autor tekst 003 ›››

 

 

Slobodan Reljić

 

.  Stvari se na Balkanu menjaju mnogo više i brže nego što se to vidi

 REČENICE koje slede nisu baš privlačne da bi se njima počinjao novinski tekst, ali vrlo je verovatno da bi mogle dugoročno uticati na naše živote i put našeg društva.

 „Zbog dugotrajnih sukoba i previranja u novijoj istoriji, nivo bezbednosti u regionu se spustio na niži nivo“, ocenio je kineski državni savetnik i ministar spoljnih poslova Vang Ji. A „da bi se region izvukao iz haosa i obezbedila stabilnost, mora se osloboditi senki geopolitičkog rivalstva velikih sila i nezavisno istražiti razvojne puteve koji odgovaraju regionalnoj stvarnosti. Region bi morao ostati nepropustljiv za spoljne pritiske i mešanje i slediti inkluzivan i pomirljiv pristup za izgradnju bezbednosne arhitekture koja uvažava legitimne zabrinutosti svih strana.“

 Konstruktivan pristup kineskog ministra inostranih poslova Vang Jia odnosi se na Persijski zaliv i šire zapadnoazijski region. Ali je gotovo translatorno primenjiv na Balkan.

 Verovatno i na mnoge druge regione, jer ocrtava konture kineske međunarodne politike: vreme je da se izađe iz Pax Americana stanja koje je “demokratska imperija“ ustrojila principom Divide et impera, što je sve regione (jedini izuzetak su Zapadna Evropa i Severna Amerika) uvelo u „sukobe i previranja“; stanje se može promeniti ili da se umesto SAD useli neka druga sila (od globalnih su to sad Kina i Rusija) ili – što kineski ministar nudi da region – „nezavisno istraži razvojne puteve koji odgovaraju regionalnoj stvarnosti“; uz ekonomski razvoj region bi morao razviti svoju „bezbednosnu arhitekture koja uvažava legitimne zabrinutosti svih strana“.

 Kad one tri rečenice Vang Jia prebacimo na Balkan – dolazimo do formule „Balkan Balkancima“.

 Ovo je važna činjenica jer posle Rusije, očigledno ni Kina više neće ćutiti.

 Verovatno valja zapamiti taj „samit u Enkoridžu, na Aljasci“(19. mart, 2021 ), jer bi on mogao postati „tačka preokreta“ kao onaj Putinov nastupu u Minehnu 2007. Ovde je u pitanju petnaestominutni odgovor Jang Đečija direktora Centralne komisije za spoljne poslove Komunističke partije Kine, bivšeg ministar spoljnih poslova, te nekadašnjeg ambasadora u SAD na otvaranju skupa. Đeči je govorio kineski.

 Državni sekretar Entoni Blinken, ne uzimajući u obzir da oni više nisu „međunarodna zajednica“ nego samo jedan od igrača a sav u svom razumevanju sveta, započeo je preteći, kako to Amerikanci rutinski čine bar pola veka: „Mi ćemo razgovarati o našoj dubokoj zabrinutosti zbog poteza Kine, uključujući i one u Sinđijangu, Hongkongu, Tajvanu, sajber napada na Sjedinjene Države i ekonomske prinude nad našim saveznicima.“

 Ovaj samit se održavao posle poseta američkih zvaničnika svojim satelitima – Japanu i Južnoj Koreji, a državni sekretar je, izgleda, ostao u istom narativu.

 Kinezov „ritern“ je bio razbijački.

 Ej, ljudi ovo je razgovor ravnopravnih strana i ne određujete vi sami dnevni red! Moraćete da zaboravite da razgovori služe da vi maltretirate drugu stranu.

 I ko ste vi? Obične siledžije.

  „Sjedinjene Države koriste vojnu silu i finansijsku hegemoniju da bi nametale svoja pravila i gušile druge zemlje… Vašington zloupotrebljava tkz. pojmove nacionalne bezbednosti da bi ometao normalnu trgovinu i podstakao neke zemlje da napadnu Kinu…

 Insistirao je da SAD uvek polaze sa pozicije sile… U odgovoru na Blinkenove navode o kršenju ljudskih prava u Kini, Jang je naveo problem SAD sa pravima svojih građana, citirajući izveštaje o policijskoj brutalnosti i ubistvima nenaoružanih civila”. Pa, možda bi i to mogla biti tema sastanka a opravdana „dubokom zabrinutošću zbog poteza SAD“.

 „Tokom Đečijevog monologa američki savetnik za nacionalnu bezbednost Džejk Saliven i drugi zvaničnici u delegaciji hvatali su beleške“, javio je Rojters. I sastanak je mogao da počne.

 Lepa ilustracija novih međunarodnih odnosa. Blinkenu i savetnicima će ostati da se bezbrižno i nesputano istresaju na predstavnike vlasti malih država i još neko vreme na kancelare i premijere svojih satelita, ali oreol jedine velike sile je nepovratno pukao.

 To postaje svima jasno. Uspostavlja se novi odnos poverenja.

 Kad se Sergej Lavrov ovih dana obreo u Nju Delhiju, posle razgovora sa indijskim kolegom Subramanjamom Džaišankarom, izjavio je: „Rusko-kineski odnosi dostigli su najbolji nivo u istoriji, ali ovi odnosi nemaju za cilj stvaranje vojne alijanse“. Važno je uspostavljanje poverenja i sa trećom silom Briksa, a bez kopanja rovova.

