Prvi prioritet je bio uvođenje
programa “ekonomskih reformi” – što je izraz novog svetskog
poretka za rasprodaju državne imovine u bescenje
multinacionalnim kompanijama. Preko 700 000 jugoslovenskih
preduzeća ostalo je u društvenom vlasništvu i uglavnom je
bilo kontrolisano od strane radničkih odbora, sa svega 5%
kapitala u privatnom vlasništvu. Kompanije su mogle biti
prodate ako je manje od 60% kapitala pripadalo
radnicima.Uprkos suprostavljanju većine njenih građana,
“vesnik demokratije” sledio je zahteve “međunarodne
zajednice” i posle 74 godine ime Jugoslavije nestalo je sa
političke mape. Strateški cilj njene zamene serijom slabih,
podeljenih protektorata konačno je bio postignut.