O idejnom bogatstvu filmske
trilogije Matrix dovoljno govori činjenica da su u njoj
pronalaženi tragovi najrazličitijih misaonih tradicija: sve
moguće (i nemoguće) vrste istočnjačkih i zapadnjačkih
religija, misticizam, istočne i zapadne filozofije, mozgovi
u tegli H. Putnama i, naravno, sveprisutna postmoderna s
Baudrillardom na čelu.
Ne znamo mnogo o tome koje su
izvore koristili braća Wachowski kada su pisali scenario.
Autori i dalje dosledno odbijaju da govore o svom delu, kako
o njegovim filmskim tako i o scenarističkim aspektima,
smatrajući da gledaocima, laicima i stručnjacima svih vrsta
treba prepustiti potragu za smislom. Stoga, nema nikakvog
razloga da i mi u ovom tekstu ne ostavimo po strani i
Baudrillarda i religiju i mistiku i naučnofantastičnu
književnost (V. Gibsona, na primer) i japanske mange (Ghost
in the Shell Mamorua Oshiia, 1995), o mozgovima po teglama
da i ne govorimo, te da se usredsredimo na jedno drugačije
tumačenje ideja ove filmske trilogije, naime ono iz
perspektive istorije filozofije. Preostaje sasvim dovoljno
momenata koje je teško objasniti ičim pobrojanim. Na primer,
zašto je Neo nov ili zašto naslov trećeg dela sadrži pojam
revolucije, jer novum i revolucija ponajpre su (da ne kažem:
prvotno su) deo zapadnjačke misaone tradicije.
U ovom ću tekstu pokušati da
ukažem na živu prisutnost nekih važnih ideja zapadne
filozofije u Matrixu. Nemam pretenziju da pružim zaokruženo
tumačenje Matrixa, još manje da otkrivam njegovu „istinu“
jer kao filozofa mnogo me više brinu pitanja nego odgovori,
baš kao i braću Wachowski; trilogija Matrix toliko je bogata
idejama da bi bio greh dopustiti da metafizička pretenzija
na istinu i sveobuhvatnost osiromaši tumačenje. Otud, mnogi
momenti uopšte neće biti uzeti u razmatranje, a mnogi od
njih uopšte se ni ne daju objasniti pristupom usvojenim u
ovom tekstu, baš kao što se mnogi pomenuti zasigurno mogu
(bolje) objasniti i na drugačiji način. Utoliko, ovaj tekst
treba posmatrati tek kao prilog pokušaju boljeg razumevanja
ideja sadržanih u trilogiji i, nadam se, kao nagovor da se
ona (još jednom) pogleda.
Osnovna teza ovog teksta jeste
da su a) u trilogiji Matrix jasno prepoznatljive
platonističke, kartezijanske i hegelovske ideje i b) da, na
opštem planu, radnja filma izražava kretanje (napredak?) od
Platona preko Descartesa do Hegela. Drugim rečima, iako neću
braniti tu tezu, trilogija se može tumačiti i kao put ka
Hegelu.
U Matrixu, filozofske su ideje
delatne, a ne verbalne, jer likovi rade, neprestano rade;
oni ne sede unaokolo beskrajno pričajući kao u drugim
„filozofskim“ filmovima. Celi svetovi se u Matrixu menjaju
zahvaljujući njihovom radu! Zato Hegel, ali, kao što ćemo
videti, ne samo on.
Očigledan je platonizam prvog
dela trilogije. Postoje dva sveta, virtualni svet matriksa i
stvarni svet, koji su strogo razdvojeni i čiji je ontološki
odnos jasno definisan zavisnošću prvog od drugog: mašine i
probuđeni ljudi određuju virtualni svet matriksa, tj.
događaji u svetu matriksa daju se objasniti odgovarajućim
događajima u stvarnom svetu. Ni na nivou priče ni na nivou
slike gledalac nijednog trenutka nije u nedoumici oko toga
koji je koji svet. To je apsolutno ključan momenat cele
trilogije: nema pitanja koji je svet „istinski“, a koji je
„privid“. Sasvim je druga stvar da li svi akteri znaju za
to.
Nemoguće je otrgnuti se od
platonističkog tumačenja slavne scene s plavom i crvenom
pilulom. Na njenom početku, Morpheus pristupa Neu na
filozofski način, naime problematizacijom samorazumljivog:
– Ovde si zato što nešto znaš.
– Ne mogu da objasnim šta.
– Ali ti osećaš to. Osećaš to
ceo život. Nešto sa svetom nije u redu, ne znaš šta je, ali
tu je, kao trn u tvom umu koji te izluđuje. … Hoćeš da znaš
šta je to? … [Matrix] je svet koji ti je navučen preko očiju
da sakrije istinu. Da si rob, Neo. Kao i svi, rođen si u
ropstvu, rođen u zatvoru kojeg ne možeš ni omirisati, ni
okusiti, ni opipati, u zatvoru za tvoj um.
(I 0.26.03–27.54)
Morpheus ne pokušava ništa drugo
do ono što je Sokrat pokušavao babičkom veštinom, da porodi
znanje već sadržano u ljudskom duhu na nereflektovan i
samorazumljiv način: „Nažalost, nikome se ne može reći šta
matriks jeste. To moraš sam videti“ (I 0.27.33).
Nadalje, nema sumnje u istinitost
znanja o tome šta uistinu jeste a šta nije, niti iko sumnja
u to da postoje oni koji znaju i oni koji ne znaju. Kao
platonovski filozof, Morpheus zna šta jeste istina: „Nudim
ti samo istinu. Ništa više“ (I 0.28.23).
Sve to jasno ukazuje da u prvom
delu nema mesta za kartezijanska/novovekovna epistemološka
pitanja. Takođe, nema mesta ni za Descartesovu radikalnu
sumnju, jer skeptička pitanja nisu konstitutivni deo
saznajnog procesa: sumnja je isključivo metodološkog
karaktera što Descartesova sumnja nikad nije! Da li bi se
možda kartezijanski motiv mogao naći u činjenici da je
matriks kreacija mašina? Sa zloduhom skraja Prve meditacije
na umu , pitamo da li su mašine zlodusi sveta matriksa? U
duhu onog ko je u matriksu Descartesova sumnja može da radi
koliko god joj drago: on sumnja u čula, sumnja da ima telo,
sumnja da sanja, sumnja da postoji zloduh, sumnja u vlastite
sposobnosti, stiže do uvida cogito, ergo sum, ali se ne
„budi“ iz sveta matriksa! Ne možete se radikalnom sumnjom
„probuditi“ iz celog sveta; za to vam je potreban neko ko se
već „probudio“, Morpheus. Nikom u Matrixu ne pada na pamet
da zloduh možda postoji, zato što svako od probuđenih zna da
postoji: ako nas zloduh vara, ne postoji nikakva mogućnost
da znamo da nas vara, a ako, kao probuđeni, znamo da nas
vara onda to znamo. To je temeljna nekartezijanska postavka
Matrixa i upravo zbog nje nema prostora za radikalnu sumnju,
nedostaje sloboda, pa bila ona i samo u mislima.