 Kad se sa Aljaske vratimo na Balkan tu nalazimo ministra odbrane Kine generala Vei Fenghea u trodnevnoj poseti Srbiji (25-27, mart).

 U vestima ste mogli naći da se „sastao sa najvišim državnim zvaničnicima“, ministrom odbrane Stefanovićem, predsednikom Vučićem i dr. i „prisustvovao prikazu sposobnosti dela jedinica Vojske Srbije u beogradskoj kasarni ‘Dedinje’“.

 Tri dana, ministra vojnog Kine!

 Politički najistaknutiji čovek Kineske narodnooslobodilačke vojske (dva miliona profesionalnih vojnika, jedna od najbolje naoružanih armija sveta) došao da bi gledao vežbu Vojske Srbije?!

 Mislite da je samo zbog toga potrošio pola sedmice?

 Kineski je način: bez pompe i razmetanja. A Blinken i dalje piše pisma „odozgo“, deleći „komplimentiće“ loklanim liderima kao deci. Ali, od toga se ne ledi krv u žilama. Čak ni tabloidi ne mogu da tu nađu baruta za svoje „bengalske vatre“.

 Ne, ovim se neće reći da Amerika nije sila i verovatno najopasnija po mir u svetu. Koliko god je deda Bajden nevešt penjanju u avion, on još uvek pored uzglavlja drži ono koferče koje može napraviti „najveći reset“. Ali je jasno da američki ambasador više nije Bog i batina po našim balkanskim prestonicama, nego samo batina koja će biti sve manja.

 Čak će i oni koji najviše vole da  poslušaju Amerikance početi da razmišljaju da li je to najpametnije. Dosad su slušali bez trunke sumnje. Hvalisali se svojim robovanjem.

 I dežurni bosnolog Danijel Server je počeo da gubi nadu. Nije zadovoljan Blinkenovom pismom Predsedništvu BiH. „Izgleda kao da je adresirano na sadašnje političko vođstvo. Ako Amerikanci žele videti reforme moraće raditi ne samo sa Predsedništvom, premijerima, kantonima, nego i sa građanima BiH“. 

 Nema više onog zapovednog, narodbodavnog tona, toliko karakterističnog za liberalne državotvorce na tuđim teritorijama. Zla sudbina ga dovela do stanja da ne može da podvikne ni na Milorada Dodika dok ovaj na sav glas tumači američkog državnog sekretara koji je „jasno u pismu članovima Predsjedništva naveo da nema priče o ‘Dejtonu dva’, što su govorili bošnjački političari, odnosno očekivali da će neko u BiH nešto nametnuti“.

 Prošla su vremena kad je i bezlični austrijski činovnik, malo Nemac malo lažni Sloven, Volfgang Petrič zvučao kao neko koga se trebalo pribojavati.

 Evo, i Petriču je jasno da „nema načina da se vratimo na pređašnje stanje jer je situacija sada potpuno drugačija. To znači da stari instrumenti, poput Ureda visokog predstavnika, više nisu delotvorni. Nije reč o grešci Valentina Incka zato što nema napretka u BiH. Naprotiv, radi se o nazadovanju. Rezultati sadašnjeg Ureda visokog predstavnika su slabiji nego bilo kojeg prethodnog.“ 

Vidite kako Volfgang sad zna ono što je bilo jasno i kad je on upropašatavao budućnost Bosne (1999-2002).

 A kako zna sad da su „potrebni novi instrumenti sa novim pristupom, a to ne može biti Ured visokog predstavnika jer je to postratna institucija. Reč je o mehanizmu uspostavljenom u vreme kada su odnosi sa Turskom i Rusijom bili veoma dobri.“

 Šta po dobrom Volfgangu znači „dobri“?

 Naravno da znate odgovor, za njega su Turci i Rusi „dobri“ kad su slabi, da je čak i ogluvela Austrija izgledala kao sila. „To znam iz ličnog iskustva kada mi je Turska pomogla o pitanjima vezanim za Bošnjake, a Rusija u slučaju Srba.“

 Al, eto. Negde tamo se nešto promenilo i Volfgang Petrič je postao ono što je najprirodnija uloga austrijskih diplomata. Da žale kako se njih nekad pitalo.

 Dobro, niko u Vašingtonu nije stvarno mislio da je neka sila taj ostatak od Austro-ugarskog carstva koji su 1945. oslobodili Rusi a u bivšoj carskoj prestonici se trg na kome se nalazi Spomenik herojima Crvene armije do 1956. godine zvao Staljinov trg.

 Ni Kurca niko danas ne shvata ozbiljno kao on sam sebe. Ali, bilo se posle pada Berlinskog zida ustalilo da Jedina Velesila može da imenuje „sile po pozivu“. Da pomažu.

 Sad ne da samo Valnetin Incko (još jedan para-Sloven) maše rukama kao onaj drveni dečak majstora Đepeta, nego je i fugira od formata, kao negdašnji nemački ministar poljoprivrede, Kristijan Šmit – koji se već bio uveliko pripremao za ulogu Viskog predstavnika – morala da odloži kofere spremljene za Sarajevo.

