LAKO je ovoj omladini koja za
bolje i ne zna. Od kada su se rodili, malo šta se ovde lepo
desilo. Nikad se nije znalo ni u čemu ćemo se probuditi iz
naših pustih snova.
Šta sve nismo preživeli. Raspad
države koju nam je Tito ostavio da je čuvamo kao zenicu oka
svog. Čak i kralj Aleksandar je na samrti, posle atentata u
Marselju rekao: Čuvajte mi Jugoslaviju!
Danas se sa nostalgijom sećamo
zemlje koja je dva puta propadala kao tamnica naroda. Za
njom ipak najviše žale oni koji u njoj nisu bili ni rođeni,
niti u prilici da u njoj žive. Mogu da razumem te mladalačke
iluzije i opojno slatko neznanje, kao izlet u bolju prošlost
iz potresne svakodnevnice, bez srećne budućnosti. Mi nikada
nismo verovali raznim političarima koji su nam odvajkada
govorili da moramo da trpimo da bi nam „malo“ sutra bilo
bolje.
U tome nam je život prošao,
spokojno čekajući starost, da nas pita gde nam je bila
mladost. Kad se opasuljimo i počnemo da razmišljamo gde nam
je bila ova pamet, za sve je već isuviše kasno, nepovratno
prošlo. Život je samo jedan, šta ne proživiš danas, sigurno
nećeš ni sutra!
Nostalgija je očigledno
najopasnija bolest, kojoj praktično nema leka. To je
uglavnom žal za mladošću, posle toliko životnih promašaja i
pogrešnih odluka na sopstvenu štetu, a ne sećanje na stara
dobra vremena, koja sigurno nisu bila bolja i od ovog -
najgoreg. Sa nostalgijom se sećamo isključivo sebe iz mlađih
dana. Kako vreme nepovratno prolazi, bili smo sve lepši,
pametniji, čestitiji, sposobniji i neustrašiviji, toliko, da
nas više niko od savremenika ne može prepoznati.
U svakom slučaju, naša utešna
životna uobrazilja nije samo neiscrpna, nego i najčešće
lekovita. Ko je lud da prizna svoje greške i da se pomiri sa
životnim porazom? Daleko bolje je to prebaciti na nekog
drugog, na vreme u kome živimo i na splet nesrećnih
okolnosti. Niko od političara ne ume da bolje i
dostojanstvenije ožali sopstvene žrtve, koje po pravilu
pomoć očekuju od onih koji su ih upropastili, opljačkali,
ostavili bez posla i nade. Jer, dok su njima klicali, naivno
su bez svega i ostali! Može li se posle svega život uzeti u
svoje ruke i od njega nešto napraviti. Neko, bezobrazno
ciničan, bi rekao: „Može, ali ne ovde!“
To su sve prazne priče i
besmislice, kao i prirodna potreba da se ulepšava prošlost,
kad sve prođe. Stvarnost nas isuviše boli, da bismo je
zamišljali lepšom nego što na prvi pogled izgleda. Takva je
kakva jeste, bez ikakve anestezije. Operacija na živoj rani.
Kad malo zaraste i ovoga ćemo se rado sećati, sa
nostalgijom. Bilo je svakako i mnogo gorih starih dobrih
vremena.
Ružnih stvari niko ne voli da se
seća, osim sa podsmehom i ironijom. Ko kaže da smo bili u
ratu, kada je Slobodan Milošević, koji nam je od kada je pao
sve draži i draži, govorio da Srbija ne učestvuje ni u
kakvom ratu. Ko kaže da nas je NATO bombardovao, kad je to
bila najobičnija igrica, lansirana povodom proslave
pedesetogodišnjice NATO, a koja je i dalje veoma popularna i
igra se svuda po svetu. Ko kaže da su nam plate bile 5-10
maraka, kada sada ne možemo da se prehranimo ni sa 500 ili
hiljadu, dve evra. Neki su prinuđeni da toliko plate ručak
ili večeru, ukoliko su na vlasti, ili uspeli u životu.
To je prava cena za one koji su
se, za razliku od nas, snašli. Njih treba žaliti. Bogati i
uspešni junaci našeg doba tek se mukotrpno uče da plaču,
očajavaju i stradaju. Mi smo bar u tome šampioni, jer u
propasti plivamo kao riba u vodi!
izvor: novosti.rs ›››
.jpg)
_001.jpg)