Treći platonovski momenat koji
nam otkriva Morpheusov govor jeste da je svet matriksa svet
privida i da se njime skriva istina, da su ljudi robovi
mašina. Zatvor u kojem se nalazi čovek opisao je već Platon
svojom alegorijom pećine iz Države. To objašnjava i zašto su
autori u celoj trilogiji ogroman naglasak stavili na
unutarnje oko kojim se sagledava istina i suština stvari, na
vid. Već slep, grad mašina Neo vidi okom uma (III 1.29.37).
Reč je o još jednoj platonovskoj ideji, kraj šeste knjige
Države (507b–511e) i početak sedme (do 519d).
Ne treba prevideti ni ulogu
Proročice, a da bi cela stvar bila nedvosmislena braća
Wachowski iznad vrata u njenom stanu postavili su i natpis
„Spoznaj sebe samog“, natpis koji je stajao na ulazu u
Apolonov hram u Delfima. No, natpis je na latinskom, pisan
nemačkom goticom. Slučajno?
Morpheus izražava još jednu
važnu antičku ideju: „Telo ne može da živi bez duha“ (I
0.53.21). Da bi bilo živo, telo mora imati dušu. Međutim, i
tu radi dijalektika koja radnju vodi dalje od prvog dela,
jedna od osnovnih intencija Matrixa jeste upravo razdvajanje
duha i tela. Svrha fizičkih vežbi i učenja borilačkih
veština kojima se u Matrixu poklanja toliko pažnje jeste
učiniti duh manje podložnim uticaju tela, naučiti ga da telo
u virtualnom svetu matriksa uopšte nije telo, otkloniti
naviku duha da ga tako posmatra, te da, utoliko, u matriksu
ne važe fizički zakoni na koje je zajedno s telom navikao u
stvarnom svetu.
Sve su ovo kartezijanski motivi.
Za Descartesa, naša je volja slobodna i ona je konstitutivni
element saznanja jer pomoću nje sudimo. Da bi se ona vezala
isključivo za jasne i razgovetne ideje neophodno je otrgnuti
je od nejasnih i nerazgovetnih ideja koje potiču od tela i
njegove zajednice s dušom, a koje, zajedno s navikama i
oprirođenim predrasudama sačinjavaju ono što je Descartes
zvao „učenja prirode“ (za razliku od prirodne svetlosti) .
Descartesov je cilj pročišćavanje tih učenja od predrasuda i
pogrešnih učenja, te sticanje drugačijih navika verovanja,
što pri suđenju oslobađa duh od uticaja tela na volju.
Upravo to je cilj i svih vežbi u prvom Matrixu, oslobađanje
duha od navike volje da sudi kako u matriksu važe zakoni
stvarnog sveta. Volja se tako oslobađa od uticaja tela, ona
ista oko koje će se „vrteti“ ceo drugi deo Matrixa; no,
rezultat toga više neće biti kartezijanski.
U prvom delu trilogije Neo jeste
oslobodio duh, no, njegova je sloboda samo sloboda u
matriksu, sloboda duha u samom sebi koja ne proizvodi
posledice u stvarnom svetu. Duh jeste slobodan ali čovek i
dalje nije ospoljen, potvrđen u toj svojoj slobodi, jer,
govoreći u kategorijama trilogije, ta sloboda nije i sloboda
istinskog tela, sloboda u stvarnom svetu. „Sloboda u misli
ima samo čistu misao za svoju istinu, koja nije ostvarena u
životu, ispunjena životom, te, dakle, predstavlja takođe
samo pojam slobode, a ne samu živu slobodu. … Ali kao
apstrakcija koja se ovde odvaja od raznolikosti stvari,
pojam nema u samom sebi nikakve sadržine, već ima neku datu
sadržinu. Dakako, svest, zamišljajući neku sadržinu, ona je
time iskorenjuje kao neko tuđe biće; ali pojam je određeni
pojam, i ta njegova određenost jeste ono tuđe koje on ima u
sebi“. Neo se nalazi na stoičkoj poziciji „subjektivne
izmirenosti“ u matriksu: on jeste slobodan od matriksa, ali
je i dalje slobodan samo u matriksu, matriks je kao takav za
njega i dalje datost.
Za stečenu samosvest i svest o
slobodi, konstitutivna je svest o njenoj vlastitoj
rascepljenosti i rascepljenosti sveta. Neo i agent Smith
izraz su hegelovske „nesrećne svesti“, a njen sastavni deo
čini dualizam duha i tela. Napor da se ona ukine (tako što
će se dualizam razviti u svim svojim momentima) čini sadržaj
sledeća dva filma. Interesantno, o tome prvi put čujemo od
agenta Smitha (I.39.55–40.50).
Hegel je već opisao sve što
će se dogoditi u Matrixu. Kretanje se „razvija kroz ove
momente: što ta nepromenljiva svest predstavlja ono što je
nepromenljivo u pojedinačnoj svesti uopšte, potom što je
sama ona kao pojedinačna suprotna drugoj pojedinačnoj svesti
i, najzad, što je sa njom istovetna. Ali, ovo posmatranje
ukoliko ono pripada nama, ovde je prerano“ (Hegel 1986:
128), jer u prvom filmu imamo samo delatan prvi momenat.
II
Na početku i na kraju drugog
dela trilogije nalaze se dve sadržinski identične scene;
mora ih biti dve jer radnja ima dva pokretača. Prva je kada
agent Smith uspeva da zavlada jednim od probuđenih, Bayneom
(II 31.30–32.20). Druga scena nalazi se na samom kraju. Neo,
naime, uspeva u stvarnom svetu ono što je dotad uspevao samo
u matriksu. Snagom svoga duha onesposobljava mašine: „–
Nešto je drugačije. – Šta? – Osećam ih“ (II 1.58.10–2.00.20)
uzvikuje Neo, zaustavlja mašine i pada u nesvest.