 Tako će Pinokio koji je pre 12 godina došao u grad na Miljacki ostati još da hoda okolo i glumi badžu koji će „prodavati cigle“ uplašenoj raji.

 Pripoveda osvešteni Vofgang Petrič: „S jedne strane, Angela Merkel nije tek tako predložila Šmita na ovu poziciju. S druge, šta to znači za poziciju Rusije? Da li je odustala od ideje o zatvaranju Ureda visokog predstavnika? Da li će se uzdržati od korišćenja veta u Savetu bezbednosti? Ne znam odgovore na to, ali sam nedavno prisustvovao razgovoru manje grupe ljudi sa Šmitom i postavio sam ova pitanja, ali njegovi odgovori su bili neodređeni. Istovremeno, čuo sam da je ruski ambasador u Beogradu rekao da nema saglasnosti o Šmitovom izboru. Ako Nemačka bude insistirala na svom predlogu bez saglasnosti Rusije, time će se dramatično umanjiti legitimitet Međunarodnog predstavnika.“

 Lepo čovek počinje da shvata gde je mesto njegove ekipe, mada je pitanje da li se više uopšte može umanjiti legitimitet tako temeljno obesmišljenog predstavnika. Bolje bi bilo da se pare koje on razbacuje daju jadnim ljudima za vitamine i cink, na primer. Od tog bi bilo neke koristi. Ovako nema nižeg predstavnika na svetu od Visokog predstavnika u BiH.

 Raspadanje američkog demokratsko-birokratskog frankeštajna koji je dizajniran za Bosnu a i šire, svakako nije neko „dobro vreme“. Ali kako je govorio Lav Tolstoj „Bolje je i mršavo poravnanje nego debela parnica.” Stvari već klize u nekom pravcu. Pale se neke sveće na kraju tunela. Koliko god da je Blinken odrešit, to sad drugačije zvuči.

izvor : intermagazin.rs ›››

 

 

autor tekst 002 ›››

 

 

Slobodan Reljić

 

Korona virus jeste povod, ali nije uzrok globalne histerije.

    Dr Slobodan Reljić o svetskom haosu.

Inače, Covid-19 je bedna sila i kao povod. Što je takođe lakmus papir sile koja iza nje stoji i koliko je i ona sama u panici. Pogledajmo činjenice.

 Agencija EuroMOMO, Evropski nadzor nad viškom smrtnosti za javno zdravstvo istražila je stanje u 24 zemlje širom Evrope i utvrdila „ne samo da se ukupni mortalitet ne povećava, već je – dosad – daleko ispod nedavnih proseka“. Izveštaji pokazuju da je 2017. („čitava Zapadna Evropa doživela ogroman skok smrtnosti, posebno je loše bilo u svim mediteranskim zemljama“), 2018. „Evropa je bila jako pogođena“, a 2019. „generalno je bilo mnogo gore. Nekoliko zemalja 'iznad proseka', Španija i Portugal na 'visokom nivou', Francuska čak 'veoma viskom'“.

 Pogled unazad jasno pokazuje da su „kako sada stvari  stoji - brojke za 2020. znatno niže u odnosu na prethodne tri godine. Dakle, pitanje je - ako nismo imali 'zaključavanje' u 2017. godini i nismo imali 'zaključavanje' 2018. godine i nismo imali 'zaključavanje' u 2019. godini ... zašto sada imamo 'zaključavanje'?“

 Ili, ako pogledate fakte o smrtnosti širom sveta od januara do 25, marta ove 2020. videćete da je sezonski grip doneo 113 hiljada smrti u odnosu na koronu koja je imala 23 hiljade, a da se ne poredi sa 230 hiljada umrlih od malarije, 250 hiljada samoubistava, 314 hiljada smrti u saobraćajnim nesrećama ili dva miliona umrlih od kancera, dva i po miliona od gladi i 10 miliona izvršenih abortusa!?

 Ili na kojim činjenicama se greje „italijanski scenario“: Nacionalni institut za zdravstvo beleži da je prosečna starost pozitivno testiranih umrlih u Italiji oko 81 godina. 10% umrlih je starije od 90 godina. 90% umrlih je starije od 70 godina. 80% umrlih je patilo od dve ili više hroničnih bolesti. 50% umrlih je patilo od tri ili više hroničnih bolesti.

 Hronične bolesti uključuju naročito kardiovaskularne probleme, dijabetes, respiratorne probleme i rak. Dvoje Italijana preminulih mlađih od 40 godina (oboje stari 39 godina) bili su oboleli od raka i dijabetes sa dodatnim komplikacijama. Manje od 1% umrlih bile su zdrave osobe, tj. osobe bez prethodno postojećih hroničnih oboljenja. Italijanski institut razlikuje one koji su umrli od koronavirusa i one koji su umrli sa koronavirusa.

 Ali, ne držite se činjenica kao pijan plota kad se pokrenu masovne histerije! Uostalom, već je pokazano da je glupo da im verujemo.

 Lep primer je „svinjski grip“ iz 2009. Jedan istraživač se setio naslova ozbiljnog Gardijana iz 16. jula 2009. koji najavljuje 65.000 smrtnih slučajeva od pandemije H1N1. List se pozivao na takođe ozbiljne eksperte.

