Intervju koji je za Geopolitiku u
avgustu 2014. dao mr Saša Marković koji je ubijen u Budvi
17. aprila 2015.
Mr Saša Marković u svojoj knjizi
„Manifest protiv imperije“ predviđa skori kraj američkog
neoimperijalizma
Razgovor
vodila: Nevenka Stojčević
Četvrti svetski rat, kako ga
naziva Bodrijar, već je u toku. Mi smo njegovi sudeonici, a
to što bombe još uvek ne padaju po našim gradovima, možemo
zahvaliti samo Vladimiru Putinu i novoprobuđenoj Rusiji,
koja je jasno stavila do znanja Vašingtonu da je kadra i da
je odlučna da upotrebinuklearno oružje, ako to bude
potrebno.
„Izdavačka knjižarnica“ Zorana
Stojanovića iz Sremskih Karlovaca objavila je 2013. godine
izuzetnu knjigu Saše Markovića „Manifest protiv imperije“ –
prilog istoriji američkog (neo)imperijalizma, koju je godinu
dana kasnije u Crnoj Gori izdao „Oktoih“. Prvo srpsko
izdanje je rasprodato, i već su završeni prevodi na ruski i
španski jezik, a do kraja godine biće pripremljeno izdanje
na engleskom i italijanskom jeziku. Mnogi stavovi i
predviđanja koja je autor dao u knjizi već su počeli da se
ostvaruju. Mejnstrim mediji u Srbiji i Crnoj Gori, koji su
pod kontrolom imperije, pokušavaju knjigu da ignorišu, ali
to u veku interneta nije moguće. Geopolitika je odlučila da
kroz razgovor sa Sašom Markovićem svoje čitaoce upozna sa
stavovima autora.
„Računao sam sa pokušajima
ignorisanja, s obzirom na to da smo defakto države okupirane
od strane SAD. Da li će „Južni tok“ u Srbiji biti onaj
činilac koji će dati snagu Srbiji da se od te okupacije
oslobodi, pokazaće bliska budućnost. Za Crnu Goru se bojim
da ima malo nade, imajući u vidu činjenicu da čitava
politička elita, kako ona u vlasti, tako i ona u opoziciji,
ide u američku ambasadu po mišljenje“, rekao je na početku
razgovora Saša Marković.
Svojom
knjigom Vi potvrđujete neprijatnu ali očiglednu istinu da je
angloamerička elita, pod plaštom demokratije, svetu
nametnula neoimperijalizam. Ko čini tu elitu, i koliko su
duboki njeni koreni?
- Da bih mogao precizno da vam
odgovorim na to pitanje, prvo moramo Ameriku definisati kao
državu nacionalne bezbednosti, a nikako kao demokratski
uređenu državu. Ko čini glavne komponente države nacionalne
bezbednosti u SAD govori nam, između ostalih, i vrlo
značajan insajder, bivši karijerni oficir, a sada profesor
na Univerzitetu u Bostonu, i vrlo plodan i čitan autor,
Endrju Baćević (Andrew J. Bacevich), u svojoj knjizi
„Vašingtonska pravila“ („Wahington Rules“). Dakle, to je vrh
ministarstava odbrane i spoljnih poslova SAD, kao i
unutrašnja bezbednost („Homland security“), zajedno sa
čelnicima raznih obaveštajnih agencija. Takođe, elitu čine i
razne „tink-tank“ grupe, lobisti, najznačajniji advokati,
naravno i menadžeri najvećih banaka i korporacija, posebno
onih vezanih za budžet preko ministarstva odbrane, vodeći
novinari elitnih novinskih izdanja poput „Njujork tajmsa“,
kao i članovi kvazi-akademskih grupa, poput Saveta za
spoljne poslove, ili diplomaca prestižnih obrazovnih
ustanova tipa Harvardove Kenedi škole za upravljanje.
Naravno, na vrhu ledenog brega ove elite, koja je faktički
samo izvršilac poslova, nalaze se stvarni donosioci odluka.
