autor tekst 001 ›››

 

 

Nataša Kramberger

 

Neophodno je poništiti ishitrene zaključke

 Hrana, poljoprivreda, budućnost

 Održiva poljoprivreda je više od našeg svakodnevnog hleba. To je ključni deo globalne ekološke ravnoteže. Ako ne postignemo održivost u poljoprivredi, neće biti ni ukupne ravnoteže.

 Sećam se sa velikom preciznošću trenutka kada sam prvi put ugledao pustinju u svom polju: glad. Bio je početak aprila i nedeljama nije padala kiša. Polje ječma koje bi po svim pravilima trebalo da kipi životom srebrnozelenih nijansi bilo je rastrgano u duboke žuto-sive pukotine, zloslutne i gole. Sećam se sa velikom preciznošću: mrzeo sam sunce, koje je neprestano pretvaralo glinu na mom polju u beton. Tuda ništa nije moglo proći; predeo se zacementirao u preteće, neprobojno užareno polje, nad kojim su umesto mladog žita rasle divlje mrlje čička, čička i bodljikavog vresa. 

Imao sam svemoćni napad panike.

 Ljudi koji su mi malopre bili dragi prijatelji obraćali su mi se na meni stranom jeziku. „Kakvo sjajno proleće! O, da, kakvo lepo vreme imamo!“ Mrzeo sam njihova osunčana ramena, njihovu radost i najnovije modne crne naočare sa kojima su zurili u ekrane mobilnih telefona i – uz široke osmehe i u kratkim košuljama – objavljivali se na onlajn profilima preko i preko. Ručak u parku. Martinčkanje kraj reke. Mrzeo sam parkove i reke i mobilne ekrane, naravno mrzeo sam onlajn profile, marende i majice u aprilu.

 Glad, pustinja, ponavljao sam u sebi. Ali što je bilo još gore: usamljenost, ipika.

 U mojoj percepciji sveta odjednom je izrastao visoki betonski zid, podelivši sve moje dane, sve moje nade i sve moje napore na pola. Mi protiv njih. Ja protiv svih. Nerado sam otišao do svoje njive, koja je ležala nedaleko od potoka, pored kojeg su moje komšije, ratari, u oblačnim danima čekajući kišu, nešto ranije ispirali cisterne kojima su posipali đubrivo po svojim njivama. „Šok terapija“, rekli su, dok kiše uopšte nije bilo: „Sad je potrebna šok terapija“.

 Kiseo smrad se širio dolinom, a i najmanji dah mi je urezao jedku ranu u plućima. Mislio sam da samo kašljem. Psujem i kašljem kao neka ogorčena starica. 

Mališani nemaju sagovornika

 Strašno sam ostario: osetio sam peckanje u grlu, kostima i stomaku i uvukao sam se u sebe. Slovenački, engleski, nemački, italijanski: kako da komuniciramo? Što je potok više ostajao bez vode, to su moje komšije više ispirale stajnjak u njega. Sasušene njive su navodnjavane kravljim balegom, teške brazde su razbijane teškim traktorima, a uveče ih je zasipala suva kiša – veštačko đubrivo koje je prskalo po vazduhu kao roj stršljena iz velikih plastičnih sadilica/prskalica.

 Kvržica koja mi se prvo naselila u plućima utrnula mi je celo telo u roku od nekoliko dana. Bila je to moja prva njiva, moja prva ozbiljna setva i svi su predviđali da će proći ovako: u ništa. „Sve će ti seme propasti“, rekao je komšija koji je prolazio dok sam sejao. Bio je februar i sve je mirisalo na vodu. Debele knjige koje sam proždirao govorile su o plodnoj nedelji koja daje najdeblji plod na permakulturnim lejama; fantastični priručnici sa fotografijama cveća i bundeva obećavali su rajski prolaz u obilje, a nasmejane mlade dame sa slamkom na glavi namigivale su sa pokrivača pored korpi punih jagoda i kupina. Prokleti bleferi. Mora da je istina kad kažu: bio je ljut na ceo svet. Bio sam ljut na ceo svet. Tako ljut, tako epski, to mi je paralo mozak.

 Negde se čula kolosalna komunikaciona buka koja nije dozvoljavala jasno razmišljanje. Sve mi je bilo jasno a opet – ništa mi nije bilo jasno. Verovao sam da sam sve uradio kako treba, a moje neuspelo polje organskog ječma je otkrilo da ništa nije moglo poći više po zlu. Jedva sam odoleo smehu komšija, farmera, koji su pokroviteljski ponavljali stotine puta već izgovorene reči: „Navići ćeš se”. Rekli smo ti. Zajednički imenitelj svih komentara bila je ideja da bi svaki farmer sa bilo kakvim smislom u glavi za tren izabrao organsku poljoprivredu, samo da je to moguće, ali šta je sa organskom poljoprivredom za farmera sa bilo kojim smislom u glavi, jednostavno – nije moguće. „Predaleko se stiglo“, rekao je komšija sa kombajnom kada je moj žuti ječam došao u berbu u julu: „ništa nije moguće bez prskanja i veštačkog đubriva“. 