 Kao heroj dana tada se nemetnuo agilni Toni Bler koji je u Dauning stritu 10 sa suprugom Čeri komandovao nacionalnom odbrane od „nevidljivog neprijatelja“. Kad se „neprijatelj“ povukao ovlaštena agencija je sprovela istraživanje o stvarnoj stopi smrtnosti i - od 540.000 poznatih infekcija u Velikoj Britaniji, umrlo je 138 lica.

 Po sličnom scenariju se igralo širom sveta.    Volfgang Vodarg, poznati nemački lekar, svojevremeno član Bundestaga, godina 2009-2010 predsedavajući Odbora Saveta Evropske Unije koji je „istraživao motive Svetske zdravstvene organizacije za proglašavanje svetske pandemije“ (te 2009) našao je da je pandemija svinjskog gripa bila lažna, a Forbs je po tim činjenicama objavio da je to bio „jedan od najvećih skandala veka u poslovima s lekovima“.  „Pandemija svinjskog gripa koju je proglasila SZO, u stvari, bio je jedan od najmekših talasa gripa u istoriji, a samo bi se ptice selice još mogle setiti onog 'ptičjeg gripa'“, objašnjava ovih dana dr Vodarg i podseća da su nas „mnoge institucije koje nas sada upozoravaju nekoliko puta izneverile“.

 Ovo je, inače, doba kad je grip u velikoj modi jer je „u XXI veku, za samo 20 godina, svet zvanično zabeležio 67 'epidemija' - skoro dvostruko više od zabeleženih tokom čitavog kraja XIX i celog XX veka”. Iza toga uvek stoji moćni triangl – mejn-strim mediji, naučnici i političari. A spektakli, naravno, su u zapadnoj produkciji.

 Društvo koje više ne drži do obrednih spektakala, pretvara čitav život i urnebesni spektakl.

 Na osnovu činjenica i znanja ozbiljnih lekara, što bi naše skutonoše rekle „struke“, jasno je da će koronaviris imati mnogo više žrtava kad se pandemija okonča. Ako stopa nezaposlenosti u SAD skoči na 20 odsto (to je najumerenija prognoza!), pogoršaju se uslovi života, medicinska zaštita i hrana će biti sve nedostupnije, rašće depresije i - jedno istraživanje „procenjuje se da će ukupni broj smrtnih slučajeva koji se mogu pripisati posledicama Covid-19, samo iz ovog ograničenog ispitivanja, biti:

 1.Suicidi 59.000, 2.Zloupotreba droga 87.000, 3.Nedostatak medicinskog osiguranja ili lečenja 1.350.000, 4.Siromaštvo i pristup hrani  780.000.

 Ove procene znače ukupno više od dva miliona smrti iznad procenjenih 150. 000 koji se očekuju od samog virusa, a ne uključuju druga predvidljiva pitanja sa posledicama Covid-19.“

 Naravno, u ovoj korona-halabuci o tome niko ne misli. Uključena je mašina za megaproizvodnju straha.

 „Zastrašujuće vesti guše drugačije poglede“, govorio je ministar propagande nacističke Nemačke. Znao je taj izuzetni „sejač straha“ Jozef Gebels, da „nije nemoguće dovoljnim ponavljanjem i psihološkim razumevanjem zabrinutih ljudi dokazati da je kvadrat u stvari krug."

 Tajni idol svih velikih propagandista iz starih i novih demokratija, naravno, ne objašnjava da je to moguće kad se „steknu okolnosti“. Doduše, kao što je govorio Napoleon, ne `pominjite mi okolnosti, ja pravim okolnosti`.

 Tako da je u globalnoj javnosti jedan od mogućih i neposrednih izvora  – strah od podmetanja virusa kao deo biloškog rata.

 Da li je virus Covid-19  stvoren u Fort Detriku, Merilend i onda zgodnom prilikom, kad su krajem oktobra 2019 u Vuhanu održavane svetske vojne igre, posejan na „vlažnu pijacu“?

 Da li je „nulti pacijent“ bila profesionalna biciklistkinja iz američke ekipe Matje Benasi, poreklom Holanđanka, „vojni, diplomatski, bezbedonosni činovnik“ iz obaveštajne strukture američke vojske, kako je tvrdio kineski Global tajms?

 Ameriknci su bili smešteni u hotelu 250 metara od „vlažne pijace“ koja će posle u trenu postati centar sveta. Inače, američka ekipa je na prvenstvu prošla bedno – za razliku od Kineza i Rusa koji su prvi i drugi po broju osvojenih medalja - Amerikanci su bili 35, iza Slovenije, Finske, Litvanije. Srbija je bila na odličnom 54. mestu.

 Ali, i ako je bilo podmetanje, posle se to otelo.

 Ipak, svedoci smo strah se brže širio svetom nego virus! Ključni virus proleća 2020. je strah. Razum je zaključan: skoro četvrtina odraslih u Americi izjavila da su ih poslodavci već otpustili, ali preko 80% ispitanika podržava ostajnje kod kuće da bi sprečili širenje Covid-19, bez obzira na ekonomske posledice. „Moć manipulacije uma deluje kako je planirano.“

 Veliki strah! Baš veliki. Možda će biti velik i kao „Veliki strah 1789“ kako je svoju knjigu naslovio francuski istoričar Žorž Lefevr koji je opisao tu ključnu činjenicu za godinu koja je promenila svet.