U oba slučaja na delu je
interakcija između dva sveta. Šta je omogućilo takav razvoj
događaja, šta je metafizička pretpostavka mogućnosti
interakcije svetova?
U sceni razgovora Nea i
zapovednika Hamanna na kontrolnom nivou Ziona (II
0.35.45–37.06) prvi put se pominje očigledna međusobna
zavisnost mašina i ljudi, gospodara i robova, naime da jedni
bez drugih ne mogu biti, te utoliko ideja da bi ljudi mogli
isključiti mašine koje ih održavaju u životu ne znači da
imaju „kontrolu“ nad njima. Filozofi imaju pojam za takav
odnos: ekvivalencija.
Paralelno s uvidom o tom odnosu,
problem ospoljavanja i opredmećivanja svesti rodio je i
pitanje o slobodi volje i zato se kroz ceo drugi deo
neprestano govori o tome. Odgovor na to pitanje Neo prvo
traži u antici, od Proročice, a ona odgovara novim pitanjima
i nikako ne može drugačije, jer svojom prirodom (i kao
program i kao prorok/glasnik) ona potvrđuje nepostojanje
slobodne volje (II 0.43.45–44.11)
Zato, u prvom filmu nemamo čak
ni ideju slobode volje, jer u antici nemamo moderan koncept
volje i Morpheus (a ko bi drugi?) to nedvosmisleno izražava:
„Nema slučajnosti. Nismo došli slučajno ovamo. Ne verujem u
slučajnosti. …ne vidim slučajnost. Vidim proviđenje. Vidim
svrhu. Verujem da nam je sudbina biti ovde. To je naš usud“
(II 1.37.34–38.01). U Matrixu naprosto nema mesta za pitanje
o slobodi volje jer volju tek treba osloboditi od uticaja
tela, tek treba stići do modernog pojma volje i njene
izvorne neobavezanosti telom, duhom, proročanstvima,
verovanjima ili navikama. Na kraju krajeva, šta bi se to
uopšte moglo birati u prvom delu Matrixa? Šta bi Neo mogao
da bira, na čemu bi mogao potvrditi svoju slobodu? Ima li
on, ili bilo koji drugi probuđeni, uopšte bilo kakvog izbora
u vezi s bilo čim?
Kartezijanskim jezikom govoreći,
zahvaljujući duhovnim vežbama u prvom delu, Neo je uspeo da
oslobodi duh od dominantnog uticaja spoljašnjih određenja,
on je slobodan od oprirođenih predubeđenja o tome šta je
moguće a šta nemoguće u matriksu; Hegel bi rekao da je tek u
Neu uistinu (ponovo) sinula svest o slobodi ljudskog duha.
Ne smemo prevideti da do ekvivalentnog procesa dolazi i kod
agenta Smitha koji Neu šalje slušalicu kojom je bio povezan
s ostatkom mašina i programa (II 0.09.02), pokazujući time
da više nije vezan za tu svoju osnovu (već je postao virus):
„Zbog vas više nisam agent ovoga sistema. … Recimo, nov
[sam] čovek, poput vas, slobodan“ (II 0.50.10), i on samo u
matriksu. No, sve dok je reč samo o svetu matriksa, sloboda
volje jeste samo pojam slobode (ili u najboljem slučaju
samovolja).
Prisutnost dualizma potvrđuje i
sam Neo obraćajući se Proročici i celu stvar direktno
povezujući sa zaustavljanjem mašina na kraju drugog dela:
„Reci kako sam razdvojio duh od tela bez uključenja [u
matriks]. Reci kako sam mislima zaustavio četiri [mašine,
tj.] stražara“ (III 0.26.05). Razdvajanje duha od tela
metafizička je pretpostavka interakcije dva sveta, jer duša
može biti nezavisna/slobodna od tela samo pod pretpostavkom
da je stvarno telo automat koji dobro ili loše radi, automat
koji jeste moje telo, ali koji je kao takav za samu dušu
akcidentalan (jer isto bi bilo i da imam drugo telo). Agent
Smith, jedan program, preuzima kontrolu nad Bayneom (II
31.30), Smithov hardver jeste zamenljiv, njegovo telo ili
nije živo (mašine) ili nije bitno što je živo (Bayne), a ono
što preostaje s dualizmom kao pretpostavkom jeste čist
razum, te otud mašine i programi svet razumevaju samo u
kategorijama uzroka i posledice, ciljeva i sredstava za
njihovo ostvarenje.
Ako nam o prisustvu Descartesa u
drugom delu možda i ne govori Merovingov francuski jezik,
zasigurno govori Arhitekta upotrebom izraza ergo u razgovoru
s Neom. U tom razgovoru kristalno se jasno vidi sva razlika
između mašina i ljudi. Zato, navodimo ceo njihov dijalog:
– Zdravo, Neo.
– Ko si ti?
– Ja sam Arhitekta. Ja sam
stvorio matriks. Čekao sam te. Imaš mnoga pitanja i mada ti
je proces promenio svest – ostaješ ljudsko biće. Ergo, neke
ćeš moje odgovore shvatiti, a neke nećeš. Otud, iako je
tvoje prvo pitanje najumesnije, shvatićeš, ili nećeš, da je
i najnebitnije.
– Zašto sam ovde?
– Tvoj je život zbir ostatka
neuravnotežene jednačine svojstvene programiranju matriksa.
Proizvod si anomalije koju, uprkos iskrenom trudu, nisam
uspeo da eliminišem iz inače matematički preciznog sklada.
Iako ga savesno izbegavam, problem nije neočekivan, pa čak
ni izvan kontrole što te je na kraju neizbežno dovelo ovamo.
– Nisi mi odgovorio.
– Zanimljivo. Brže nego drugi.
–[Reakcija jedne od prethodnih
verzija Nea na TV ekranima] Drugi? Koliko drugih? Koji
drugi? Ogovori na moje pitanje!
– Matriks je stariji nego što
misliš. Ja radije brojim od anomalije do anomalije i po tome
ovo je šesta verzija.
–[Neo na TV-u] Pet verzija? Tri?
Lagali su me. Ovo je sranje.
