autor tekst 002 ›››

 

 

Miodrag Zec

 

Osuđeni na siromaštvo

 Glorifikacija golog fizičkog rada i prezir prema znanju guraju naciju u siromaštvo, jer su veći prihodi osnivača interneta ili Fejsbuka nego što su nove države dobile prodajom celokupne tradicionalne industrije SFRJ

 Potraga za objašnjenjem šta jednu naciju i zemlju čini bogatom u osnovi se svodi na raspoloživost prirodnih resursa (zemlja, voda, klima, rude...), brojnost stanovništva i znanje kojim raspolaže, kao i kvalitet rešenja sadržanih u organizaciji društva i kvalitetu društvenih institucija. Vremenom su se menjali regioni koji su dominirali kao nosioci razvoja i progresa, a faktori koji su tome doprinosili različito su ponderisani u različitim istorijskim periodima. U osnovi se smenjuju dva modela sticanja bogatstva: stvaranje na sopstvenoj teritoriji ili osvajanje drugih i globalna preraspodela bogatstva.

 Procvat civilizacije u Egiptu, Mesopotamiji i Kini uspon više duguje resursima ( prirodni resursi. produktivno stanovništvo i državna organizacija) kojima su stvorena bogatstva, nego osvajanjima tuđih teritorija. Nasuprot njima, uspon i globalna dominacija Rima, a kasnije Mongola i Turaka, posledica su superiorne vojne i državne organizacije. Naročito je rimska civilizacija uspela da, sa širenjem, u sebe uključi civilizacijski progres prisutan kod razvijenih poraženih naroda, a da nerazvijene civilizacije učini produktivnim u finansiranju imperije.

 Rast bogatstva zasnovan na razvoju poljoprivrede i zanatstva ima svoje prirodne limite. Tek sa industrijskom revolucijom u Engleskoj (parna mašina, mehanička predilica) stvorena je nova tehnološka platforma za ekspanziju. Ključna inovacija koju donosi industrija su rastući prinosi zasnovani na znanju kao neograničenom resursu. Poljoprivredu, bez obzira na eventualnu trenutnu produktivnost, karakterišu padajući prinosi.

 Prirodni resursi i stanovništvo su limitiran resurs koji se devastira i troši, a samo se znanje kao resurs trošenjem uvećava. Industrija je u osnovi zasnovana na znanju, ono omogućava rastuće prinose i nudi nove načine zadovoljavanja postojećih potreba ili pak kreiranje novih.

 Vododelnica između prosperitetnih i siromašnih naroda nije količina rada u smislu dužine radnog vremena i trošenja fizičke energije, već u kvalitetu - šta radiš, kako radiš i koliko u tvom proizvodu ima znanja. Ako se pogleda istorijat industrijskih naroda očigledno je da oni neprekidno menjaju asortiman onoga što proizvode. Tako su Englezi u 19. veku bili lideri u tekstilu, a više ga skoro uopšte ne proizvode. Stopa prinosa na tekstil je minimalna i sada se proizvodi u Vijetnamu, Maleziji i Kini. I automobilska i mašinska industrija doživljava pad u Engleskoj. Ona sada u osnovi zarađuje od usluga, obrazovanja, finansija... Čim počnu da opadaju prinosi usled širenja tehničkih znanja, proizvodnja se seli u manje razvijene regione.

 Zbog takvog koncepta da samo prosperitetna i industrija zasnovana na znanju čini osnov nacionalne moći možemo shvatiti suštinu Plana Morgentau, kojim su SAD i Engleska htele da kazne Nemačku posle Drugog svetskog rata tako što će je lišiti industrije (demontirati je i srušiti), a stanovništvo vratiti iz gradova u sela. Nacija bez industrije, naročito vojne, inferiorna je u svakom pogledu. Geostrateške okolnosti su dovele do promene plana pa je umesto pomenutog u Nemačkoj primenjen Maršalov plan (ubrzana obnova industrije), što je omogućilo brzi povratak nemačke moći.

 Slom industrije u većini bivših komunističkih država pokazuje koja ih sudbina čeka u stvorenim geostrateškim okolnostima. Zapad je preuzeo tržište putem trgovačkih lanaca, banaka i osiguranja i time izvlači viškove u inostranstvo. Uvoznički lobi se hrani dužničkim ropstvom u koje zapadaju čitave nacije. Pod firmom industrijskih ulaganja u osnovi se traga za jeftinom radnom snagom u obavljanju rutinskih operacija. Male zemlje nasedaju na ponuđeni obrazac, prihvataju radno intenzivne industrije, a dopuštaju stalni odliv ljudskog intelektualnog kapitala.

 Kalemovi koje je izumeo Mihailo Pupin su doneli bogatstvo i njemu i Americi, jer je novo znanje osnov kreiranja bogatstva. Osnivači interneta ili Fejsbuka više su prihodovali nego nove države od prodaje celokupne tradicionalne industrije Jugoslavije.

 Glorifikacija golog fizičkog rada, subvencionisanje radno intenzivnih i prljavih tehnologija, a prezir prema znanju je mantra koja jednu naciju vuče u siromaštvo.

izvor: nin.co.rs ›››

 

 

autor tekst 001 ›››

 

 

Miodrag Zec

 

Što je prošlost dalja, to je lepša

 Dr Miodrag Zec, profesor ekonomije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, smatra je da je koncept onoga što se naziva jugoslovenskim ekonomskim čudom više stvar psihološke interpretacije nego realnost.