 Francuska buržoaska revolucija. Događaj koji je izveo na istorijsku pozornicu kapitalizam i demokratiju.

 I „iako se danas zna koliko je on [Veliki strah], u stvari, bio bespredmetan, a spletkarenje koje ga je podsticalo zasnovano na samim izmišljotinama, ostaje činjenica da u roku od dve nedelje... panika zahvata više od polovine Kraljevstva i da je dala polugu ogromne snage seljačke revolucije“.

 Da, važno je znati ono što su francuski socijalni psiholozi Mišel Kaznev i Rolan Ogo razumeli da „ono u šta su ljudi poverovali često za istoriju vredi isto toliko koliko i sama stvarnost činjenica“.

 Đavo je, izgleda, došao po svoje - što bi reklo narodno iskustvo - pa su država i crkva odlučile da hrišćanske vernike zaštite od vaskrsne liturgije, uprkos činjenici da to nisu radili prethodnih godina kad je opasnost bila veća ali atmosfera normalnija.

 Pandemija straha je već donela mnogo beslovesnih a društveno pogibeljnih posledica. Dok se privreda raspada a eksperti-šarlatani razumeju da je najbolje da štamparije novca rade punom parom (iako je to danas samo IT postupak ukucavanja cifri – kolikih god) sve je više ljudi kojima pada na um da je ideološko-politički poredak koji se rodio u Velikom strahu 1789. stigao na onaj kraj sveta koji je svojevremeno u filmu „Bogovi su pali na teme“ tražio i našao jedan simpatični Bušman ratnik. I onda je Ksi, tako se zvao, zafrljačio u tu provaliju grozni predmet (flašu „koka kole“!) koji je samo svađao dobre ljude u plemenu. I decu. Srećno društvo je vodio u rat do istrebljenja.

 Mali Bušman se sa svojim kopljem vratio u svoje namibijsko pleme i svojim bogovima, a mi smo sve to gledali kao simpatičnu i do neba šaljivu dosetku.

 Kao što nismo ozbiljno shvatali ni ljude poput Imanuela Valerštajna (neki prevodioci kažu Volerstin) koji je još 1989. upozoravao na suludo radovanje Zapada kad je pao Berlinski zid, pa onda Sovjetski Savez! Ljudi, jeste li normalni, šta slavite, pa to je vaš brat sijamski blizanac – drugi deo bipolarnog sveta. Kako on nestaje i vi ste na samrtnoj postelji!

 To se, svedoci smo, tako nekako i odvijalo. U svojoj aroganciji Zapad se bacio na najbeslovesnije pljačkanje obezglavljenog sveta. Prvo tuđih, a onda i svojih građana.

 A mali nedisciplinovani širom sveta kažnjavani su kao prvokažnjeni i prokazani Srbi. Surovo se udralo a i pokazivani su celom sveti kao ludaci.

 Bez ikakvih znakova mudrosti i mera opreza obnavljane su imperijalne tehnike vladanja, ali je Imperija uspevala da sebi puca u nogu gde god da dođe. Za sve svoje laži i nasilje trošila je nesagledivu energiju. Principi su korišteni bez ikakvog samopoštovanja. Pa je građanski rat u Bosni značio da je ujedinjavanje rešenje, ali je podržavanje albanskog separatizma na Kosovu najbolje za svet, raspolućena Makedonija je krpljena a Crna Gora je otkidana referendumom koji nije imao šansu da ne uspe.        

 Antiprincip je branjen kao božansko pravo.

 Civilizacija svedena na „vladavinu prava“ bez morala, vere, ljudskosti, patriotizma, bez poštivanja arhetipskih moći valjala je zakone u blatu a onda od svih tražila da viču kako oni sijaju nepomućenim sjajem. I bilo je bukača. I to koliko. Pred sudom istorije mi Srbi ćemo moći naširoko da svedočimo kako je liberalna Imperija u Hagu odbacila metapravno načelo „ni po babu ni po stričevima“, a dala se u kažnjavanje po načinu koji je pripisivan inkviziciji.

 Ludilo se nije zaustavljalo ni pred najvećim nacijama.

 Zapadni svet neupitno optužuje i presuđuje za kineski „maskar na Tjanmenu“, iako je na Nebeskom trgu maskar o kome su „javljali“ BBC i drugi „nezavisni“ mediji i falange „slobodnih novinara“ – istinit koliko izmišljene vesti u satiričkim časopisima.

 Država koja traje nešto preko dva veka i koja za to vreme nije ratovala samo 16 godina („najmilitarizovanija nacija u istoriji sveta“, Džimi Karter) objašnjavala je čitavom svetu kako je „crvena Kina“ (dotle je stigla posle četiri-pet hiljada godina u koje njima staje i praistorija i istorija) - svetski gubavac. (I u operaciji „korona-virus“ je ponavljano kako taj svet jede šišmiše, što je obična rasistička propagandna izmišljotina širena društvenim medijima.)

