Tekst

autor tekst 001 ›››

Petar Gošev

Pobednici su pohlepa, nesposobnost i korupcija

Makedonija je 1991. odlučila da bude nezavisna i nezavisna država. Nema većeg događaja za jedan narod – koji želi da bude priznat i prihvaćen kao „drugi“, „drugačiji“ – od samog čina formiranja sopstvene države. Na isti način na koji svaki čovek želi potvrdu i prepoznavanje sopstvene „drugosti“, sopstvenog identiteta. U tim trenucima naša „srca – džepovi“ bila su puna nade u samopotvrđivanje identiteta i u bolji život nego ranije.

Dobili smo šansu, šta se desilo sa njenom realizacijom?

Činjenica je da već tri decenije „živimo” kao nezavisna i nezavisna država. Ali činjenica je i da smo manje nezavisni u poređenju sa mnogim drugim zemljama jer smo stalno zavisni od „kiseoničke“ podrške „spoljnog faktora“: političkog, finansijskog i najgoreg (i prečesto) posredovanja i/ili direktnog upravljanja naš unutrašnjepolitički proces od „faktora”.

Prema brojnim anketama, nakon 31 protekle godine, čini se da su se nade samo malog procenta stanovnika zemlje ostvarile. Ogromna većina je očigledno nostalgična za prošlošću, iz koje su, u tadašnjim okolnostima (kriza i raspad Jugoslavije), itekako želeli da pobegnu. Odakle taj osećaj? Iz samih vena u srcima i dušama ljudi. I nisu ispunjeni lažima i obećanjima, koja se neprestano kreću ka budućnosti, kao što se linija horizonta kreće ka njoj.

Činjenica je da na ovom trodecenijskom istorijskom putu ka konsolidovanoj državi ima mnogo spoljnih prepreka. Prepreke koje su izazvale veliku štetu. Ali nesumnjivo je šteta koju smo sami sebi naneli daleko veća – od naših neodgovornih, slabo kompetentnih i visoko korumpiranih političkih rukovodstava i od slabog odgovora (otpora) takvim rukovodstvima, nesvojstvenim normalnoj (zreloj) političkoj zajednici.

1. Ostvareni privredni rast u tri decenije (rast BDP-a ispod 1,5%) ne samo da je veoma, veoma spor, već je i prilično prividan. Zašto iluzorno? Zato što je u tom malom broju prenet veliki deo degradiranog poljoprivrednog zemljišta; iz posečenih i neobnovljenih šuma; iz zagađenih reka, jezera, voda, vazduha; deo raspoloživih ruda; od degradiranih (neodržavanih) puteva; od amortizovanih (opustošenih) javnih preduzeća i druge javne imovine koja se ne održava ni na nivou proste reprodukcije. Zapravo, u tu sićušnu cifru godišnjeg rasta BDP-a prebačen je veliki deo kategorije 'nacionalnog bogatstva' (posebna obračunska kategorija), koja nikada nije nadoknađena ili zamenjena, već je nepovratno potrošena na štetu buduće generacije. Takav mali i prividni rast nas i dalje drži u društvu najnerazvijenijih država u Evropi – BiH, Albanije, Ukrajine i Kosova – kao subjekta sa „posebnim potrebama“.

2. Višepartijski sistem (u našoj verziji) nije umanjio mračnjaštvo i predpolitički kolektivizam u državi (tipičan za prošlost) sa svim njihovim negativnim doprinosom preniskoj stopi rasta i pomenutom zloglasnom položaju Makedonije u Evropa. Umesto iz jednog izvora, njihova „moć“ se nastavila sa nekoliko. Stanovnici Makedonije nisu mnogo napredovali u transformaciji iz podanika u građane – samo su se podelili prema gospodaru. Nisu pokazali dovoljno energije da se dokopaju slobode, dugo obučeni da pobegnu od lične odgovornosti koja ide uz to. Malo (borbenih) pojedinaca ne menja ovu činjenicu.

3. „Plebs“ je kobno podeljen. Ukopani u dva ili tri suprotna bunkera. Oni komuniciraju samo sa manevarskim, po potrebi, borbenom municijom: „krv”, „teritorija”, „vera”, „patriote”, „izdajnici”. Iz takvih bunkera se regrutuje javna uprava. Njena nepristrasnost, kompetentnost i efikasnost postoje samo u praznom i banalnom rečniku. Od jednog su ga pretvorili u „tri u jedan” – i svaki deo služi samo vođi stranke, zajedno sa klijentelom okupljenom oko njega. Opšti interes? Šta je to bilo?