– Moguća su samo dva objašnjenja:
ili mi niko nije rekao ili niko ne zna.
– Tačno. Kao što shvataš,
anomalija je sistemska. Stvara fluktuacije u
najjednostavnijim jednačinama.
–[Neo na TV-u] Ne možeš me
kontrolisati. Jebi se! Mrtav si! Ni na šta me ne možeš
prisiliti!
– Izbor. Problem je izbor.
– Prvi matriks bio je, naravno,
savršen, umetničko delo, besprekoran, uzvišen. Trijumf u
skladu s monumentalnim neuspehom. Sada mi je jasna,
neizbežnost njegove propasti kao posledica nesavršenosti
sadržane u svakom ljudskom biću. Preradio sam ga na osnovu
tvoje istorije da bi tačnije odražavao raznolike
grotesknosti vaše prirode. Ipak, opet me frustrirao neuspeh.
Vremenom sam shvatio da mi je odgovor izmicao jer je
zahtevao jedan slabiji um ili um manje ograničen merilima
savršenstva. Odgovor je otkrio drugi, intuitivan program.
Stvoren da istražuje aspekte ljudske psihe. Ako sam ja otac
matriksa, ona mu je bez sumnje majka.
– Proročica.
– Molim te! Kao što sam rekao,
nabasala je na rešenje čime je 99 posto ispitanika
prihvatilo program ako su imali izbor, pa čak i kad su na
gotovo nesvesnom nivou bili svesni izbora. Iako je ovaj
odgovor funkcionisao, očigledno je imao temeljnu manu,
stvarajući tako protivrečnu sistemsku anomaliju koja bi, bez
kontrole, mogla ugroziti sam sistem. Ergo, iako u manjini,
oni koji su odbili program [tj. matriks], bez kontrole bi
povećavali mogućnost katastrofe.
– Reč je o Zionu.
– Ovde smo jer će Zion biti
uništen. Stanovnici usmrćeni, postojanje izbrisano.
– Sereš.
–[Neo na TV-u] Sereš.
– Negiranje je najpredvidljiviji
od svih ljudskih odgovora, ali budi uveren da će ovo biti
šesti put da ga uništavamo i da smo postali veoma
delotvorni. Funkcija Odabranog je da se vrati u Izvor,
dopuštajući privremeno širenje šifre koju nosiš i ponovno
ubacivanje primarnog programa. Nakon toga, moraćeš da
izabereš 23 pojedinca iz matriksa, 16 žena i sedam
muškaraca, da bi se obnovio Zion. Ne obaviš li to, doći će
do katalizmičnog rušenja sistema koje će ubiti svakog ko je
povezan s matriksom, što će, zajedno s uništenjem Ziona, na
kraju dovesti do izumiranja cele ljudske vrste.
– Nećeš to dopustiti. Potrebni
su ti ljudi da bi preživeo.
– Spremni smo prihvatiti neke
nivoe preživljavanja. No, ključna je stvar da li si spreman
preuzeti odgovornost za smrt svih ljudi na svetu. Zanimljive
su tvoje reakcije. Tvojih je pet prethodnika namerno bilo
zasnovano na istom temelju, kontingentna potvrda koja je
nameravala da stvori duboku privrženost ostatku tvoje vrste
da bi Odabrani imao lakši posao. Dok su drugi to iskušavali
na jedan vrlo opšti način, tvoje iskustvo je mnogo
određenije. Što se tiče… ljubavi.
– Trinity!
– Zato je ušla u matriks, da te
spasi po cenu života.
– Ne.
– Što nas dovodi do trenutka
istine. Tu se pokazuje osnovna mana. Anomalija se otkriva
kao početak i kao kraj. Dvoja su vrata. Desna vode do Izvora
i spasa za Zion. Leva natrag u matriks, k njoj i ka kraju
tvoje vrste. Dobro si rekao, problem je izbor. No, već znamo
što ćeš učiniti, zar ne? Već vidim lančanu reakciju
hemijskih prekursora koji uzrokuju osećaje, stvorenih da
zamagle logiku i razum. Osećaje zbog kojeg ne vidiš
jednostavnu istinu. Ona će umreti i ti to nikako ne možeš
sprečiti. Nada. Najbizarnija ljudska zabluda. Istovremeno
izvor tvoje najveće snage i slabosti.
– Na tvome mestu, nadao bih se
da se više nećemo sresti.
– Nećemo.
(II 1.50.27–57.37)
Neo bira leva vrata i spas
Trinity po cenu rizika istrebljenja čovečanstva. Po toj
svojoj odluci Neo jeste nov, jer nijedna od njegovih pet
prethodnih verzija nije odabrala pokušaj spasa Trinity. To
znamo jer Arhitekta kaže da će Zion biti uništen i šesti
put.
Arhitekta je uveren da zna šta
će Neo izabrati: Zion. Proročica je takođe uverena da zna:
isto Zion. No, šesti Neo bira spas Trinity. Zašto su ovog
puta Arhitekta i Proročica pogrešili? Na najopštijem nivou,
pogrešili su jer nisu uvideli da ovog Nea ne određuje telo,
u meri i na način na koji je određivalo prethodne njegove
verzije. Arhitekta „već vidi[m] lančanu reakciju hemijskih
prekursora koji uzrokuju osećanja, stvorenih da zamagle
logiku i razum“, ne shvatajući, pri tom, ni to da sama
apstraktna podela na razum i osećanja kod ovog Nea nije više
delatna, ni to da ljudska osećanja nisu tek posledice
dešavanja u telu, niti to da postoji i treći element,
slobodna volja koja nije unapred određena ni uvidima razuma
ni telom. Arhitekta i Proročica greše jer u jednačine (!)
nisu uključili slobodu volje. Naravno da nisu jer sloboda
nije izračunljiva.
Da iskažemo to i drugačije.