 Ali kad se umornik iz „staklene kuće na bregu“ (tako je Regan divinizirao Ameriku) probudio - ispod prozora je bilo toliko „crvenih Kineza“ s osmehom čiju dubinu i smisao beli čovek ne može da razume ni kad je pri punoj svesti i u dobroj nameri. Zavisnost obolele Amerike od zdravije Kine dostigla je razmere o kojima se nije smelo ni sanjati.

 Ironija je da su „braća po hladnom ratu“ iz Vašingtona stigla u Kremlj [za razliku od Napoleona i Hitlera], ali je njihova ruka vođena Alachajmerovskom snagom uspela da rukopoloži Vladimira Vladimiroviča Putina.

 Kad je on odlučio da, ipak, bude ruski predsednik Rusije, oni su se iskreno zaprepastili. I Angela Merkel je razrogačila oči. Da li je moguće da postoji na svetu čovek kome nije „Amerika na prvom mestu“? Čiji najviši interes nije „američki nacionalni interes“? I to na svakoj tački zemaljske kugle?

 Onda su iz Pekinga i Moskve počeli da ohrabruju postojanje BRIKS-a. Ta organizacija nije moguća, ali je i kao zvezda padalica pokazala svetu da i drugi imaju pravo da štite svoje interese. Tako je američka moć, koja podrazumeva ne samo da niko ne može da ostvari svoj interes nego niko ne može ni da postavlja pitanja, postajala sve beskrvnija i neuverljivija.

 Gluva sila sve se više pretvarala u „buku i bes“. Arogantni su, ipak, osećali kako im se strah uvlači u kosti. Najveći ljubitelji „slobodnog tržišta“ za čas su postali najveći korisnici sankcija. Bacali su ih kao pikado strelice. Evo, dve za Rusiju, jedna na Iran, a Kina, šta se čeka...

 Od najvećeg proizvođača najpraktičnijih dobara liberalni kapitalizam se ubrzano sveo na 1) „štampača para“ (što bi njihovi vitezovi-bankari rekli „kreiranje novca“)  i 2) proizvođača magle – najveća propagandne mašinerije u istoriji čovečanstva. Liberalni svet se tako sveo na Nešto što hoće da opstane na dve opsene. I pored toga što je Isak Njutin na engleskom objavio da postoji zemljina teža.

 Da li je to logično?

 U otrežnjenom ljudskom umu nije, ali u istorijskom toku jeste. Imanuel Valerštajn je 1989. godinu video kao kraj istorijske ere koju je on sveo na dva četverocifrena broja 1789-1989. Dva veka trajanja jednog svetskog hegemona. (1989. je uzeta kao očigledan početak kraja.)

 Počelo je Velikim strahom i završava u velikom strahu. Kad je posle teške zime 1788. usledila slaba žetva koja je unela paniku u treći stalež, svaki siromašak se suočio sa realnom mogućnošću da plemstvo nema nameru da učini išta a da oni prežive.

 Naravno, nije to bila prva teška zima niti prva nerodna godina, ali neka mora postati detonator. I to je proizvelo istorijski stampedo. Šta se tražilo? Liberté, égalité, fraternité! Hrišćansko Trojstvo je prevedeno na građanski jezik: svi smo slobodni u Duhu Svetom, svi smo jednaki pred Bogom Ocem našim i svi smo braća u Hristu.

 I - za dva veka stalno se nastupalo korak napred i dva korka nazad. Danas od velikih obećanja nije ostala ni bleda senka. Pričati o slobodi, jednakosti i bratstvu u svetu u kome osam osoba rasplaže vrednostima kao 3,6 milijardi ljudi - to više ne deklamuju ni đaci u školi. Toliko se odaljilo od života.

 Taj svet sebe razume kao božanstva na Zemlji. Ljudi su za njih samo materijal, kao malter i cigla, od koga oni stvaraju svet po svojoj meri. I oni to rade.

 Vidite da je Bil Gejts jedna od najaktivnijih ličnosti u upravljanju pandemijom Covid-19. Ali, on se spremao - u septembru 2019. godine je u Njujorku njegov Savez ID2020 na samitu pod nazivom „Izazovi uspona do dobre lične karte“ odlučio da se sprovede program 2020.

 Njihov program digitalnog identiteta testiraće u saradnji sa vladom Bangladeša.

 U januaru su u Davosu na svom Svetskom ekonomskom forumu usvojili Agendu ID2020: što „uključuje prisilnu vakcinaciju, smanjenje populacije i potpunu digitalnu kontrolu nad svima - na putu ka Jednom svetskom poretku“, tj. Plan za novi američki vek. Uz vakcinu, ovu ili neku sledeću,  „ubrizgati nano-čip, nepoznat osobi koja je vakcinisana“.

 To se, naravno, zove filantropska pomoć. Pa, Bil Gejts, ako pogledate internet, sve ovo radi zbog nas. Voli ljude, ali tako da ih bude što manje i da što manje budu ljudi. On nam nudi ostvarenje Orvelove distopije: Sloboda je ropstvo.