- Manje-više to je bila iluzija. Mi imamo tu čudnu osobinu da, ako nam je stvarnost teška a budućnost neizvesna, onda veličamo prošlost. Dakle, što je prošlost dalja, to je lepša. Ta "bolja prošlost" je sada vezana za socijalizam kao državni i ekonomski model, a da bi se jedan poredak ocenio, mora se odgovoriti na nekoliko pitanja. Prvo, da li je to društvo obezbeđivalo rast. Rasta je bilo do 60-ih godina, a onda smo upali u period neprekidnih reformi koje se nisu okončale ni do dan-danas. Čim je društvo u reformi, znači da postojeći model ne funkcioniše. Osim toga, taj rast je bio jednokratan u okviru obnove i izgradnje, a kad ste u obnovi i nemate ništa a dobijete nešto, imate rast. Ako nemate nijedne cipele i kupite par, imate rast od sto posto. Taj rast je finansiran iz nekoliko izvora: prvo ratna reparacija, strana bespovratna pomoć - prvo ruska, potom američka, nacionalizacija... Međutim, taj period nije imao kvalitet rasta. Nikada se nije o tome razmišljalo da prvo proizvodiš bicikle pa motobicikle i tek onda automobile, na kraju avione. Ta stopa rasta nije omogućila da se zaposli stanovništvo koje je pristizalo i 60-ih godina je prvi put javno priznata nezaposlenost, a ta situacija traje i danas. Svega fali, a radnog stanovništva je višak.

 Šta još nije bilo u redu?

- Taj sistem koji mnogo hvalimo nije mogao da reši pitanje akumulacije. Do 60-ih država je silom formirala akumulaciju, propisima i nasilnom penetracijom politike u ekonomiju. Međutim, kada je model razvijen ka svom konačnom samoupravnom obliku, pokazalo se da preduzeća neće da formiraju akumulaciju. Kad se pred samoupravljače postavljala dilema da li odvajati za plate ili investirati u neizvesnu stvar kao što je budućnost, svi su bili za plate. Prošli smo desetak modela da se uredi samoupravni sistem akumulacije kapitala i nismo uspeli. Tako je došlo do ekonomske migracije, što se intenziviralo sredinom sedamdesetih godina kada se pokazalo da sistem proizvodi sistemski deficit: više troši nego što proizvodi. Izraz toga je deficit platnog bilansa, rast javnog duga i veliki udeo doznaka u balansiranju proizvodnje i potrošnje koji traje i danas. Sistem se radikalno uznemirio politički 1971. kada je postalo očigledno da ne samo da nismo našli ekonomski model nego ni model funkcionisanja društva. Počinje velika politička kriza jugoslovenske federacije koja se nekako održavala u životu zahvaljujući Titovom autoritetu i rastu spoljnog duga, što je trajalo do njegove smrti. Titova smrt je ogolila sve disproporcije. Umesto napuštanja socijalizma, tragalo se za njegovom racionalizacijom, to jest oživljavali smo mrtvaca. Sve čime smo se dičili, raspalo se. Društvo koje guši kritičko mišljenje ne može na vreme da uoči problem i da ga adekvatno reši. Kako tada tako i danas.

- Posle njegove smrti postalo je jasno da ta država nema perspektivu, ušla je u vrtlog hiperinflacije i to je dokaz da nikakvog čuda nije bilo. Celo čudo se zasnivalo na jednom psihološkom stanju koje je uspela da proizvede vladajuća partija, a to je mantra da će sutra biti bolje. Ta činjenica da se verovalo kako će nepogoda proći i da će biti bolje bio je jedan od kvaliteta tog političkog modela. Danas veliki deo stanovništva misli da će sutra biti gore, bez obzira na to što je veća potrošnja, što se komfornije živi i voze se bolji automobili. Percepcija je da nikad nije bilo gore.

 Mora da je nešto bilo i dobro, one silne fabrike nisu bile od kartona?

- Bivša Jugoslavija je bila velika država sa velikim ambicijama i sa dobrom idejom da industrijska proizvodnja čini pogonsku snagu te države. Država i njena privreda su želele da budu važan faktor u Evropi, a da bi to bili, morate biti vojna sila. Da bi bili vojna sila, morate imati industriju i to je išlo u tom pravcu. Tada se poštovalo znanje, pre svega ono tehničko. Možda ne mi iz društvenih nauka, ali inženjeri jesu. U tom zatvorenom sistemu sa visokim carinama, apsolutnom kontrolom deviznog režima i bez globalizacije, veliki broj preduzeća je bio zaštićen od konkurencije i pomagan od države.

 Dobro, kad se bolje živelo: tada ili sada?

- Pitanje je šta je bolji život. Relativni raspored razvijenosti od Slovenije do Kosova je isti bio i u komunističkoj Jugoslaviji i sada, samo što je raspon veći: od četiri na prema jedan, sada je 50 prema jedan. Ono što je bilo dobro bila je veličina zemlje i njen geostrateški položaj i ona je finansirana spolja, što direktnim što indirektnim sredstvima, kao meki trbuh socijalizma. Omogućen joj je pristup tehnologiji a te proizvode je izvozila prema trećim, nesvrstanim zemljama. Pokret nesvrstanosti je i nastao da se te zemlje odvoje od Rusa.

izvor: blic.rs ›››