PRE trinaest godina autor ovih
redova počeo je pisati o tome da unipolarni međunarodni
poredak i hegemonija SAD u međunarodnim odnosima ne mogu
večno da traju, da će globalizacija početi posustajati, da
će se Rusija i Kina postepeno uzdizati na poziciju svetskih
sila, a da Evropska unija neće moći da izraste u svetskog
igrača dok se ne oslobodi američke okupacije.
Takvi tekstovi su izazivali
podsmeh jer je glavni tok medija i akademske javnosti upravo
veličao globalizaciju kao amerikanizaciju, veličao EU i NATO
kao savršeni vrednosni, ekonomski i bezbednosni okvir
razvoja država u Evropi, i još uvek objašnjavao da su
zapadna ideologija liberalizma, i njene podideologije
„ljudskih prava“, LGBT-ija, i civilnog društva, jedine
ideologije koja su dale konačne odgovore na razvoj i
budućnost svake države.
Podsmeh je bio izražen bez
obzira što je 2007. godine Vladimir Putin na Minhenskoj
bezbednosnoj konferenciji najavio povratak Rusije i
posustajanje američkog poretka. No, ni njemu nisu verovali.
Neviđena zaslepljenost je pre
svega bila u elitama evropskih država, pa tako i u srpskoj.
Elite koje predvode svoja
društva treba da vide bolje i dalje. Međutim, one 2008.
godine nisu shvatile da su svetska finansijska kriza, i
kratkotrajni rat u Gruziji (koje su izgubile SAD), označile
početak promene međunarodnog poretka, nisu shvatile da su
svet i globalni tokovi počeli da kreću u sasvim drugačijim
pravcima od onih u koje su te elite verovale.
Najnovija dešavanja u
Avganistanu, pobeda talibana, sramni beg Amerikanaca, NATO-a
i njihovih saveznika, rušenje marionetskog režima u Kabulu
kao kule od karata, jasno nam oslikavaju tektonske promene u
svetskoj geopolitici.
Dakle, već 13 godina gledamo
nestajanje američkog hegemonskog, unipolarnog poretka,
gledamo urušavanje globalizacije kao amerikanizacije. Pre
poraza SAD u Avganistanu, tektonske promene su i pojava Kine
kao svetske ekonomske sile broj jedan, povratak Rusije kao
vojne i političke sile, onda poraz SAD u Siriji – što je
direktna posledica ulaska Rusije u taj američki dirigovani
konflikt.
Pitamo se, zar još ima „nevernih
Toma“, koji i dalje veruju u SAD ili se, možda, nadaju
opstanku hegemonije Vašingtona?
Avganistan na najbolji način
pokazuje kako se menja globalna arhitektura sveta, odnosno,
kako se menjaju međunarodni poreci.
U pitanju je zemlja u kojoj
društvo živi na premoderan način, i – kakvog li paradoksa za
Zapad – ta premoderna zemlja oslikava odlazak supermoderne
Amerike.
Naravno, Avganistan nije uzrok
geopolitičkih i geostrateških transformacija. Međutim, kako
lepo kaže ruski filozof Aleksandar Dugin, Avganistan
predstavlja „ogledalo ili ekran, na kome su se, jasnije nego
bilo gde drugo, odrazile temeljne promene u svetskom
poretku“.
Naime, pitamo se da li poraz
SAD u Avganistanu 2021. oslikava kraj američkog hegemonskog
poretka, kao što je poraz SSSR-a u toj zemlji 1989. godine
najavio njegov kraj i kraj bipolarnog poretka? U odgovoru na
to pitanje – pođimo redom.
Uloga SAD u nastanku islamskog
ekstremizma i terorizma
Ako pogledamo islamski svet,
uočićemo dve vrste islama: tradicionalni islam i
ekstremno–teroristički oblik islama (islamisti).