 On zna da dolazi trenutak kad se i nama – uostalom to naši psi i krave imaju! – treba darivati „čip na daljinu opskrbljen svim vašim ličnim podacima, uključujući bankovne račune - digitalni novac. Da, digitalni novac je to na šta 'oni' ciljaju, tako da više nemate ne samo nikakvu kontrolu nad svojim zdravstvenim i drugim intimnim podacima, već i nad zaradom i potrošnjom.“(Kenig)

 Naravno, treba se plašiti ali nema razloga za paniku. Ovi dobri ljudi su malo zakasnili. Da su ovo pokrenuli pre deceniju svet bi se pred njima prostirao kao travnjak. Mogli su samo da gaze i brišu cipele. Ali, kao što nema savršenog zločina nema ni savršene manipulacije.

 Francuski „hrišćanski anarhista“ Žak Elil je u svom kapitalnom delu „Propaganda“ objasnio da je bilo jasno da je Gebels izdao „struku“ kad je negde od 1943. i sam počeo da veruje u ono što je spravljao za druge. Bio je to znak i da je projekat počeo da klizi sa svetske pozornice.

 I ova otvorena ponuda „dobrovoljnog ropstva“ - iza koje je najglasniji Gejts - već hladi i one najveće vernike u zapadni raj. Oni su se nadali da će im bar poklanjati nekavu slobodu. Dali su kolonijalnu demokratiju, obećavali slobodne izbore, slobodne medije, slobodno tržište, građanske slobode (toliko slobode nije se izlivalo na zemlju od doba dinosaurusa), a sad nude digitalno ropstvo.

 I, da mnogo je teže danas za Gejtsovo bratstvo  - sad kad postoje ovakva Kina i Rusija. To bi već samo od sebe bilo neprelazno. A to pokazuje i korona-kampanja.

 Suparnici su uspešniji i u poslednjem utočištu zapadne nedodirljivosti – u propagandi.      

 „Rusija beleži trijumf u pandemijskoj propagandi medicinskom isporukom u SAD“, naslov je, i:„Zajedno s Kinom, Kremlj želi da stekne geopolitičku prednost na Zapadu tako što će žuriti sa isporukom medicinskih zaliha u zemlje koje su teško pogođene koronavirusom.“

 Zato ovi kraljevi visokog podzemlja, „naddržava“ kako ih je zvao Aleksandar Zinovjev, izvode pogrešne račune jer u današnjoj globalizovanoj ekonomiji „svet Zapada u velikoj meri zavisi od kineskog lanca snadbdevanja, robe široke potrošnje i posredničke robe - i, pre svega, lekova i medicinske opreme“.  „Najmanje 80% lekova ili sastojaka za lekove, kao i za medicinsku opremu dolazi iz Kine. Zavisnost Zapada od Kine kod antibiotika je još veća, oko 90%.“ Neko ko hoće da vakciniše čitav svet mora to imati na umu.

 Nije li sumanuta ideja da se Bil Gejts i društvo spremaju da siromašnim – kojima preti raspadanje svega čega su se do juče držali -  preko medija objasne kako je to za njih dobro. To, ipak, ne biva. Nije bivalo u istoriji. Odnosno, ako je neki rod pristao na takvu filantropiju - nestalo ga je.

 Oni koji nisu prihvatili podizali su nove društvene poretke. Dočekali su svoju 1789.

izvor: glas javnosti ›››

 

autor tekst 001 ›››

 

 

Слободан Рељић

 

Ко је са народом није на опасном путу

Једном, не тако давно, владао владар који није држао до свог простог народа, али је знао да о њему брину велике САД, страни инвеститори, хиперактивна ЦИА. Власт му је залила уши, понизна свита сапела опрез, виски с америчким амбасадором му је била слава, и он је ишао све даље и даље. Није му се стајало. Кад је већ „мењање свести“ народа тако добро ишло, како би и могло да му падне на ум да у тој „бајци“ нешто није у реду.

Кад је један млади адвокат 1952. тужио Фулгенсија Батисту и тражио да овај буде осуђен на 100 година затвора због кршења Устава и игнорисања народне воље, не зна се коме је било смешније – да лʼ Батисти, да лʼ америчким пријатељима, да лʼ судијама Батистиног суда. Али није било смешно народу.

Народ је мрачио поглед, а Батиста летео даље. На крају више у његовом уму није било елемената да уопште разликује амерички национални интерес од интереса свог народа. И кад су онај адвокат, Фидел се звао, његов млађи брат Раул, млади доктор Че и друштво из далеке провинције кренули да избаце Батисту из председничке палате, побуна је расла као квасац. Народ се ројио као пчеле, мрмљање се претварало у буку, бука у бес и – поклич.

Шта год да је наш премијер учио од Макса Вебера, Ангеле Меркел, Тонија Блера, Мајкла Кирбија, и како год положио испит у мајском року у Вашингтону код Џона Бајдена – то неће оставити никакав утисак на народ који, то је ваљда јасно и његовим „апостолима на путу за ЕУ и НАТО“ тај пут доживљава као стазу понижавања и уцена.

Као некад Батиста, наш премијер уредно руши све мостове између себе и народа. Обећава куле и градове, а смешта нас у мишје рупе. Његова петина – толики део народа је њега подржао на изборима – а који парламентарна математика претвара у стопостотну контролу над законодавним телом, постаје све усамљенија, безгласнија и све више ћути пред праведним бесом оне четири петине. Шта да кажу? Да довека нуде „тешке одлуке“. Да су за све криви „жути“. Да ће – „следеће године бити боље“. Пре три године је све то речено, и од тад се стање само погоршава.