Čak i matematika ima uglove

 Susedni farmeri su rekli: „Možeš da budeš igračka jer se ne živi od poljoprivrede. Imamo porodice koje treba izdržavati i dugove koje treba platiti. Ko ima punu štalu stoke ne može sebi da priušti prazne njive.“ Sistem subvencija poljoprivrede je rekao: „Poljoprivrednik je dužan da obrađuje njive na način koji prati uslove globalnog tržišta hrane. Uslovi na globalnom tržištu hrane zahtevaju niske cene, stalno prisustvo i najveću moguću proizvodnju“.

 „Proizvodnja, proizvodnja!“ Ponavljao sam kao sumanut: „Gde ti je poljoprivredna proizvodnja?!“

 Prijatelji u parkovima i pored reka smatrali su moje uzdisanje melodramatičnim, slikajući njihove brančove za Instagram i pijuckajući njihovu kafu pomalo iznervirano: „Prestanite već sa ovom melodramom! Ti se zapravo ponašaš kao seljak! Debeli ječam, neuredan ječam, mislim, ženo, koga briga?'

 Nikoga nije briga. Nikoga nije briga. Nikoga nije briga za moju oblast. Premala je, prazna i takođe ekološka. Kakvo gubljenje vremena.

 Onda je komšija sa kombajnom izgovorio neku čudnu cifru koja mi je odmah zapela za uho, rekao je: „Nećeš u zadruzi ni špric za ovaj ječam.“ Zadruga? Špric? Već sam hteo da kažem: "Pa neću da ga vodim u zadrugu!" Ovaj ječam će poslužiti za hleb!“ Ali nije imao vremena za moje primedbe. Preko puta ga je čekalo komšijsko polje ječma (za zadrugu, za krave), a u međuvremenu je morao na pumpu da napuni. Pre nego što je uspeo da sabere dva plus dva, pred mojim se očima odvijala mala matematika ishitrenih zaključaka – kao neka bahata Ekcel tabela.

 Moja njiva nije bila suva. To je bila pustinja, to je sigurno, bila je betonska, ali je dala ječam za hleb. Moj hleb. Naš hleb. Biće dovoljno za tri godine. Zar to nije dovoljno? Nikakve klimatske promene, nikakva aprilska suša i nikakav prokleti nedostatak kiše nisu poništili njegovu jedinstvenu sposobnost da pretvori seme u hranu. Nesreća, zaista, što sam prvu setvu obavio u najsušnije proleće ikada zabeleženo u setvenom kalendaru, ali ipak prinos nije bio tako loš: obezbedio je tri godine preživljavanja, hleba, jednoj velikoj široj porodici. Komšijina njiva bila je obilnija i lepša, ali po koju cenu, za koju zaradu? 

Poljoprivreda je povezana sa prirodom.

 Čovek je životinja koja koristi oruđe, a istorija nas je naučila da ovi alati postaju pametniji i efikasniji sa svakom generacijom.

 Ali alati kojima je potrebno ulje za pogon i plaćeni mehaničari za rad, jer niko pod suncem ne razume duboku elektroniku novovekovnih stotonskih traktorskih priključaka, ostavljaju tako dubok pečat na godišnjem budžetu prosečnog farmera da čak i iznad -prosečni prinosi na terenu - pogotovo zato što većina prinosa ide niz dugi lanac ishrane, stočnu hranu, do posrednika i preprodavaca koji svaki put odbijaju velike kamate. Osiguranje mašina, osiguranje od grada, osiguranje objekata, pokretnih stvari i zaliha, nabavka sprejeva i veštačkih đubriva, nabavka novih i novih alata i materijala... seče u um, srce i dušu svakog, ma koliko otpornog, jer je istina o alatima veća od svakog od nas. Istina o alatima je surova.

 (Ljudi! Organska mi njiva nije suva! Tri godine je davala hleb!)

 Alati nisu neutralni. Imaju otisak. Prvo u džepu, umu, srcu i duši. Zatim na terenu, pejzažu, rekama i parkovima. Zatim na tanjire. Onda vreme. Što opet vodi u džep, um, srce i dušu. Do polja, pejzaža, reke i parka. Do tanjira. Do vremena. I tako u večnom krugu. Ono što je uzrok nužno je i posledica. Ono što je posledica postaće uzrok.

 (Ljudi! Njiva moga komšije dala je sedam puta više od moje! Nedovoljno za hleb nasušni!)

 Poljoprivreda je povezana sa prirodom i ništa na svetu ne može da uništi ovu misteriju. Nijedan alat ne može da izbaci milijarde aktivnih bakterija i gljivica koje žive i rade svoje stvari, koje grizu zemlju i izbacuju vazduh, i koje omogućavaju nešto tako osnovno kao što je klijanje semena. Uverenje da postoje alati, tehnologije, bilo u vidu mehanizacije, hemijskih supstanci ili genetski modifikovanih organizama, koji mogu da preokrenu klimatske promene i obezbede srećnu poljoprivredu najveće proizvodnje do kraja naših dana, zaboravlja otisak koji ti alati ostavljaju svuda. u prirodi, ali i svuda u nama. U našem potoku pustinja, suša i uragani. U našem znanju, zapažanju, ručnim veštinama i matematici. 