Razlika između ove dve varijante
islama je to što je tradicionalni islam manje ili više
trpeljiv prema drugim nacionalnim tradicijama, religijama i
poimanju politike (ovde uglavnom ulazi i šiizam). Međutim,
ekstremni oblik islama je tendencija koja se poziva na
iskonske težnje iz epohe nastanka islama, ali je suprotna
tradicionalnom islamu.[i]
To su ultradogmatska učenja
vahabizma i hanafitskog učenja, kao i druga salafitska ili
ihvanska učenja.[ii]
Ono što ključno treba istaći
jeste da je, za razliku od tradicionalnog islama, kao i
šiitske varijante, vahabitski ekstremni oblik islama služio
Zapadu tokom Hladnog rata da se suprotstavi socijalističkim,
sekularnim i najčešće prosovjetskim režimima.
Kao geopolitički fenomen,
islamski ekstremizam bio je deo atlantističke strategije,
protiv SSSR-a. Avganistan je bio karika u ovoj geopolitičkoj
strategiji.
U ime Zapada u Avganistanu su
ratovali islamski ekstremisti oličeni u mudžahedinskim
vojnim formacijama. Sovjetske trupe u Avganistanu su
predstavljane kao „ateistički okupator“.
CIA je u Avganistan dovela Osamu
bin Ladena, kasnije i Al-Kaidu, a mnogo godina kasnije i
Islamsku državu.
Povlačenje sovjetskih trupa iz
Avganistana februara 1989, kao i nekoliko meseci kasnije
odustajanje Moskve od Nemačke (pad Berlinskog zida),
označili su kraj Hladnog rata i poraz SSSR-a.
Zauzimanje Kabula od strane
rivalskih frakcija mudžahedina i pogubljenje predsednika
Nadžibulaha 1996. godine, uprkos građanskom ratu u
Avganistanu, značilo je pobedu Zapada.
Poraz u avganistanskom ratu nije
bio razlog raspada SSSR-a. Ali, Avganistan je to ogledalo
koje je oslikavalo kraj bipolarnog međunarodnog poretka, i
najavilo kraj Sovjetskog Saveza.
Hegemonija SAD i invazija na
Avganistan
Tokom unipolarnog poretka i
hegemonije SAD, od 1989. do 2008. godine, ekstremni oblik
islama potpuno dobija terorističke karakteristike. U tome mu
svesrdno pomaže Amerika.
Amerikanci preko svojih
obaveštajnih službi i armije upotrebljavaju vahabističke
organizacije (Al-Kaidu, i druge) kao efikasno sredstvo i
način destabilizacije mnogih regiona.
Svuda na takvim teritorijama –
od Bosne, Kosova, preko Čečenije, pa do Kašmira, Avganistana
i Srednje Azije – islamisti su imali pomoć SAD i bili su
istureni odredi američke armije ili pak jasan američki
saveznik u geopolitičkoj igri.
Tokom 90-ih godina islamističke
snage aktivno deluju u Bosni i Srbiji (Kosmet), na Balkanu,
u bivšim sovjetskim republikama, Tadžikistanu i Uzbekistanu.
Rusija postaje ratna zona (Čečenija). SAD i Zapad (NATO)
nastavljaju da koriste svoje islamiste kao saveznike za
dalje atlantističke geostrateške akcije.
U Avganistanu 1994. godine
počinje uspon talibana uz direktnu pomoć Vašingtona i
Pakistana. Od 1996. do 2001. godine talibani vladaju
Avganistanom.
Da bi podržali talibane u
konsolidaciji vlasti, kako bi se oni kasnije efikasnije
inflitrirali u zemlje Srednje Azije, SAD sa talibanima 1997.
godine, preko svoje kompanije Unocal (Union Oil Company of
California), zaključuju sporazum o izgradnji
trans-avganistanskog gasovoda, koji bi išao iz Turkmenistana
za Pakistan. Ideja je bila da talibani imaju siguran i
stalan prihod od tranzita gasa.[1]
Međutim, uspesi osnaženog
islamskog ekstremizma primoravaju lidere islamskih zemalja
da krenu putem nezavisne politike krajem 90-ih godina. U
odsustvu Sovjetskog Saveza, i uopšte ravnoteže snaga kakva
je bila tokom bipolarnog poretka, a pogotovo u uslovima
oslabljene Jeljcinove Rusije, islamski vahabistički
ekstremisti počinju da sebe doživljavaju kao nezavisnu silu.
S obzirom da je nestao stari
neprijatelj (prosovjetski sekularni režimi u islamskim
zemljama), islamisti svoju agresiju okreću protiv svog
dojučerašnjeg gospodara – SAD.
