Traumatični događaji imaju
najteže posledice po decu. Ono što pogoršava situaciju je to
što je dete tako mlado, neiskusno i ranjivo, da nema drugih
mehanizama za suočavanje i nemaju kuda da pobegnu; počinioci
su češće nego ne negovatelji koje dete voli i od kojih
zavisi, a velike su šanse da ovo nije jednokratni događaj,
već obrazac koji se ponavlja svaki dan. Često traumatizovana
deca će verovatno doći do zaključka da sa njima nešto
strašno nije u redu, da su bezvredni i bespomoćni, da ne
mogu ništa da urade kako treba, da rade nešto pogrešno,
odnosno da su i sami greška. Osećaće stid i očekivati kaznu.
Da bi ublažili bol, pokušaće da urade ono što su videli da
rade članovi njihove porodice: zloupotrebljavaju alkohol,
drogu i zavisna ponašanja, da otupe bol i pobegnu od užasne
stvarnosti. Upravo tako se zavisnici obično osećaju sve
vreme. I to je ono što oni rade. Trauma ne izaziva direktno
zavisnost, ali žrtve traume često pribegavaju zavisnostima
svih vrsta, kako bi otupile svoj bol i pobegle od loših
osećanja.
_001.jpg)