U našem odnosu i odnosima.

 Na našu sreću, o, kakva je to nestručna reč. 

Šta ako je Bog zaštitnik životne sredine?

 Kada sam sa svojim ječmom upao u prikolicu, koji je kombajn kao kišu rasuo po drvenom podu, komšija je uzdahnula: „Nije mnogo, ali biće!“ Imaćeš hleba.“ Mislio sam: „Sad je to sreća“.

 Kao što je nemoguće izmeriti sreću, ali možete izmeriti otkucaje srca, tako je nemoguće jasno izmeriti cenu komšijskog stajnjaka u vašem potoku, ali možete izmeriti broj ljudi koji hodočasti iz vaše doline u onkološkom odeljenju u Ljubljani svakog meseca.

 Kada je bilo jako loše sa mojim poljem, kada sam zaista bio sam, razmišljao sam o ljudima na hemoterapiji. Pomislio sam: svakom đavolu je jasno da bolesnik od raka, koji se do juče lečio na onkološkoj klinici, danas ne može da trči maraton u Radencima. Sa moje njive, koja je decenijama bombardovana otrovima za uništavanje korova i bolesti, ali ostavljenog kukuruza i krompira, u prvoj godini prelaska na organsku poljoprivredu svi očekuju megalomanske prinose (u suši), a onda odmahuju glavom, rekavši, kakvu neobećavajuću traljavu stvar radim.

 Hemoterapija je uništavanje celog tela kako bi se uništio izvor bolesti. To je proces koji niko ne odlučuje da shvati olako kada to učini, zbog nedostatka boljih alternativa. Savremena poljoprivreda uništava globalni ekosistem da bi uništila... šta? Klimatske promene? Globalno zagrevanje? Neumorna trava? To je postupak na koji se prosečan poljoprivrednik ne odlučuje (a kamoli lako), jer mu se često nameće kao jedina opcija, bez alternative. 

 Pre nego što je komšija komšija odvezao na produktivnu stranu, lagano me zagrlio i rekao: „Navika je gvozdena košulja. Nećete nas menjati, stare pandure, ali samo idite dalje. Znaš, kad se vozim pored tvoje njive na misu, ponekad pomislim...” ovde je zastao i pokazao na nebo. „Kada bi sada Hristos došao među nas, mislim da bi bio ziher... ekolog!“

 Prasnusmo od smeha. Isuse, ekolog: u šta se još možeš zaljubiti?

 Sarađujte sa nepoznatim kolektivima. Adresa. Povezati

 Od tog leta prošle su tri godine. Isus, ekolog, nije došao među nas, a komšije me i dalje gledaju sa visine. Moje polje se oporavlja. Daje speltu, heljdu, ječam i ponekad poneki miš. Trenutno na njenim suncokretima pasu pčele. Sa mnom je mnogo bolje. Nisam više sam i nisam više hip. 

Jer imam još nešto da kažem.

 Tog aprila, kada nije bilo kiše, pitala me je baka. "Možete li pitati?" rekla je. „Pitaj?“ Bio sam iznenađen, „Mislim da znam.“ „Misliš da znaš?“ „Znam.“ „Onda pitaj.“

 Seo sam na ivicu polja i tražio kišu. Ne Isus - ekolog. Pitao sam sve koje sam znao. Bližio mi se rođendan i napisao sam SMS svim mogućim poznanicima koji su se brčkali po parkovima na suncu: „Hoću kišu za rođendan. Treba mi kiša. Molim se za kišu.” Mislim da mi se vratilo dvadesetak poruka, svejedno. "Za tvoj rođendan: neka pada kiša."

 Naravno da jeste, kako bi drugačije moglo da se završi. Ali poenta priče je drugačija.

 Kada sam tog aprila pognuo glavu i molio se za kišu, shvatio sam da poljoprivreda, danas, zahteva radikalnu odluku za potpunu adaptaciju. Poljoprivreda se danas radi o stvaranju svesti da između kontrole i saradnje uvek birate saradnju, jer je kontrola bauk koji ubija. Ništa ne može da kontroliše prirodu. Ništa ne uništava njene tajne.

 Poljoprivreda je danas spremnost na bespogovornu saradnju sa nepoznatim, tajanstvenim kolektivima ljudskog i neljudskog sveta. Za one na zemlji. Za one iznad nje. Oni u traktorima i oni na četiri noge. Poljoprivreda je adresa. To je molba prijateljima. To je veza između grada i sela. To je sreća. To je otkucaj srca. To je broj ljudi koji svakog meseca hodočasti iz vaše doline na onkološko odeljenje u Ljubljani.

 Održiva poljoprivreda je više od našeg svakodnevnog hleba. To je ključni deo globalne ekološke ravnoteže. Ako ne postignemo održivost u poljoprivredi, neće biti ni ukupne ravnoteže. Saradnja, aktivizam, eksperimentisanje, upornost, zapažanje. Sve je to poljoprivreda. Sve je to hrana. I, da, sve ovo je budućnost koja čeka.

 izvor: outsider.si ›››