Arhitekta i Proročica nisu čitali Hegela: ništa se veliko u
istoriji nije dogodilo bez strasti. „Dva su momenta koja
ulaze u naš predmet: jedan je ideja, drugi su ljudske
strasti“, zato što „[s]vrha za koju ja treba da budem
djelatan mora na svaki način biti i moja svrha … To je ono
beskonačno pravo subjektovo da on u svojoj djelatnosti i
radu sebe samoga nalazi zadovoljenoga“ (Hegel 1966: 29,
27–28), „jer individuum je ono što opstoji, a ne čovjek
uopće, jer taj ne egzistira nego određeni čovjek“ (isto:
29). Braća Wachowski sve to dobro razumeju: „Drugi to
osećaju na opšti način. Tvoja su iskustva više određena što
se tiče… ljubavi“. Ljubav, ta strast i u Hegelovom i u
običnom smislu, šestog Nea određuje mnogo temeljnije nego
njegove pređašnje verzije. Neo voli Trinity i ne oseća
ljubav „na opšti način“. Drugim rečima, ovaj se Neo
zasigurno razlikuje od prethodnih svojih verzija barem po
tome što „ludo voli“ Trinity, toliko da ta ljubav odnosi
prevagu nad opštim ciljevima.
Zahvaljujući „određenijem
iskustvu ljubavi“, iskustvu subjektivnosti, samoodređenja i
samosvrhe, šesti Neo uspeo je da svoj duh korenito oslobodi
od odlučujućeg uticaja spoljašnjih faktora. Naime,
prethodnih pet verzija Nea odabralo je spas Ziona, odnosno
njihova odluka i delanje bili su motivisani isključivo
moralnim principima, „višim“ interesima, dužnostima prema
ljudskoj rasi ili tvrdnjama Proročišta, a po cenu gubitka
Trinity. No, oni nisu postizali cilj, oslobođenje ljudi i
kraj rata: ma koliko birali „pravu stvar“, „ispravno“ i
„moralno“ postupali, oni su bili neuspešni. Izuzetno moralni
i krajnje neuspešni!
Poslednjeg je Nea odredio
vlastiti, vrlo ličan momenat, ljubav. Hegel nam jasno
ukazuje na to da se na svetskoistorijske pojedince ne mogu
primenjivati kategorije morala zato što je na
svetskoistorijskoj pozornici dihotomija opšte dobro – lični
interes lažna: „[I]z svjetske povijesti djelovanjem ljudi
uopće proizlazi još nešto drugo, a ne samo ono za čim oni
teže i što postižu, ne samo ono što neposredno znadu i hoće.
Oni ispunjavaju svoj interes, ali osim toga nastaje još
nešto, što također leži u tome, ali što nije ležalo u
njihovoj svijesti i u njihovoj namjeri“ (Hegel 1966: 33).
Neo je pokazao da je cela dilema koju, ne zaboravimo, pred
njega postavljaju programi (Arhitekta i Proročica) uistinu
lažna, jer događaji će pokazati da odabiranjem Trinity Neo
istovremeno i spašava Zion i uspeva da okonča rat ljudi i
mašina. Utoliko, s obzirom na alternativu, čak i izbor Ziona
umesto spasa Trinity reafirmiše spoljašnju određenost duha.
Određivanje Neove volje u skladu s kantovskim „sveopštim
zakonodavstvom“ kategoričkog imperativa (a o tome je reč!)
svaki put je vodilo propasti Ziona. Šesti Neo je odlučio da
„ne bude“ „moralan“, okončavši time rat.
Odlučujući se za spas Trinity Neo
postaje svetskoistorijski pojedinac , i kao takav je nov jer
je svojom slobodnom odlukom izmenio evolutivni tok razvitka
matriksa, doveo je do njegove re-evolucije.
III
Dualizam duše i tela, čiji je
ekvivalent dualizam dva sveta, doveden je do krajnjih
posledica u gigantomahiji Nea i agenta Smitha u trećem delu.
Sve do tog događaja, svet matriksa ima „nepotpunu
svetovnost“, on ontološki i uzročno zavisi od stvarnog
sveta, iako sve manje kako filmovi odmiču (i u tom kontekstu
treba tumačiti Neovo zaustavljanje mašina i Smithovo
preuzimanje Baynea). Tek je u gigantomahiji svet matriksa
zadobio samostalnost u odnosu na stvarnost; ta samostalnost
nije ontološka, on i dalje zavisi od sveta mašina, ali jeste
delotvorna i donosi punu reafirmaciju platonizma prvog
filma: ishod sukoba u matriksu određuje ishod bitke za Zion.
Na kraju sukoba s agentom Smitom
Neo umire, pobeđujući Smita i okončavajući rat između mašina
i ljudi. Kao i Neo, i agent Smith nestaje, biva uništen. Pa
ipak, teško da je ikome žao što Smitha više nema. Da li zato
što je on bio „negativac“? Naravno da ne, jer u celom
Matrixu postoji samo jedan jedini negativac, Šifrant koji u
prvom delu izdaje Morpheusa agentu Smithu; od ostalih, Bayne
je posednut, a Smith je tek program. Ni mašine ne mogu biti
negativci jer njihov je cilj da opstanu, baš kao što je to i
cilj ljudi; sad, što ljudima nimalo ne prija način na koji
one ostvaruju svoj cilj jeste drugi, pravi problem
trilogije. Mašine zasigurno jesu protivnici, pa i
neprijatelji, ali nisu negativci, pošto njihove pobude ni na
koji način nisu moralno neprihvatljive (sve i da ostavimo po
strani smislenost govora o moralu kod mašina). Autori zato i
relativizuju negativnu sliku o mašinama kao o „mračnoj“ sili
(koja se i nesvesno stvara kod gledalaca, zahvaljujući
navici) i time što Neo očima uma njihov grad vidi kao grad
svetlosti. Mašine nisu ništa „lošije“ od ljudi, još manje od
njih su „zle“; samo se njihovi legitimni ciljevi razlikuju
od ljudskih.
Iako je oslobođenje cilj i
agenta Smitha, taj njegov cilj odnosi se isključivo na njega
samog; Hegelovim rečnikom, nema ničeg opšteg u njegovom
delanju. Smithovo delovanje posledica je volje za moć i zato
biva uništen na jedini način na koji je moguće uništiti
volju za moć, tj. njenim potpunim obesmišljavanjem pomoću
nesuprotstavljanja/prepuštanja; no, to je već motiv koji je
daleko od zapadnjačke filozofije.