To su, pre svih, stara aristokratija Velike Britanije
zajedno sa kraljevskom porodicom, kao i direktni potomci
onih porodica koje su još u 19. veku preuzele monopol u
Americi. Pogrešno je religijski određivati ovu usku grupu
koju čini nekoliko stotina porodica, ali među njima sigurno
dominiraju beli anglosaksonski protestanti („WASP“).
Engleze
ste označili kao generator kriza iza kojih stoji finansijska
politička moć, ali naglašavate da su u osvajanje sveta
uvukli i SAD. Kada je i zašto krenuo taj proces?
-U Engleskoj postoji viševekovna
tradicija geopolitike. Naravno, i među njima ima raznih
struja. U knjizi kažem da je Sesil Rouds (u to vreme
najbogatiji čovek imperije), zajedno sa Lordom Ešerom
(ličnim poverenikom kraljice Viktorije, a kasnije i
najuticajnijim savetnikom kralja Edvarda VII i kralja
Džordža V) i Vilijamom Stidom (najuticajnijim novinarom u
imperiji) krajem 19. veka formirao tajno društvo koje se
sastojalo od užeg i šireg kruga. Uži krug se zvao „Društvo
izabranih“ („The Society of Elect“) i činilo ga je sedam do
deset članova. Širi, ili spoljašnji krug ovog društva zvao
se „Asocijacija pomagača“ („The Association of Helpers“).
Stotinjak najznačajnijih novinara, naučnika, političara i
plemstvo bili su u širem krugu, kao vrsta logistike „Društvu
izabranih“. Iako je u laičkoj javnosti ovo društvo najčešće
poznato kao „Društvo okruglog stola“ („Round Table Group“),
najpreciznije ime društva nam je dao uvaženi profesor sa
Harvarda, Prinstona i Džordžtaun univerziteta, Karol Kvigli,
koji ga naziva „Milnerova grupa“ (po značaju koji je u njemu
imao Alfred Milner, koji je po želji Sesila Roudsa preuzeo
kontrolu nad društvom nakon Sesilove smrti). Dakle, Sesil
Rouds je stvorio tajno društvo koje je kontrolisalo sva
druga tajna društva u imperiji. Posebno je značajno
napomenuti kontrolu nad tajnim društvima prestižnih
univerziteta, gde se faktički i vršila regrutacija budućih
lidera u imperiji. Takođe, društvo je kontrolisalo političke
partije, kao i sva značajnija novinska izdanja, među kojima
i čuveni nedeljnik „Tajms“ („The Times“) više od pedeset
godina. Tajno društvo je izdavalo i svoj mesečni časopis,
koji se zvao „Okrugli sto“ („The Round Table“), a 1919. je
osnovalo i Kraljevski institut za spoljne poslove, koji je
imao dominantnu ulogu u kreiranju spoljnih poslova imperije.
Sesil Rouds je bio svestan limita Britanskog carstva i želeo
je da uvuče SAD u svoje planove izgradnje novog sveta na
federalnim osnovama, sa Britanijom kao nukleusom, u centru.
Vreme će pokazati da će taj poduhvat Britaniju koštati
imperije. Ipak, vrh njene elite će preživeti i u sinergiji
sa vrhom američke elite stvoriće novi centar za izgradnju
sveta koji će kontrolisati Angloamerikanci, ovog puta u
Vašingtonu.
I
Versajski mir smatrate zločinačkim poduhvatom! Da li to
znači da su i svi istorijski događaji pre i posle njega,
počev od Prvog i Drugog svetskog rata pa do danas, posledice
isključivo anglosaksonskih odluka i njihovog promišljenog
plana?
- Zločinački poduhvat je termin
koji upotrebljava sud u Hagu. S obzirom na to da ne cenim
taj sud, najbolje je ne koristiti njegove termine, iako sam
i sam to ponekad činio. Versajski mir je kreirao uslove za
Drugi svetski rat. I to se nije desilo greškom. Britanci su
u drugoj polovini 19. veka dobili dostojnog takmaca u
Bizmarkovoj ujedinjenoj Nemačkoj. Nemačka postaje više nego
konkurentna Britaniji, gradi flotu, naoružava se, njeni su
proizvodi kvalitetniji i jeftiniji. Na drugoj strani,
početkom 20. veka Rusija počinje brzo da se modernizuje i
predstavlja ništa manju opasnost Britanskoj imperiji.
