Činjenica je da već tri decenije
„živimo” kao nezavisna i nezavisna država. Ali činjenica je
i da smo manje nezavisni u poređenju sa mnogim drugim
zemljama jer smo stalno zavisni od „kiseoničke“ podrške
„spoljnog faktora“: političkog, finansijskog i najgoreg (i
prečesto) posredovanja i/ili direktnog upravljanja naš
unutrašnjepolitički proces od „faktora”. Prema brojnim
anketama, nakon 31 protekle godine, čini se da su se nade
samo malog procenta stanovnika zemlje ostvarile. Ogromna
većina je očigledno nostalgična za prošlošću, iz koje su,
u tadašnjim okolnostima (kriza i raspad Jugoslavije),
itekako želeli da pobegnu. Odakle taj osećaj? Iz samih vena
u srcima i dušama ljudi. I nisu ispunjeni lažima i
obećanjima, koja se neprestano kreću ka budućnosti, kao
što se linija horizonta kreće ka njoj. Činjenica je da na
ovom trodecenijskom istorijskom putu ka konsolidovanoj
državi ima mnogo spoljnih prepreka. Prepreke koje su
izazvale veliku štetu. Ali nesumnjivo je šteta koju smo sami
sebi naneli daleko veća – od naših neodgovornih, slabo
kompetentnih i visoko korumpiranih političkih rukovodstava i
od slabog odgovora (otpora) takvim rukovodstvima,
nesvojstvenim normalnoj (zreloj) političkoj zajednici.
_001.jpg)