POSLEDNJE
TESLINO PISMO MAJCI ĐUKI:
Moli tamo, za
mene, Majko, ako možeš. Nek ti je laka zemlja...
Majko
i oprosti mi što su me moji putevi odveli od Tebe,
pa ti ne
mogu doći ni na sahranu
Sreda, 18.
novembar…
Majko, pri pomisli na
Tebe, osećam se nekako teško i turobno, ne znam kako, ali
osećam da nisi dobro. Voleo bih da sam kraj Tebe, sad, i da
ti prinesem vode . Sve ove godine moje službe čovečanstvu
nisu mi donele ništa do uvreda i poniženja. Jutros sam ustao
pre nego je svanulo jer sam ponovo čuo nešto što, već, duže,
a kroz san, čujem u svojoj sobi. Čuo sam glas koji poje i
moli nekim maurskim jezikom lepu tužbalicu ili zov. Jutros
sam oterao san s očiju i potvrdio da glas dolazi odsvakud i
da ne mogu odrediti da li je s vana ili iznutra. Bojim se da
nisam razum, izgubio. O ovom ne smem pričati dr Lajonelu jer
ni njemu više ne verujem. Čuo sam da je posećivao gospodina
Edisona pre dve sedmice …
Četvrtak, 19.
novembar…
Opet mislim na tebe,
Majko. Opet imam onaj nemir i tugu u telu. Danas ću pisati u
Ured za patente da moj javni eksperiment pomere za jednu
sedmicu ranije jer ja moram krenuti kući, u Otadžbinu,
krenuti Tebi. Znam, sad, sigurno da nisi dobro, jer onaj
glas, onu tužbalicu ponovo sam čuo sasvim svestan i budan.
Još sam razuman…Petak, 20. novembar…
Nisam pisao u Ured za
patente, došao je njihov agent da mi donese potvrde i rekao
sam mu, lično, svoje naume. Rekao je da žali, ali da se
termini ne mogu pomerati s obzirom da su kongresmeni iz oko
20 saveznih zemalja jedva uskladili termin. Otišao sam do
Vodopada i rekao svojim momcima da okrenu turbine i da
čekaju na moj poziv, sutra, spremni.
Ja sam odlučio da
čovečanstvu darujem ono što mu pripada i vraćam se u Evropu,
Tebi, Majko. Vlade zemalja su iste ovde kao i kod kuće.
Shvatio sam, sad, na kraju, da je čovečanstvo zavisno o
vladama i da pojedinac ne može sam promeniti svet. Ali onaj
čudan glas me brine. Znam da nešto znači i da ima veze s
Tobom, s mojim eksperimentom, s nečim transcedentalnim …
Subota, 21.
novembar…
Draga Majko, sutra
polazim u Jugoslaviju. Gospođica Nora je otišla po mom
nalogu u Lučku kapetaniju i obezbedila mi kartu do Lisabona,
odatle idem vozom do Ciriha, pa onda direktno do kuće.
Računam da mi treba oko deset dana, ili dve nedelje, najviše.
Danas sam ušao u
Kongresnu zgradu i na sednici Senatora zamolio za par minuta
pažnje. Nije im bilo po volji, ali dozvolili su mi. Tražio
sam telefon i da me spoje s laboratorijom na Nijagarinim
vodopadima. Momci su na moj nalog pustili turbine u pogon i
Kongresna sala se obasjala mojom strujom, deset puta jačom
od obične, upravo onako kako sam i najavio. Nisu me
interesovale njihove reakcije uopšte. Izašao sam odmah
napolje, jer nisam ovo radio za njih već za čovečanstvo.
Samo sam u momentu kad sam pogledao svetiljku i čekao da
“moja” bežična struja dođe s turbina, osetio da nisam ja
tvorac ovog sveg.
Osetio sam da je neko
ili nešto nosi od Nijagare do Kongresne sale i da je u tom
zakonu koji sam smatrao “svojim” otkrićem, nešto što je
oduvek postojalo, a da je, samo, meni dato nadahnuće da to
uokvirim i čovečanstvu objasnim.
Umjesto sreće i
trijumfa, pojavila se neka praznina. Shvatio sam da sam
nešto veliko u životu propustio. Nešto kao da sam izostavio,
kao da nisam nešto ponuđeno spoznao. Neka formula je bila
tako blizu moje spoznaje, a ja je nisam našao ili nisam htio
da je nađem. To ima veze s onom maurskom tužbalicom, siguran
sam, sad…
Nedelja,
22. novembar…
Ovo pismo nećeš nikad
dobiti, Majko. Ne znam zašto ga pišem Tebi koja ga više
nikad pročitati ne može… Nek ti je laka zemlja, Majko i
oprosti mi što su me moji putevi odveli od Tebe, pa ti ne
mogu doći ni na sahranu. Čitam telegram s vešću o tvojoj
smrti i prezirem ljude koji nisu bili spremni još pre dve
godine da shvate da struja može da se prenese i bez žica.
Sad su, evo, videli da može, ali, opet je neće znati
vekovima koristiti, jer neko je spalio moju laboratoriju u
centru grada do temelja, sa svim spisima i nacrtima. Rekli
su mi da se sumnja na gospodina Edisona.
Tako sam ravnodušan
da ne prepoznajem sam sebe. Pre bih se, možda i jadao, ali
sad više ne jer znam, dobro, da neko ionako sve to drži pod
kontrolom i da je “moje” otkriće još prerano došlo za
čovečanstvo. I, ustvari, ono uopšte nije “moje”. Znam da to
neko nadzire sve i da ima plan, pa sam zato, možda i
ravnodušan.
Moj brod za
Lisabon polazi u 11 sati. Kola me napolju čekaju.
Ovo pismo ću položiti
na tvoj grob, kad stignem na naše seosko groblje. Sad
verujem u ono što nikad nisam, da sam tamo, negde, još uvek
“Ti” i da tvoj život NIJE zauvek prestao. Sad mi je i žao
što nisam hteo nikad da se družim s Turcima jer su oni iste
onakve tužbalice pevali kao ona iz mojih praskozorja. Sad se
sećam da su oni znali mnogo više nego ja o svim ovim
stvarima koje, tek, sad, spoznajem.
Zalud moje godine
provedene u nauci, kad ona bejaše jalova. Moli, tamo, za
mene, Majko, ako možeš, tom maurskom tužbalicom za
izgubljenu dušu svog sirotog neukog sina…
Nikola Tesla
Trebalo bi napomenuti da autentičnost pisma nikada nije
potvrđena.
tesla
pismo