Eventualno strateško približavanje ova dva carstva, nemačkog
i ruskog, značilo bi i definitivan kraj britanske
dominacije. Britnaci su pragmatično odlučili da se prvo
obračunaju sa Nemcima, praveći veliku koaliciju protiv njih.
Niz istorijskih događaja su doveli do toga da Rusi uđu u
koaliciju protiv Nemačke, ali sigurno je jedna od
najvažnijih činjenica da u blizini nemačkog cara više nije
bilo nekog poput Bizmarka, koji je uvek upozoravao da se ne
sme ići protiv carske Rusije. Takođe, ruski car Nikolaj II,
posle atentata na premijera Petra Stolipina 1911. nije imao
u svom okruženju dominantne mirotvorce.
Versajski mir definitvno nije
imao za cilj mir i stabilnost, nego slabljenje britanskih
protivnika i njihovo uvlačenje u međusobni sukob. Britanci
nisu uspeli da poraze Nemačku u Prvom svetskom ratu na način
da je mogu potpuno uništiti, ali su zato uspeli da unište
Rusko carstvo i cara Nikolaja II, direktno pomažući
Februarsku revoluciju i svrgavanje cara. Takođe, kasnija
sramna uloga Britanije u nedavanju azila caru i njegovoj
porodici, kao i britanska otvorena izdaja vojske Belih
(Judeniča i Kolčaka) koja se suprotstavila boljševicima,
govori o tome koji su bili stvarni geopolitički interesi
Britanije.
Torsten Veblen (jedan od vodećih
ekonomista s početka 20. veka) je već 1919. direktno optužio
arhitekte Versajskog mira da žele da stvore reakcionarnu
Nemačku koja će biti gurnuta u rat sa boljševičkom Rusijom.
Kasnije finansiranje i dovođenje Hitlera na vlast od strane
angloameričke elite (o kojem je vrlo precizno pisao profesor
Entoni Saton sa Stenforda, a danas se tom temom više nego
uspešno bavi mladi profesor Gvido Đakomo Preparata sa
Univerziteta u Vankuveru), potvrđuje ovo Veblenovo
„proročanstvo“.
Setimo se reči Harija Trumana,
budućeg predsednika, u to vreme senatora, izrečenih na
stepenicama američkog Kongresa u leto 1941. da Amerika sada
mora pomagati svim sredstvima kako Nemce, tako i Sovjete,
kako bi se što više ubijali između sebe.
Na
svako pominjanje nevidljive vlade i njene finansijske moći
branioci lažne demokratije potežu svoj glavni spin da je to
teorija zavere. Kojim argumentima dokazujete da nije u
pitanju teorija, već zavera u praksi?
- U svojoj knjizi precizno
objašnjavam da je priča o teoriji zavere spin američkih
obaveštajnih službi, kako bi se obesmislio svaki ozbiljniji
naučni rad koji preispituje demokratiju u Americi. Citirao
bih velikog Gora Vidala: „Ja nisam teoretičar zavera, ja sam
onaj koji zavere analizira“.
Prof.
dr Darko Tanasković rekao je na promociji knjige da Vaši
stavovi nisu „antiamerički“, što je i razumljivo, jer Vi
znate da je američki narod takođe žrtva najperfidnijeg
imperijalnog totalitarizma. Da li on neminovno vodi u haos
svetskih razmera ili, možda, u četvrti svetski rat, kao što
kaže Žan Bodrijar?
- Istina je da moji stavovi nisu
antiamerički. Naprotiv, ja volim Ameriku. Zato sam, između
ostalog, i kao dug prema svojoj velikoj ljubavi, morao
napisati knjigu o Americi, „Manifest protiv imperije ‒
prilog istoriji američkog (neo)imperijalizma“. Svi smo mi
žrtve perfidnosti imperijalnog totalitarizma Sjedinjenih
Država, kako njeni građani, tako i oni koji su u vreme
realsocijalizma od Amerike očekivali demokratiju. Danajski
darovi koje smo dobili u vidu neokolonijalnih, novostvorenih
država u Istočnoj Evropi su bili jaka pilula za buđenje.