И добро зна шта говори наш премијер кад каже да од њега у српском народу већу подршку имају и Владимир Путин и Алексис Ципрас. Тачно! А зашто? Зато што ова двојица лидера, за разлику од генерала Батисте, не мењају свест свом народу, него уче из његовог хиљадугодишњег искуства. Не добијају моћ од Брисела и Вашингтона, него разумевају очај и следе народни крик. Онај ко држи до воље демоса, осећа да није сâм на опасном путу. 

А муке народа данас, у овом на исти начин унесрећеном свету, непогрешиво личе једна на другу. Кад наши пензионери изађу на улицу и кажу да овако више не може – пензије све мање, а цене све веће – онда они понављају грчку побуну против мера штедњи „црне тројке“ – ММФ-а, Светске и Европске банке. Ципрас је симбол те побуне. Он нема готово решење, али има људски став. Храбар и честит.

Кад Владимир Путин одбија да му НАТО „пријатељски“ уређује живот, онда он ни не крије да су Руси своју опасност у будућности прочитали из НАТО-бомбардовања Србије. Како су они на нама научили ту лекцију, тако је наша кооперативна власт одбацивала наш наук. Једно време се трабуњало и да за убиства наших људи нису криве убице, него наша држава која је организовала нашу одбрану.

Нађе се „паметних“ који у парламенту и кафани развијају ту мудру филозофију самопоништења. Али, не предаје се ни оно људско! Па једног јутра „лица Животе Ђурића, Зорана Радосављевића и Миленка Павловића освану пред Ужичанима. Група младих уметника из града на Ђетињи осликала је, на месту поште срушене у НАТО агресији, величанствен мурал посвећен пилотима страдалим у одбрани Србије 1999. године. Поред приказа јунака, мурал садржи и натпис: „Срце хероја заувек живи, не могу да га убију – 1999.“

FOTO

И, наравно да они који усред Ужица, о „свом руху и свом круху“, насликају мурал пилотима страдалим у одбрани Србије свог премијера и његовог министра иностраних послова не доживљавају као саборце. Јер, ова двојица су тих дана, кад се обележавао тај НАТО-погром над њиховим народом, потписивали ИПАП: споразум којим оно што су ови храбри пилоти бранили они предају – безусловно.

„Тако је Ужице још једном испољило свој слободарски дух, захваљујући младим, школованим уметницима окупљеним у групи ʼБунтʼ“, јавиле су новине. Невелика вест и слика. Али довољно да осветли да самосвесни људи тешко могу да имају нешто заједничко са баналном медијском кампањом и отуђеним владарима, којима академије поводом НАТО бомбардовања служе да се невешто камуфлира предаја неког дела суверенитета и припреми кампања за локалне, покрајинске а можда и опште изборе. У тој памети „слободарски дух“ је чиста сувишност која угрожава „односе у региону“. Али град, док гледа мурал, који је, како јавља репортер „Вечерњих новости“, „освануо пред Ужичанима“, памти да су „бунтовници“, такође, „свом руху и свом круху“, сликали патријарха Павла и цара Лазара на прилазу градској плажи.

Живимо у држави која рачуна да се „пријатељима из НАТО и ЕУ“ не би допало да подсећају на то време кад су они овде правили „колатералну штету“. То би продужило наше чекање на прво Поглавље. Као што је наша власт знала да српски храст стар 600 година не вреди шлепер асфалта, или да би споменик Гаврилу Принципу био рупа „на путу за евроатлантске интеграције“, или да би обележавање 200-те годишњице рођења Његоша покварило добросуседске односе са миловском Црном Гором. Јер, они немају времена, чак ни кад чекају воз који неће доћи. 

И, ето, зато се „храбрим пилотима, страдалим у одбрани Србије, држава никада није одужила на прави начин“. Али неко јесте. Неко кога не брину дијагнозе амбасадора Крибија и ко зна да ће „њихово херојство остати урезано у памћењу народа. То потврђују и емотивне реакције Ужичана, од поносног осмеха до суза, испред величанственог мурала“. 

Ако мислите да је тако само у Ужицу, онда мора да сте члан српског парламента или главних одбора владајућих партија. „Слободарски дух“, појам који смо за љубав оних који су нас убијали протерали из српских школа, јавности и војске, није илузија. И важни либерални мислилац Фредерик фон Хајек ће рећи да су у име Слободе и Правде започети највећи друштвени преврати у историји. То је моћ.

Ако нашем лидерству Батиста изгледа далек, Вука Драшковића могу да сваки час виде у „Тешкој речи“. Прича и прича и прича, скоро све исто као пре, само што та бујице више не оставља утисак. Људи на пијаци псују и причају вицеве о беди вучје судбине. Некад највернији следбеници се стиде да кажу да су га слушали. Господарима више не треба, јер не производи никакав утисак на народ. Једино може да буде задовољан што му на ауто не бацају покварена јаја и труо парадајз. А кад би се неко тога сетио, многе би обрадовао.

Кад се наш премијер у мају врати из Вашингтона, са јасним упутствима Џоа Бајдена „шта да се ради“, готово извесно, биће све даље од Ципраса и Путина а све ближе Вуку. Све је питање избора.     

izvor: geopolitika.rs ›››