neologizme, a samim tim i uvoditi nove reči koje ulaze u literaturu, a tamo gde postoji reč u makedonskom treba je upotrebiti. Na primer "obrazovanje". Zašto obrazovanje, kada postoji "obrazovanje", "obuka" itd.

 Imate li svoj prevod koji vam je posebno drag?

 Pa evo ga, od starijih Uliksa, Mobi Dika, Olivera Tvista. "Satanski stihovi" su mi drag roman, jer smo ga prvi put objavili u Jugoslaviji. Inače, moji omiljeni autori su oni koji pišu o stvarima iz stvarnog života, na primer, ne volim fantaziju, niti one preterano erotske stvari.Ja sam ih preveo,sve sam preveo.Ali to volim od života.Ne mora da bude aktuelno, može klasično.

 Moj savet mladim prevodiocima je da ne prevode doslovno, najgore je doslovan prevod. Uvek treba da vodimo računa da ono što se kaže bude u duhu našeg jezika, ne onako kako se govori na engleskom, na francuskom, već kako mi govorimo. Možda će pri tom delo izgubiti na stilu, ali će dobiti na značenju, da prenese ono bitno. Uvek okretati rečnike, leksikone, uhvatiti istinu onoga što autor kaže, a ne samo žuriti sa izdavanjem proizvoda.

 izvor: off.net.mk ›››