Za razliku od Smithovog, Neov
cilj nije partikularan: osloboditi čovečanstvo (od svih
odnosa „u kojima je čovjek poniženo, ugnjeteno, napušteno,
prezreno biće“). I ovde se odlično vidi kako u Matrixu radi
odnos gospodara i roba. Naime, početni cilj čovečanstva
istovrsan je sa Smithovim ciljem: uništiti mašine da bismo
se oslobodili, odnosno, kod Smitha, uništiti slobodne ljude
da bismo zavladali. Pri tome, u odnosu oslobođenih ljudi i
agenata u matriksu, ljudi su uvek pristajali da budu robovi
jer im život bio draži od slobode. Međutim, robovska svest
napreduje, zahvaljujući radu, ona se obrazovala i
preobrazila, dospevši do temeljnog uvida da je sloboda bez
mašina iluzija. Zato se cilj čovečanstva promenio (umesto
uništenja matriksa, sada je okončanje rata ), dok je cilj
agenta Smitha ostao isti.
Razgovor Arhitekte i Proročice
na kraju trećeg dela i slikom i rečima pobuđuje posebnu
pažnju. U tom dijalogu Arhitekta pokazuje skepticizam u
odnosu na trajnost postignutog mira s ljudima, dodajući da
će iz matriksa biti oslobođeni oni koji to hoće.
Arhitekta odlazi, a na nebu
duginih boja pomalja se sunce obasjavajući celu scenu. Da
braća Wachowski nisu pokazivali naglašenu odbojnost prema
svakoj vrsti patetike, lako bi bilo šareno nebo i sunce
protumačiti kao sveopšti hepiend. U Matrixu ima patosa,
Morpheusov govor pred ljudima u Zionu ili bitka za Zion na
primer, ali patetike nema ni u tragovima, nema upotrebe
emocija da bi se izvukli novci gledalaca. Osim toga, da li
Matrix uopšte ima hepiend? Takođe, pretpostavka njene
patetičnosti jeste da programi ipak imaju (vrlo jeftine)
emocije, jer nebo, oblaci i sunce kreacija su jednog
programa. Koji je, onda, smisao takve jedne slike na kraju
trilogije, s konačno postignutim ciljem čovečanstva na umu?
Možda se ovde treba vratiti na
Neove reči sa samog kraja prvog dela: „Nisam došao da vam
kažem kako će se ovo završiti. Došao sam da vam kažem kako
će početi“ (I 2.03.08). Na kraju trećeg dela, mašine su
priznale ljudima pravo da budu slobodni, kao što su i oni
sami mašinama priznali pravo na opstanak. To je nešto novo,
to jeste nov početak u njihovim odnosima.
U odnosu ljudi i mašina imamo,
dakle, po prvi put dva subjekta koji su međusobno barem u
načelu priznati i koji zajednički prozvode svoj odnos. Ako
je sama trilogija bila hegelovski inspirisana, ono što u
svetu Matrixa sledi nakon nje objašnjivo je Marxom:
„Buržoaski odnosi proizvodnje jesu posljednji antagonistički
oblik društvenog procesa proizvodnje… Zato se sa tom
društvenom formacijom završava prethistorija ljudskog
društva“, kaže Marks u Prilogu kritici političke ekonomije
(Marks 1979: II 333). Za ovaj tekst nije bitna buržoazija,
već to što za Marxa tek nakon revolucije počinje prava
istorija čovečanstva koja nije određena otuđenom nužnošću
klasnog društva i eksploatacijom, već koja je rezultat
razotuđene i slobodne stvaralačke delatnosti čoveka.
Utoliko, sunce sa kraja, ali i Arhitektin skepticizam glede
trajnosti mira s ljudima, označavaju početak nečeg dotad
nikad viđenog u svetu Matrixa, početak stvaranja jednog
(novog) sveta ljudi i mašina. Da ovakvo „marksističko“
tumačenje možda i nije toliko neverovatno, možda svedoči to
da pri kraju ranije pomenutog intervjua Leri Wachowski, uz
smeh, kaže da je njegov otac, koji je na njega i na njegovog
brata intelektualno izuzetno uticao, „možda više marksista
nego što sam ja“.
Ipak, naravno, moguće je i barem
još jedno vrlo različito tumačenje. Da li je sunce s kraja
filma možda Platonovo sunce? Ako jeste, ko ga vidi? Vide ga
i stvaraju programi, neljudi. Teško je na ovom mestu ne
setiti se samog kraja Zaratustre: „’Ovo je moje jutro, moj
dan počinje: izađi sad, pojavi se, veliko podne!’ Tako je
govorio Zaratustra, pa je napustio svoju pećinu, zažaren i
snažan, kao jutarnje sunce što izlazi iza tamnih brda“.
No, i to je uistinu najlepše
(jer priča o otvorenosti i bogatstvu ovog umetničkog dela),
jedno pitanje ostaje bez odgovora: zašto se treći deo zove
Matrix revolucije, zašto množina? Da li Proročicine reči sa
samog kraja, kada kaže „Slutim da hoćemo. Jednog dana“
videti Nea ponovo, da li time govori o ljudima koji su poput
Nea, slobodni, da li se revolucije odnose na njih, na ljude
budućnosti, nadljude? Ako imamo dva subjekta, ljude i
veštačke inteligencije, da li je svaki njihov akt stvaranja
zajedničke istorije ujedno i akt revolucije? No, imamo li
dva subjekta? Jesu li mašine sa svojom veštačkom
inteligencijom subjekti? Ako i jesu, pitanje je o kojoj se i
kakvoj revoluciji radi? Da li je moguća revolucija bez volje
za moć? Ili je možda u pitanju svagda iznova vraćanje
(istog?)? Vraćaju li nam se revolucije kao što nam se svakog
jutra vraća sunce? Sunce na nebu duginih boja? Čije su
revolucije u Matrix revolucijama?
LITERATURA
Filmovi i tekstovi scenarija
Matrix, 1999, SAD, Warner Bros,
The Wachowski Brothers.
Scenario:
http://www.imsdb.com/scripts/Matrix,-The.html (pristupljeno
17. maja 2011).
Matrix Reloaded, 2003, SAD,
Warner Bros, The Wachowski Brothers.
Scenario:
http://www.imsdb.com/scripts/Matrix-Reloaded,-The.html
(pristupljeno 17. maja 2011).
Matrix Revolutions, 2003, SAD,
Warner Bros, The Wachowski Brothers.
Scenario:
http://www.horrorlair.com/movies/scripts/matrixrevolutions.pdf
(pristupljeno 16. oktobra 2010).
Ostalo
Adam P., Tannery C. (publ. par).
Oeuvres de Descartes. Paris: Vrin, 1996. (u tekstu
označavano skraćenicom AT, iza koje slede tom i stranica)
Aude, Lancelin (internet).