Četvrti svetski rat, kako ga naziva Bodrijar, već je u toku.
Mi smo njegovi sudeonici, a to što bombe još uvek ne padaju
po našim gradovima možemo zahvaliti samo Vladimiru Putinu i
novoprobuđenoj Rusiji, koja je jasno stavila do znanja
Vašingtonu da je kadra i da je odlučna da upotrebi nuklearno
oružje, ako to bude potrebno. Zato se četvrti svetski rat
vodi na potpuno drugačiji način od prethodna dva svetska,
kao i Hladnog rata.
Iz
Vaših stavova proizilazi da je izbegavanje dramatičnih
sukobljavanja moguće pod uslovom da SAD prihvate princip
multipolarnosti kao razuman izbor. Među silama koje bi
činile protivtežu, Vi, međutim, ne vidite Evropsku uniju.
Zbog čega?
- Vrh angloameričke elite ne
vidi svoju državu u multipolarnom svetu, oni su sve uložili
na stvaranje unipolarnog sveta sa centrom u Vašingtonu.
Spinovanje Bžežinskog i Kisindžera da SAD treba da podele
moć u svetu sa svojim partnerima je providno. Oni obmanjuju
da žele svet regija sa jakim regionalnim silama, jer uvek na
kraju Ameriku postavljaju za vrhovnog medijatora. Rusija i
Kina to ne prihvataju. Evropska unija je pravno-politički
provizorijum, koji ja precizno nazivam okupacionom zonom
Sjedinjenih Država. Naravno, u okviru Evropske unije glavna
nepoznanica je Nemačka. Ona je ponovo izrasla u ekonomskog
džina, te je samo pitanje vremena kada će početi da vodi
svoju samostalnu spoljnu politiku, jer nju i dalje vidim
bezbednosno pod protektoratom Amerike (što Snoudenova
svedočenja više nego potvrđuju).
Jedna
od Vaših pretpostavki je da će anglosaksonski interesi, kako
je još 1904. godine rekao Halifor Mekinder, početi da se
urušavaju onoga momenta kada dve razvijene zemlje, Rusija i
Nemačka, počnu strateški da se zbližavaju. Da li je taj
proces već započeo?
- Oslobađanje Nemačke iz
angloameričkog zagrljaja je moguće jedino njenim
približavanjem Rusiji. Njoj u tom poduhvatu treba zaštita
Rusije, kao nuklearne supersile. Da li će to približavanje
biti samo nemačko, ili će ići u paketu zajedno sa
Francuskom, takođe je jedno od zanimljivih pitanja koje će
nam doneti bliska budućnost. Ne sumnjam da će Nemačka
krenuti u kidanje američkih lanaca. Pitanje je koliko će
Amerika to uspeti da odgodi. Rat u Ukrajini je jedan od tih
američkih međupoteza kojim pokušavaju da dobiju na vremenu.
U
kojoj meri će tim procesima doprineti osnivanje Razvojne
banke zemalja BRIKS-a, sa početnim kapitalom od 100
milijardi dolara, i koliko će on ugroziti američku
dominaciju u svetskoj ekonomiji, koju Amerika koristi preko
MMF-a i SB?
- Države koje grade novi
multipolarni svet, pre svih Rusija i Kina, precizno vode
svoju politiku. Razvojna banka BRIKS-a je ozbiljan udarac u
temelje Breton Vudsa iz kojeg je SAD crpela moć kojom je
dominirala svetskom ekonomijom od kraja Drugog svetskog
rata, preko MMF-a i SB. Ukoliko države BRIKS-a odluče i da
definitivno izbace dolar kao svetsku rezervnu valutu,
Amerika ne samo da će izgubiti dominaciju u svetskoj
ekonomiji, već će se naći u ekonomskom kolapsu sa
nesagledivim posledicama.
Na drugoj strani, Amerika
uveliko radi na buđenju „arapskog proleća“ i ostvarenju
svojih interesa od Mediterana, preko Bliskog istoka i
Persijskog zaliva, do Monsunskih obala. Objasnite nam kakvu
ulogu u ovim procesima ima Sirija, a kakvu Iran.