Događa se teroristički napad 9.
septembra 2001. na Njujork i Vašington. Izvršilac je
Al-Kaida, čiji vrh (Osama bin Laden i ostali) se nalazi u
Avganistanu. Došlo je do geostrateškog obrta.
Oni koji su bili sredstvo borbe
atlantizma i Zapada protiv Sovjeta i savremene Rusije (i
Srba na Balkanu), islamski ekstremisti – oni postaju
neprijatelj hegemoniji Amerike. Stoga Sjedinjene Države, kao
hegemon, objavljuju „rat protiv terorizma“.
To je vešta formulacija kako bi
taj rat iskoristile da završe geopolitičke poslove na
prostoru Evroazije. Ključni geopolitički zadatak SAD nije
„rat protiv terorizma“, već njegovo korištenje za
uklinjavanje u prostor Evroazije, pre svega u zemlje Srednje
Azije, Balkana, Kavkaza.
Amerika je imala drugi način da
zaustavi islamiste, presecanjem izvora finansiranja.
Međutim, umesto to da uradi, Vašington radi sasvim suprotno
i objavljuje rat islamistima i na taj način kvalitativno im
podiže njihov status, pretvarajući ekstremni islam u
geopolitičku realnost – faktor međunarodne politike.
Zašto?
Odgovor je očigledan – Vašington
se sve vreme „rata protiv terorizma“ nadao, i u nekim
delovim sveta uspevao, da islamiste opet pridobije na svoju
stranu i upotrebi ih u svojim geopolitičkim strategijama. To
im je uspevalo u Siriji, Libiji, Egiptu.
Prema tome, ova geopolitička
igra SAD ima za cilj da istisne tradicionalni ruski
geopolitički uticaj iz celog prostora Evroazije, a prvo iz
Srednje Azije (Kazahstan, Kirgistan, Tadžikistan,
Uzbekistan). Drugo, da zaustavi Kinu.
Amerika nastoji da, uvlačenjem
država Srednje Azije u nesagledive i permanentne sukobe,
geopolitički ovlada tim regionom čijom se kontrolom postiže
dominacija nad evroazijskim kontinentom i celim svetom.
Uostalom, jedan o tvoraca geopolitike kao nauke, Britanac
Helford Makinder, Srednju Aziju je nazvao „srcem sveta“.
Sa tim u vezi, SAD su počele da
šire vojne baze, pre svega u Uzbekistanu i Kirgiziji (baza
Manas). Ali, ono što je takođe zanimljivo, SAD su koristeći
se pozicijom u Avganistanu, počele da izazivaju rušenje
režima u zemljama Srednje Azije, izazivanjem obojenih
revolucija.
Na udaru su Uzbekistan i
Kirgistan 2005. godine. Revolucija u Uzbekistanu nije
uspela, a u Kirgistanu („revolucija žutih tulipana“) je
uspela, ali nije dovela na vlast proamerički režim.
Opet su Amerikanci izazvali
2010. godine novu obojenu revoluciju u Kirgistanu, međutim,
i novi režim nije bio proamerički. Rezultat svega toga je da
su Kirgizi proterali Amerikance iz baze Manas 2015. godine.
Propale revolucije u Uzbekistanu
i Kirgistanu su bili prvi poraz Amerike u Srednjoj Aziji.
Poraz SAD u Siriji, unutrašnji
sukobi i podeljenosti u samoj Americi koji su izbili na
videlo tokom predsedničkih izbora 2020. godine, sa pobedom
talibana 2021. godine su pokazatelji da SAD više nisu
supersila.
Poraz SAD – tektonska
geopolitička promena
Poraz SAD u Avganistanu je veći
i značajniji od onog u Vijetnamu 1975. godine, kada su se
Amerikanci na sličan način osramotili. Međutim, bez obzira
na velike gubitke u Vijetnamu (zvanično oko 60 hiljada,
nezvanično 120 hiljada mrtvih Amerikanaca), u odnosu na
Avganistan (oko 10 hiljada mrtvih američkih vojnika i
njihovih saveznika) – poraz u Avganistanu je globalni poraz
SAD.