4. U okvirima ukupne javne uprave, kao i uvek (koliko se sećamo) iu ovoj fazi, svedoci smo žestoke borbe za pozicije u pravosuđu i policiji – paralelno sa ciničnim floskulama: „vlada zakona“, „nema pravde“ – nema mira“, „jedno društvo za sve“ itd. Aktuelni događaji u ova dva sektora samo su nova potvrda našeg otvorenog teatra apsurda. Koliko god da su neupućeni u bilo šta drugo, čelnici partijskih subjekata to ne mogu da ne znaju: ko ima ove sektore pod kontrolom, ima i nož i kolač u rukama. Zato je bitka za koju će načelnik imati više sudija i jače pozicije u policiji nemilosrdna i za njih je od najvećeg prioriteta. Nezavisni i kompetentni u njima, osim što su malobrojni, su i pasivni posmatrači. Zbog toga se svaki zločin može odbaciti: dokazi nedostaju, bez teškoća zastarevaju i svaka presuda se može naručiti (kupiti – prodati) kao na crnom tržištu. Nije bitno što su Ustav i sudovi kičma i kostur svake države; da je, ako ih nema (na potrebnom nivou), alternativa anomija, džungla; da ništa drugo (koliko nepristrasna primena Ustava i zakona) nije efikasnije u stvaranju uslova za nacionalno jedinstvo – lepak za različite grupe u zemlji. Njima je važno samo u čijim su rukama (istovremeno) „nož i kolač“, da seku po pravilima svoje neograničene pohlepe.

5. Uz „prihvatanje”, pak, neoliberalne doktrine o odnosu države i tzv. „nevidljive ruke” tržišnih sila, u kombinaciji sa neznanjem (uopšte, kako i u kojim domenima ove poluge ekonomskog aktivnosti najbolje funkcionišu) i korupcija koja je dostigla epske razmere, u ovom trodecenijskom periodu, građanima je oteto javno zdravstvo i javno obrazovanje – pogubno za siromašne i srednju klasu koja nestaje. Ono što imamo je samo imitacija od koje samo bogati nisu oštećeni, naprotiv, jer imaju alternativu koja im obezbeđuje „pristojnu distancu“ od „nedostojnih“. Slučajni državni činovnici (bez obzira iz kog društvenog sloja su „potekli“) kao da nemaju elementarnu predstavu o svom značaju u bilo kom društvu – ekonomskom prosperitetu i društvenoj harmoniji.

6. Zbog onoga što je rečeno (i mnogo toga što nije rečeno), pravi pobednici u Makedoniji od 1991. do danas su pohlepa, nekompetentnost i korupcija. Vodoinstalateri ovih kategorija krstare uzdignute glave širom zemlje, igrajući nekadašnju ulogu janjičara i drumskih Jenkija – napuštaju je sposobni i vrli. Od 1990. godine do danas zemlju je napustilo više od pola miliona ljudi, bežeći od beznađa i odsustva fer odnosa u društvu. Kontigent radno sposobnih svakodnevno ispari, „siva materija“ pocrni.

7. Makedonija je postala članica NATO-a - neumorno ponavljaju oni kojima nedostaje još jedna pohvala. Mučen je i doživljava još veće šikaniranje na putu ka EU. Poniženja su tolika, ne samo zato što su naši „dželati“ sebični, nemilosrdni. Ali, mnogo više, jer su kao oni koji nas „ponosno“ vode tamo, i sve nas zajedno. Naravno, ovo su izuzetno važni ciljevi – u današnjem svetu. I, naravno, tu orijentaciju treba zadržati. Ali treba biti svestan da je to, koliko god važno, još više nedovoljno za opstanak države. Svakog dana treba da demonstriramo stvarni kapacitet za samoodrživost (naravno, u okviru neophodne i neizbežne veze sa ostatkom sveta). Jer, ako nastavimo da se ponašamo unutar zemlje kao do sada, neke generacije posle nas će se sigurno probuditi u (nečijoj željenoj) geografskoj Makedoniji – u sklopu NATO-a, EU ili kao deo ničega sličnog.

Srećan 8. septembar!

izvor: prizma.mk ›››