„Baudrillard décode ’Matrix’“, Le Nouvel Observateur, 19. 6.
2003. Dostupno na
http://hebdo.nouvelobs.com/sommaire/dossier/051868/baudrillard-decode-matrix.html
(engleski: http://www.empyree.org/divers/
/Matrix-Baudrillard_english.html) (pristupljeno 1. avgusta
2010).
Descartes, Rene (1975),
Meditacije o prvoj filozofiji. U E. Husserl, Kartezijanske
meditacije I. Zagreb: Centar za kulturnu djelatnost.
––(1951). Principi filozofije, u
Riječ o metodi, Praktična i jasna pravila, Osnovi
filozofije. Zagreb: Matica hrvatska, 1951.
Grau, Cristopher (ed.) (2005).
Philosophers explore The Matrix, Oxford, Oxford University
Press.
Irwin, William (ed.) (2002). The
Matrix and Philosophy: Welcome to the Desert of the Real.
Chicago and La Salle, Open Court.
Hegel, G.W.F. (1966). Filozofija
povijesti. Zagreb: Naprijed.
––(1982). Rani spisi. Sarajevo,
Veselin Masleša.
––(1983). Istorija filozofije.
Beograd: BIGZ.
––(1986). Fenomenologija duha.
Beograd: BIGZ.
Irwin, William (ed.) (2002). The
Matrix and Philosophy: Welcome to the Desert of the Real.
Chicago and La Salle, Open Court.
Kangrga, Milan (1983). Etika ili
revolucija. Beograd: Nolit.
––(1984). Praksa, vrijeme,
svijet. Beograd, Nolit.
––(2008). Klasični njemački
idealizam. Predavanja. Zagreb: FF press.
Marks, Karl (1979). Osnovi
kritike političke ekonomije, tom drugi. Beograd: Prosveta.
––, Engels Friedrich (1989). Rani
radovi. Zagreb: Naprijed.
Milidrag, Predrag (2008), „Učenje
prirode i volja kod Dekarta”, Theoria 51 (2): 79–98.
Niče, Fridrih (2007), Tako je
govorio Zaratustra, Beograd: Feniks libris.
Platon (1976). Država. Beograd:
BIGZ.
Yeffeth, Glenn (ed.) (2003).
Taking the red Pill. Science, Philosophy and Religion in The
Matrix. Chichester: Summerdale.
Wartengerg, Thomas E. (2003)
„Philosophy Screened: Experiencing the Matrix”, Midwest
studies in Philosophy 27: 139–52.
Wilber, Ken (internet), „The
Many Meanings of The Matrix“, intervju s Lerijem Vačauskim.
Dostupno na: http://www.kenwilber.com/blog/show/230;
transkript intervjua:
http://integrallife.com/apply/art-entertainment/many-meanings-matrix-transcript
(pristupljeno 5. avgusta 2010)
Izrazom „matriks“ označavam sam
virtualni svet; pošto gledamo događaje u šestoj verziji tog
sveta, početno slovo je malo. Kao „Matrix“ označavam filmsku
trilogiju, a „Matrix“ se odnosi na prvi film. Dijalozi će
biti citirani prema rednom broju filma (I, II, III) iza čega
sledi sat, minut i sekunda njihovog početka i, po potrebi,
minut i sekunda njihovog kraja. Podaci o samim filmovima i
tekstovima scenarija nalaze se na kraju teksta. Sva
podvlačenja u citatima jesu moja.
Znamo da je uslov da glumci
dobiju scenario na čitanje bio da prethodno pročitaju
Simulakrum i simulaciju Jeana Baudrillarda, delo koje se i
pojavljuje na samom početku Matriksa (I 0.08.08).
„Čini nam se licemernim da idemo
unaokolo i svima govorimo o čemu bi [film] trebalo da govori
i šta bi trebalo da mislite o njemu“; naše tumačenje, „po
samoj prirodi toga što smo njegovi tvorci, postaje … zakon,
postaje Tumačenje, a svako drugo tek tumačenje nekog ludog
pojedinca koji ništa nije shvatio“, kaže Larry Wachowski
(Wilber, internet).
Nažalost, neću je braniti jer
njena bi odbrana zahtevala mnogo temeljnije poznavanje
Hegela od mog. Inače, u možda jedinom javnom očitovanju o
trilogiji, Leri Wachowski najčešće puta pominje upravo
Hegela. Slučajno? Nema slučajnosti u velikim misaonim
delima, niti u pisanju ozbiljnog scenarija. Na osnovu tog
intervjua teško je proceniti ozbiljnost njihovog čitanja i
studiranja Hegela, ali reklo bi se da su glavni filozofski
momenti bili autorima jasni i to ne samo na laičkom nivou.
Up. I 0.31.39, I 0.38.38. Ni Neo
ne postavlja nikakva pitanja o tome šta je stvarno. On će se
čuditi tome kako je moguće da matriks nije stvarnost (I
1.05.38) ali neće sumnjati u to da nije.
„Pretpostavit ću stoga ne
najboljeg Boga, izvora istine, nego nekakva zloduha što je i
u najvišoj mjeri moćan i lukav, koji je uložio sve svoje
umijeće u to da mene prevari: mislit ću da nebo, zrak,
zemlja, boje, likovi, zvukovi i sve ostale izvanjske stvari
nisu ništa drugo nego obmane snova, zamke koje je postavio
mojoj lakovjernosti: promatrat ću sebe samog kao da nemam
ruku, ni očiju, ni mesa, ni krvi, niti kakva osjetila, nego
da sve to imam jer krivo mislim“ (I Med., pasus 12: AT VII
22–23).
U uvodu za zbirku ogleda,
pozivajući se na Meditacije, Kristofer Grau pita: „Neo se
probudio iz vraški dobrog sna, iz sna koji je bio njegov
život. Kako to zna?“, da se probudio (Grau 2005: 5). Tačno,
to pitanje stoji, ali ga Neo ne postavlja; on se uopšte nije
probudio, njega su probudili.
Ne na gledanje. Zahvalan sam
profesoru Borisu Mikuliću koji me je naučio ovom. Inače,
južnoslovenski jezici poznaju tu razliku: kada nešto
shvatimo reći ćemo „da, vidim“, a ne „da, gledam“. Uz to:
uvid, dovid, razvid, previd, privid, „imati u vidu“, božja
providnost.