Naime, posle Vijetnama SAD
pronašle metodologiju kako da se efikasno suprotstavljaju
svom geopolitičkom neprijatelju, kopnenom Sovjetskom Savezu.
To je bila globalizacija
(ekonomska, kulturna, politička). Međutim, danas, sa svim
porazima SAD od 2008. godine, i globalizacija doživljava
poraz. Globalizacija više nije uverljiva i ne predstavlja
više paradigmu razvoja drugih zemalja i naroda. Očito je da
je svet sa promenom na geopolitičkom polju – smenom
unipolarnog poretka u multipolarni -na pragu nove paradigme
koja će zameniti globalizaciju. U svakom slučaju, gledamo
vraćanje tradicionalizmu, što u praksi znači da će kulture
(u množini) biti ta paradigma razvoja u 21. veku.
Islamski režimi, pre svega
Turska, Iran i Pakistan, dobro su svesni slabljenja Zapada u
celini i počeli su da igraju svoju igru, sve nezavisnije od
Zapada. Rusija se u poslednjih petnaest godina razvija na
osobenostima svog unikalnog identiteta i tradicije (ruske
konzervativne vrednosti).
Iran i Turska su se približili
Moskvi po mnogim pitanjima. Pakistan je uspostavio veoma
bliske odnose sa Kinom (luka Gvadar u Pakistanu je u
kineskim rukama, plus vojna i nuklearna saradnja). Dakle,
nikoga od njih više ne interesuje američko prisustvo.
Unipolarni međunarodni poredak
se završio, i američka okupacija Avganistana i marionetska
proamerička vlada postali su zastareli i nezanimljivi.
Potpuna pobeda talibana i
begstvo Amerikanaca znače kraj unipolarnog sveta. Kao što je
1989. godine, povlačenje sovjetskih trupa iz Avganistana kao
ekran celom svetu označilo kraj bipolarnog sveta – tako je
poraz SAD u Avganistanu označio kraj hegemonije SAD.
Šta nas očekuje?
SAD i Zapad ne prihvataju da je
njihov hegemonski poredak srušen. To je ono što je najveća
opasnost po ostali svet. Vašingtonu ne preostaje ništa drugo
(sve opcije su iscrpljene) nego da izazivanjem haosa na
mnogim neuralgičnim tačkama u svetu, produži svoje
postojanje.
Prvo će u Avganistanu, zasigurno
pokušati talibane da stave na svoju stranu i usmere ih na
Srednju Aziju, ka Rusiji, i Kini. To je obnavljanje stare
saradnje sa ekstremnim islamom koja je bila dominatna
atlantistička geostrategija skoro 30 godina. Ali, to je
veoma teška operacija.
SAD su iscrpljene, ekonomski,
politički, kulturno. One više nisu paradigma koja nudi ni
saradnju, ni razvoj drugima. U svakom slučaju, kao druga
opcija je izazivanje novog građanskog rata u Avganistanu.
U tom slučaju, Rusija i Kina
imaju više mogućnosti da popune prazninu nastalu krahom
američke geopolitike. Rusija čvrsto drži Srednju Aziju,
politički i vojno. Kina nudi ekonomske projekte i podršku u
okviru njene geoekonomske strategije Pojas i put. I Moskva i
Peking razgovaraju sa talibanima.
Ovde se postavlja pitanje – da
li Americi jedino ostaje da izazove haos negde drugo, na
primer na Balkanu, kako bi nekako održala svoje prisustvo u
svetu? I to na štetu Srba.
Moguće je. Međutim, u uslovima
sveopšteg slabljenja SAD i Zapada, Srbi moraju da razumeju
da je u toku promena globalne paradigme. Svako izlaženje u
susret američkoj propaloj geopolitici i atlantizmu (NATO)
značilo bi poraz Srba.
Zato Beograd, Banjaluka, a
nadamo se i Podgorica, moraju da razumeju da se američkim
krahom u Avganistanu svet promenio. I još jednu stvar – da
opcije multipolarnosti (Rusija i Kina) konačno daju i
odgovore Srbima za budući krah američke politike na Balkanu.
Svako drugačije ponašanje
Beograda, Banjaluke i Podgorice, bilo bi pogubno za Srbe.
.jpg)
_001.jpg)