- To je prepoznata Spajkmanova
geopolitička strategija, koju je on nazvao „Rimlend“. Naime,
kao što smo zaključili da je neminovno stvaranje buduće
osovine moći u Evroaziji, na potezu Berlin‒Moskva‒Peking,
Amerika pokušava kontrolom priobalja „toplih mora“ da
obuzdava moć kontinentalnih sila, koje će kontrolisati
najveću teritoriju Evroazije. Basen Mediterana, Bliski
istok, Persijski zaliv i Monsunske obale su teritorije
kojima Amerika želi da dominira. Otpor Sirije i Irana je od
fundamentalnog značaja za eventualni američki neuspeh u ovom
poduhvatu.
Vi
podržavate tezu Emanuela Toda da Izrael nije država, već
„kontinentalni nosač aviona“, a na drugoj strani izražavate
uverenje da Jevreji nikada ne bi sprovodili aparthejd prema
Palestincima, čiji smo aktuelni svedoci. Kako objašnjavate
te kontradiktornosti?
- Izrael jeste produžena ruka
Amerike za kontrolu Bliskog istoka. Kao što smo i rekli,
lako je manipulisati narodom, ili narodima. Ukoliko Iran
uspe da napravi atomsku bombu, Izrael će izgubiti svoj
značaj u regionu, dakle značaj kontinentalnog nosača aviona
Amerike, a Amerika će posle toga izgubiti Bliski istok i
kontrolu naftnih izvora. To govori o velikoj ranjivosti
Amerike na svim meridijanima, a ne samo u centru Evroazije.
Na kraju, koliko dugo može da
traje tiranija javnog mnjenja kao posledica masovne medijske
manipulacije koju proizvode i kontrolišu finansijski
oligarsi?
- Internet i svetske alternativne
medijske mreže, kao i globalne televizijske kuće koje nam
dolaze iz Rusije i Kine, sve više ruše ono što je još u 19.
veku prepoznao Aleksis de Tokvil kao tiraniju javnog
mnjenja, koju su Angloamerikanci, uz pomoć pameti Frojdovog
sestrića Edvarda Berneza, oca moderne propagande, doveli do
savršenstva. Novi multipolarni svet je garancija da će doći
do oslobađanja. Naravno, moramo uvek računati i na opasnost
da je vrh angloameričke elite kadar da uvuče današnju
civilizaciju u apokalipsu.
Šta
je to „politička korektnost“
Upitan da li očekuje komentare
jalovih analitičara da je njegova knjiga „politički
nekorektna“, a potom i medijsku izolaciju, Saša Marković je
odgovorio pitanjem – šta je to danas „politička korektnost“.
Da li je politička korektnost američki neoimperijalizam
nazivati širenjem demokratije i borbom za ljudska prava, ili
navlačenje neokolnijalne košulje državama u tranziciji od
strane Amerike, nazivati EU atlantskim integracijama.
Marković je svestan da njegova preciznost u stavovima
sigurno iritira one koji su istinu prodali za naučne titule,
ili visoka politička nameštenja. Na njegovu žalost, ovo
prodavanje istine nije trend samo kod nas. Medijska
izolacija je nešto na šta je računao, ali ona se, ipak,
polako razgrće.
Liberal
protiv neoliberalizma
Saša Marković je rođen 1967.
godine na Cetinju. Bio je poslanik u Skupštini Republike
Crne Gore i poslanik u Skupštini Državne zajednice Srbija i
Crna Gora, kao i član parlamentarne Komisije za bezbednost
državne zajednice. Učesnik je velikog broja konferencija i
parlamentarnih susreta, kao i studijskih boravaka u zemlji i
inostranstvu, organizovanih od strane SAD i EU. Studirao je
istoriju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, kao i na
Fakultetu političkih nauka, takođe u Beogradu. Magistrirao
je na Akademiji za diplomatiju i bezbednost u Beogradu, sa
temom ,,Kraj unipolarnog i nastajanje multipolarnog svetskog
poretka: analiza tranzicije globalne političke moći“.
izvor:
geopolitika ›››
.jpg)
_001.jpg)