Vidim, na trotoaru
kontejner za đubre. Nad njim nagnuta mlada žena u uflekanoj
haljini, koja pamti i bolja vremena. Nešto gleda. Nekome
nešto govori.
Vidim, iz kontejnera
izlazi tamnoputa devojčica duge kovrdžave kose. Ona liči na
Botičelijevog anđela. Izranja iz đubreta kao mala Venera iz
školjke i mutne morske pene koju je izbljuvao grad.
Devojčica kaže majci:
"Nema..."
Ima li kraće i
strašnije reči u našem jeziku od tog večnog "nema"? Ta reč
predugo traje.
Majka kaže: "Pogledaj
još malo...", i dete ponovo iščezava u đubretu.
Stojim zapanjen tim
prizorom. Moj prijatelj, i sam siromašan, nikada ne baca
ostatke hleba u đubre. On ih stavlja u plastičnu kesu i
polaže pokraj kontejnera. Hleb volšebno iščezava, čim ovaj
uđe u kuću. Glad ima četvore oči.
Gladni stolećima,
kupujemo više hleba nego što nam je potrebno. A, onda ga
bacamo. Hleb u đubretu nije dobar prizor. On sluti na zlo. I
zlo dolazi.
Naši stari su nas
učili da podignemo komad hleba koji je pao na zemlju, da
dunemo u njega, poljubimo ga i prekrstimo se. Jedanput sam
video princezu Jelisavetu kako podiže komad hleba koji joj
je pao, kako ga ljubi i krsti se. Dobar, zaboravljeni običaj,
pun poštovanja prema hlebu. Zaboravljen, kao i stara reč –
zadužbina.
Stari beogradski
trgovci, proglašeni posle rata okorelim kapitalistima,
ostavili su iza sebe zadužbine. Šta je s novim?
Danas ima mnogo
bogatijih od njih, pa opet, niko ništa ne ostavlja. Stisli
se i ćute. Naši, koji su uspeli u belom svetu: naftaši,
bankari, industrijalci... niko da pokloni gradu česmu, javnu
zgradu, skulpturu, stipendiju, topli obrok za sirotinju...
Kome će sve to da ostave? Svojoj deci? Ali, zna se: uvek
postoji generacija koja stiče, i ona druga, koja rasipa.
Niko neće ništa poneti na onaj svet, kada jedanput bude
odlazio.
Izgubljene su sve
vere, sem religije sticanja.
I ako su otimali,
krali, eksploatisali, cicijašili, stari trgovci, tadašnji
kontroverzni biznismeni su, opet, sve to ostavljali
otačestvu, da nekako iskupe grešnu dušu. Šta mi da ostavimo?
Šta su naše zadužbine? Možda treba početi od nečeg malog,
gotovo nevažnog? Svet se ne popravlja velikim gestama, već
sitnicama. Možda, za početak, treba ostavljati stari hleb u
plastičnu kesu pokraj kontejnera? Dve uvele viršle, dopola
popijen jogurt? Dotrajale cipele? Kakvo vreme, takve
zadužbine! Mogu sasvim lepo da stanu u plastičnu kesu.
Ostavljam je pokraj
kontejnera i okrećem se posle par koraka. Nestala je! Ta
naša mala zadužbina nekada se zvala sevap.
Šta je sevap? To je
kad činiš dobro delo, a ostaješ nepoznat. Nečija zahvalnost
hranila bi tvoju sujetu. Stara gospoda, u prevrnutim
grombi-kaputima, obilaze pijace i skupljaju lišće kupusa,
poneki otkotrljani krompir, zaboravljenu šargarepu, dva
lista zelene salate... Prevrću po kontejnerima i izvlače
novine i nedopušene cigarete. Zovu ih – đubroselektori!
Jedan nosi karirani kačket (znam i čiji je bio). Oni više
nemaju obavezu da budu gospoda. Oslobođeni su...
Nedavno sam u nekim
novinama, u dodatku "Nekretnine", video fotografije vila na
Dedinju koje se prodaju. Bile su tu i cene: šest miliona
evra, četiri i po miliona, tri miliona, dva i po...
Zanimljivo, među tim cenama nije bilo nijedne od milion evra
– jedine koju bi mogao da plati dobitnik Nobelove nagrade za
književnost, koja toliko iznosi. Neverovatno da najslavniji
svetski pisac ne može da kupi ni najmanju vilu u jednom
kontroverznom beogradskom kraju. Od časa kad sam to saznao,
prestao sam da se nadam Nobelovoj nagradi. Ne vredi; ostaću
zauvek u jednoj staroj kući, građenoj 1926. godine, sa lipom,
česmom i tri komšije u zajedničkom dvorištu, koje mi s
vremena na vreme donose tek ispečene uštipke ili parče
gibanice.
Zanimljivo, novi
bogataši, potekli s juga, navikli na stari kraj, oko svojih
vila na Dedinju podižu visoke zidove sa prorezima, nalik na
puškarnice, a jedan od njih je na ulazu u svoje imanje
podigao pravu Trijumfalnu kapiju. On ima i grb, koji je
odnekud maznuo: na njemu su dva lava (omiljene životinje u
njegovom selu), ali ti lavovi nose bele čarape na crne
mokasine.
