autor tekst 001 ›››

 

 

Miša Đurković

 

Demontaža države

 Dok se politički igrači koncentrišu na pitanje kako preživeti sledeću podelu karata, institucije i sistemi koji čine državu polako odumiru

 Domaća politika i društveni život upali su u jednu vrstu nervoze kakvu odavno ne pamtimo. Za manje od pola godine očekuju se izbori, pregovara svako sa svakim, i svi igrači se trude da zauzmu što bolje pozicije pred trku koja kreće malo posle Nove godine.

 Naravno, kada se pogleda suverena dominacija SNS-a u istraživanjima javnog mnjenja i činjenica da, osim SPS-a, svima ostalima „visi” cenzus, čitalac se zapita o čemu ja to pričam. No, ko razume šta je u pozadini brutalnog obračuna dva vodeća ovdašnja tabloida, shvata da u podzemnim kuloarima politike vri kao u košnici. Obavešteni izvori tvrde da, na primer, u gradskom odboru SNS-a u Novom Sadu postoji između pet i osam ozbiljno zakrvljenih frakcija koje se bore i za kontrolu političkih resursa u Vojvodini i čak za mesta na gradskoj odborničkoj listi koja će garantovati sigurno mesto u novosadskoj skupštini. A svega toga nema dovoljno za sve, iako njihova partija kontroliše sve što može u celoj zemlji.

 O frakcijskim sukobima unutar savremene verzije Saveza komunista, rečito svedoče sada već redovne kolumne poslanika Vladimira Đukanovića na portalu „Novi standard”. Đukanović, koji mesecima vodi rat protiv Zorane Mihajlović i napada Kori Udovički, još pre nekoliko meseci vrlo razočarano je pisao o pomirenju „Kurira” i predsednika Nikolića. Velika vest koju svi na političkoj sceni očekuju jeste povratak predsednika Nikolića u političku arenu s novom strankom. On to do sada nikada nije ozbiljno demantovao, a tvrdi se da, osim „Kurira”, ima i veliku podršku nekih domaćih tajkuna, kao i da će Dačić ovo dočekati s velikim simpatijama. U svakom slučaju, ovo je jedini scenario koji bi u predstojeće izbore mogao da unese ozbiljnu dinamiku i neizvesnost.

 No, dok se politički igrači koncentrišu na pitanje kako preživeti sledeću podelu karata, institucije i sistemi koji čine državu polako odumiru. Uzmimo nekoliko primera. Ja, na primer, verujem predsedniku vlade koji se žali da ga strane službe podrivaju, da mu pakuju afere, i da rovare u zemlji slično kao što su to radile npr. 2002. i 2003. godine. Ali ne razumem zašto sam premijer radi stvari kojima im faktički pomaže i ruši i sopstvenu i poziciju ove države. Važan deo subverzivnog delovanja stranih službi je manipulacija javnim prostorom i vestima. Ako oni to već rade, valjda bi osnovni instinkt bio ojačavanje domaćih državnih informativnih sistema. Umesto toga, ova vlada je jedina u Evropi ukinula državnu informativnu agenciju i time javni prostor defakto prepustila strancima i stranim servisima. O jezivim rezultatima ukupne medijske politike, koja je dovela do trovanja javne sfere rijaliti programima, ovde nema prostora da govorimo.

 Primer broj dva. Podaci od pre pola godine govorili su da stranci već kontrolišu oko 75 odsto bankarskog sektora u Srbiji. U međuvremenu je Čačanska banka prodata Turcima a, kao što znamo, sprema se i prodaja najveće domaće banke Komercijalne banke. Kad i ona ode, domaći bankarski subjekti kontrolisaće svega desetak odsto domaćeg tržišta. Ako neko misli da je to normalno, neka nam objasni zašto je u ozbiljnim zapadnim zemljama pravilo da stranci ne smeju da kontrolišu više od dvadeset odsto bankarskog tržišta i zašto se Orban trudi da bar 50 odsto tog tržišta vrati u domaće ruke.

 Mogli bismo i dalje ovako (npr. Briselski sporazum i demontaža državnog suvereniteta na severu Kosmeta, ili priča o tome kako se sistematski ubijaju društvene nauke u Srbiji, tako što se postepeno ukida odgovarajuće odeljenje u SANU). Ali ograničimo se na primer „Telekoma”. Ne postoji apsolutno nijedan racionalan razlog da se ova kompanija proda. Računica je prosta: godišnje ova kompanija donosi čistih 200 miliona evra. Kad se uskoro završi otplata kredita uzetog za kupovinu „Telekoma Srpske”, ova brojka će se i povećati. Osim toga, „Telekom” ima ogromnu ulogu i u razvoju domaće tehnologije, i zbog mnogih domaćih firmi koje su za njega vezane, i zato što se iz njegovih prihoda sponzorišu mnogobrojni kulturni, sportski i ostali programi. I sve to uz 8.000 zaposlenih, što znači da se faktički preko njega vodi i socijalna politika jer realno postojeći višak radnika ne bi imao gde da se zaposli. Dakle, prodavanjem ovog resursa gube i država i sama vlada, pa se opet postavlja pitanje zašto Vučić sam sebi izbija mehanizme za vođenje politike?

 Štaviše, premijer je počeo sve nas koji se protivimo prodaji „Telekoma” da vređa. Govori da nemamo pojma, da smo neznalice, da ne znamo o čemu pričamo, tvrdi da hoćemo da vratimo samoupravljanje, da navodno obaramo cenu, itd. Ovo mu je, inače, u poslednje vreme postao manir. Evo, priznaću sve za šta nas optužuje čim dozvoli bar jednu javnu raspravu na državnom servisu u kojoj će konačno da obezbedi građanima Srbije da čuju argumente Aleksandre Smiljanić i Jasmine Vujić protiv prodaje „Telekoma”.

  izvor: politika.rs ›››