G

 

autor tekst 001 ›››

 

 

Milan Škulić

 

Inflacija genocida i „očekivanje klečanja”

Predsednica tzv. Kosova Vjosa Osmani, nedavno je za internet izdanje nemačkog nedeljnika „Špigl”, rekla da su Srbi izvršili genocid nad kosovskim Albancima. Izjavila je da oni očekuju od Srbije, odnosno predstavnika srpskih državnih organa – „da padnu na kolena”. Pozvala se na čuveni primer nemačkog kancelara Branta. Bizarno jeste, a da nije žalosno, bilo bi i smešno

 Genocid se s obzirom na njegov sadržaj, svojstvo žrtve i pre svega subjektivnu komponentu – genocidnu (uništavačku) nameru učinioca – često označava kao „zločin nad zločinima” ili najteži – kapitalni zločin. Istorija čovečanstva je, nažalost, često i istorija genocida. Genocid formalno postaje krivično delo tek nakon Drugog svetskog rata, u kojem su nacisti sprovodili politiku masovnog uništenja „rasno nepoželjnih ljudi”. Da su nacisti trijumfovali u ratu sigurno je da bi planirani genocid sproveli do kraja.

 Svakako najtipičniji nacistički zločin je genocid nad evropskim Jevrejima, istorijski poznat kao Holokaust. Britanski premijer Čerčil je još tokom rata, suočen s informacijama o nemačkim koncentracionim logorima i masovnim egzekucijama, govorio o „zločinu bez imena”. Tek nakon Drugog svetskog rata taj zločin dobija ime. U Nirnbergu se sudi preživelim visokopozicioniranim nacistima, iako sam genocid u vreme izvršenja formalno nije bio propisan kao krivično delo, kao ni zločin protiv čovečnosti u čiju su podvrstu spadale radnje tek kasnije definisane kao genocid. To predstavlja istorijski izuzetan i čak ekstremno redak slučaj, koji se verovatno može desiti „jednom u hiljadu godina”, da načelo legitimnosti, utemeljeno na neophodnosti da učinioci najtežih i do tada u istoriji neviđenih zločina, budu pravično kažnjeni, apsolutno opravdano odnosi prevagu u odnosu na načelo zakonitosti. Tek posle usvajanja Konvencije o genocidu iz 1948. godine, koja je stupila na snagu 1951, on postaje posebno krivično delo. Izraz genocid stvorio je poljski pravnik jevrejskog porekla Lemkin, koristeći pritom jednu grčku i jednu latinsku reč, iz čega je konstruisao složenicu koja ima značenje „ubijanja roda, rase, plemena” i slično.

 Radnje izvršenja krivičnog dela genocida odnose se na ljude koji su članovi (pripadnici) četiri opciono definisane grupe nacionalne, etničke, rasne ili verske. U odnosu na pripadnike neke od tih grupa postoje sledeće opciono definisane radnje izvršenja: vršenje ubistava članova grupe, nanošenje teških povreda tela ili teško narušavanje fizičkog ili duševnog zdravlja članova grupe, stavljanje grupe u takve životne uslove koji dovode do potpunog ili delimičnog istrebljenja grupe, primenjivanje mera kojima se sprečava rađanje između pripadnika grupe ili vršenje prinudnog preseljavanja dece u drugu grupu. Radnja izvršenja genocida može biti alternativno: neposredno preduzimanje neke od prethodno nabrojanih radnji izvršenja ili naređivanje da se neka od takvih genocidnih radnji izvrši.

 Kada je reč o obliku krivice kod genocida, on može biti isključivo direktni umišljaj, uz koji mora postojati i specifična genocidna namera, koja podrazumeva nameru izvršioca da neposrednim preduzimanjem radnje izvršenja genocida ili izdavanjem naredbe da se takva radnja sprovede, time potpuno ili delimično uništi neka nacionalna, etnička, rasna ili verska grupa kao takva. Genocidna namera je osnovno krivičnopravno svojstvo genocida. Tako se on suštinski razlikuje od niza drugih krivičnih dela, čije neke varijante imaju pojedina ista objektivna obeležja, poput nekih oblika ratnih zločina, zločina protiv čovečnosti...

 Baš zbog genocidne namere koja mora biti jasno i nedvosmisleno dokazana, genocid ima izrazito „ekskluzivan karakter” u odnosu na niz drugih krivičnih dela, koja takođe podrazumevaju lišenje života ljudi, njihovo telesno povređivanje... Takođe, samo po sebi, takozvano etničko čišćenje uopšte i nije propisano kao radnja izvršenja genocida. Uprkos tome, danas je uočljiva tendencija da se iz dnevnopolitičkih razloga, a naročito radi postizanja propagandnih i „spoljnopolitičkih” ciljeva, izrazito olako poseže za tvrdnjom da je određena grupa ljudi žrtva genocida. To je veoma opasno jer ako se kod pripadnika određene populacije sistematski stvara utisak da su žrtve genocida i to čak „u povratu”, onda je to svojevrstan „put u pakao”. Time se ruše svi mogući „mostovi” pomirenja, ekskluzivne žrtve „maštare” o ratnoj odšteti, čak i o osveti.

 Neverovatna je tvrdnja predstavnika privremenih institucija u južnoj srpskoj pokrajini da su Albanci bile žrtve čak tri srpska genocida. Besmisleno je o tome i diskutovati, kako u istorijskom, tako i u krivičnopravnom smislu. Najdalje je ipak otišla predsednica tzv. Kosova Vjosa Osmani, koja je nedavno u razgovoru s novinarem međunarodnog internet izdanja nemačkog nedeljnika „Špigl”, tvrdeći da su Srbi izvršili genocid nad kosovskim Albancima, izjavila da je ono što oni očekuju od Srbije, odnosno predstavnika srpskih državnih organa – „da padnu na kolena”. Pozvala se na čuveni primer nemačkog kancelara Branta, koji je kleknuo pred spomenikom nacističkim žrtvama u varšavskom getu i time „ne koristeći reči – sve rekao”. Sve je rekla i Osmanijeva. Bizarno jeste, a da nije žalosno, bilo bi i smešno. 

izvor: politika.rs ›››

 

G