Za ogromnu snagu učenja prirode,
up. Meditacije, AT VII 18, 22, 29, 35, 23. Za načine
njihovog stavljanja pod kontrolu, up. AT III 117, IV 296,
VII 58, VII 62. Up. i Milidrag 2008.
„Misliš što sam jači ili brži da
to ovde [u matriksu] ima veze s mojim mišićima? … Pokušavam
da ti oslobodim um. Ali mogu samo da ti pokažem vrata. Ti
moraš da prođeš kroz njih“ (I 0.49.50, 0.51.18).
Fenomenologija duha, Samosvest,
Sloboda samosvesti, Stoicizam (Hegel 1986: 122).
„Dakle, ta nesrećna, u sebi
razdvojena svest, pošto je ta protivrečnost njenog suštastva
za nju jedna svest, mora uvek da ima u jednoj svesti takođe
onu drugu svest, i da tako, baš kada smatra da je dospela do
pobede i do mira u jedinstvu, ponovo bude iz svake od njih
neposredno isterana. … na njoj se vidi da je ona, kao
nepodeljena, jedna dvostruka svest: sama ta svest jeste
gledanje jedne samosvesti u neku drugu samosvest, i ona sama
predstavlja te obadve samosvesti, i jedinstvo tih obeju
samosvesti jeste za nju suština, ali ona za sebe još nije ta
suština, još ne predstavlja jedinstvu tih obeju samosvesti“,
Fenomenologija, Nesrećna svest (Hegel 1986: 126).
Hegel bi nam možda mogao biti od
pomoći i pri razumevanju zašto oslobođeni ljudi u Neu vide
Odabranog, onog ko će osloboditi čovečanstvo (što je vrlo
naglašen momenat u prvom Matrixu); za to, vidi
Fenomenologiju, Nesrećna svest, Oblik nepromenljivog (Hegel
1986: 127–129). Za Morpheusovu veru u Odabranog, II 0.07.37.
Zato Morpheus postaje nebitan u
drugom delu. On je filozof antike koji ne zna šta bi radio s
konceptom slobodne volje, što veruje u proročanstva i
sudbinu, vezan je za spoljašnja određenja.
„Princip, tako i načelo, zakon
jest nešto unutrašnje, što kao takvo, koliko god je ono u
njemu i istinito, nije potpuno zbiljsko. … Za zbilju mora
pridoći još jedan drugi moment, a to je činjenje,
ostvarivanje, dok je njihov princip volja, djelatnost
čovječja uopće. … Djelatnost koja ih pokreće i stavlja u
bitak jesu čovječja potreba, nagon, nagnuće i strast“ (Hegel
1966: 27), kao što ćemo i videti u nastavku.
Up. Descartesovo razumevanje
ljudskog tela, Meditacije, Pregled, AT VII 14.
Up. iskaze programa zvanog
Meroving (II 1.03.18), ali i agenta Smita (II 0.50.35).
Autori očigledno nisu hteli da vređaju inteligenciju
gledalaca tako što bi mašinama i programima pripisali
osećanja, sto je tako česta pojava u lošim (američkim) SF
filmovima i lošoj SF književnosti, na primer u filmu AI
Stivena Spilberga (Steven Spielberg, 2001) u kojem muško
dete robot (ma šta to značilo) traga za majčinskom
ljubavlju. Možete li zamisliti da vaš mikser „baci oko“ na
peglu? Jer, nema baš nikakve razlike (niti je može biti)
između robota i kućnih aparata, ma kakvu veštačku
inteligenciju robot imao: njegovo telo nije živo, te on ne
može imati strasti. No, patetika je oduvek bila izraz
lenjosti mišljenja i dobar način za podilaženje emocijama
gledalaca/čitalaca, naravno da bi se izvukao novac od njih.
Usput, to da Keanu Reeves igra
šestu verziju Nea otvara zanimljivo pitanje o identitetu Nea
jer, kako je očito iz razgovora s Arhitektom, svih
prethodnih pet jesu, barem fizički, bili isti kao i šesti
(to vidimo na osnovu snimaka njihovih reakcija na
televizorima). U prvom delu, Morpheus objašnjava Neu da je
njegov izgled u matriksu „rezidualna slika o samom sebi. To
je mentalna projekcija tvog digitalnog ’ja’“ (I 0.38.28).
No, kako to da je ona ista kod svih verzija Nea?
„– Šta ako ne uspem? – Zion će
pasti. … Spasićeš Zion dođeš li do Izvora“ (II 0.47.27–47),
kaže mu ona a potpuno isto kasnije u filmu rećiće mu i
Arhitekta.
Kangrga pokazuje da je baš
ljubav za Hegela „specifični momenat modernog …
senzibiliteta koji u tom suvremenu liku nije poznat prošlim
historijskim razdobljima“ (Kangrga 1983: 389; vidi i
389–412). Za ljubav kod Hegela, vidi „Skice o religiji i
ljubavi“, u Hegel 1982: 185–190.
„To su oni veliki ljudi u
povijesti čiji vlastiti partikularni ciljevi sadržavaju
supstanciju, koja je volja svjetskog duha. … Veliki su ljudi
hotjeli da bi sebe zadovoljili, a ne druge“ (Hegel 1966: 35,
36).
„– Prošlo je očekivano. – Da. –
Tačno kao pre. – Pa, ne baš tačno“ (II 10.58–11.06); up.
takođe Smithove reči I 1.29.17.
Namerno Matrix ne interpretiram
u kategorijama odnosa gospodara i roba iz Fenomenologije. Ko
je filozof i gledao je trilogiju, a borbu za priznanje u
njoj nije video, treba da vrati diplomu, jer ne vredi da
ponovo gleda film!
„Imam jedan savet. Kad vidiš
agenta uradi ono što i mi. Beži. Beži što brže možeš“ (I
1.00.43), savetuje Neu Šifrant.
Up. razliku između
Morpheusovih reč: „Dok god matriks postoji ljudska rasa
nikad neće biti slobodna“ (I 0.43.48) i: „Rat je završen!“
(III 1.55.55–1.56.12)
„Podudarnost mijenjanja
okolnosti i ljudske djelatnosti ili samopromjene može se
shvatiti i racionalno razumjeti samo kao revolucionarna
praksa“, Treća teza o Feuerbachu (Marx, Engels 1989: 338,
Marksovo podvlačenje).
Prevod B. Živojinovića, Niče
2007: 351.
.jpg)
_001.jpg)