Nema većeg straha od
onog kad čovek oseti da će biti zaboravljen. Taj strah od
zaborava nagonio je najmoćnije ljude sveta da angažuju
velike umetnike i da im budu mecene, pa su tako Mediči i
Sforce, kao i mnoge pape, unajmljivali Mikelanđela, Leonarda
i Rafaela da bi, upisani u istoriju njihovih dela,
preplovili more vremena i zaborava.
Mladi ljudi, u naponu
snage i groznice sticanja, ne stižu da misle o tome.
Gutajući energiju,
vreme i prostor, oni veruju da su večni i ne sanjajući da će
im sve to potrošiti i upropastiti, već kao što to biva,
naredna generacija. Zbog toga su najmudriji od prebogatih
još za života ostavljali zadužbine otačestvu koje ih i danas
svakog dana pominje. Ilija Milosavljević, zvani Kolarac,
tako, ostavi Beogradu velelepno zdanje, a njegovo ime se
svake večeri još uvek pominje. On je bio iz sela Kolara, sin
abadžije i ratnika aba-Milosava, sa kojim je jednoga jutra
1813, bežeći od Turaka, preveslao Dunav dok je za starim
čunom plivao njihov jedini imetak – belo ždrebe na povocu.
Vidim to jutro u bledoj izmaglici reke. Otac i sin vežu svoj
čamac za daščani dok pančevačkog pristaništa. Tamo dalje je
stočna pijaca na kojoj će Ilija Kolarac postati najčuveniji
trgovac nadmudrivši Grke, Cincare, Jevreje, Jermene i Turke
– postavši Ilija Srbijanac ili Servijaner, čiji će tovari
brašna i krda svinja zaploviti Dunavom ka gornjim mestima, a
slava zasmetati knezu Milošu, dok će zlato poteći rekom da
bi se jednoga dana, mnogo godina posle njegove smrti,
podigao Kolarčev narodni univerzitet, u čijoj ćemo dvorani
slušati Johana Sebastijana Baha – hladne odseve metematike i
kristala.
Treba se setiti i
preteče dobrotvora, grofa Save Vladislavića, zvanog
Raguzinski. Bio je ministar Petra Velikog i Katarine, i
bogato je darovao manastir Žitomislići, koji su, inače, kao
ktitori, u četrnaestom veku podigli Hrabreni Miloradovići,
preci znamenitog ruskog Kutuzovljevog generala Miloradovića...
Grof Sava Vladislavić je, inače, poklonio Petru Velikom
Puškinovog pretka, Abisinca Hanibala, koga je car oslobodio
ropstva i načinio od njega svog generala i plemića.
Hercegovac Luka
Ćelović, koji je u prestonicu došao sa dva dinara u džepu i
kome je Jovan Dučić davao novac za železničku kartu da se
okane Beograda i vrati u Trebinje, neženja i skroman čovek
koji je čitavog života spavao na gvozdenom vojničkom krevetu,
ostavio je Beogradskom univerzitetu, sem velelepnog hotela
"Bristol", gotovo čitavu Karađorđevu ulicu i park kod
Železničke stanice.
Mogli bismo ovako
nabrajati do mile volje, sve do Igumanova, koji je svoju
predivnu palatu poklonio Pravoslavnoj crkvi, i Nikole
Spasića sa zadužbinom u Knez Mihailovoj, da bismo se na
kraju setili mnogih bogataša kojima ne pada na pamet da daju
ni mrvicu svoga bogatstva narodu iz koga su potekli. Alavi,
gutaju sve čega se domognu, bežeći od genetske gladi koja ih
razjeda iznutra.
Uz to, novopečeni
bogataši su izuzetne cicije, stipse ili džimrije, što bi
rekao narod – naročito oni što žive na Zapadu. Evro im je
veliki kao kuća. Tako se nekako udesi da ja, siromah, plaćam
piće milionerima, jer oni nikada ne nose keš, a nemoguće je
kreditnom karticom platiti dva oštra pića u pabu. Zato su i
bogati, jer nikada ništa ne plaćaju. Ne plaća onaj ko ima,
nego onaj ko se navikao da plaća.
Gle, trese se
imperija za koju smo verovali da će trajati večno. Pucaju
banke kao prezrele tikve, a kriza se širi sve do Evrope.
Kažu da mi to nećemo osetiti, jer ionako nemamo para koje bi
mogle da propadnu. Kao tipičan Srbin, ja, na primer, u banci
imam nekoliko stotina evra, što se kaže – ni za sahranu.
Nije mi žao i ako propadnu...
Na kraju, setih se
divne misli koju je voleo da ponavlja moj pokojni prijatelj,
Hilandarac, otac Mitrofan: "Naše je samo ono što poklonimo
drugima." A iz đubreta ponovo izlazi tamnoputa devojčica
blistavih očiju i kaže majci: "Nema!" I pored svega, lepa i
nasmešena, ona izlazi poput zaštitnog znaka za nadu. U tom
trenutku, nekome, ko zna zbog čega, zastaje zalogaj u grlu.
.jpg)
