Predsednica tzv. Kosova Vjosa
Osmani, nedavno je za internet izdanje nemačkog nedeljnika
„Špigl”, rekla da su Srbi izvršili genocid nad kosovskim
Albancima. Izjavila je da oni očekuju od Srbije, odnosno
predstavnika srpskih državnih organa – „da padnu na kolena”.
Pozvala se na čuveni primer nemačkog kancelara Branta.
Bizarno jeste, a da nije žalosno, bilo bi i smešno
Genocid se s obzirom na njegov
sadržaj, svojstvo žrtve i pre svega subjektivnu komponentu –
genocidnu (uništavačku) nameru učinioca – često označava kao
„zločin nad zločinima” ili najteži – kapitalni zločin.
Istorija čovečanstva je, nažalost, često i istorija
genocida. Genocid formalno postaje krivično delo tek nakon
Drugog svetskog rata, u kojem su nacisti sprovodili politiku
masovnog uništenja „rasno nepoželjnih ljudi”. Da su nacisti
trijumfovali u ratu sigurno je da bi planirani genocid
sproveli do kraja.
Svakako najtipičniji nacistički
zločin je genocid nad evropskim Jevrejima, istorijski poznat
kao Holokaust. Britanski premijer Čerčil je još tokom rata,
suočen s informacijama o nemačkim koncentracionim logorima i
masovnim egzekucijama, govorio o „zločinu bez imena”. Tek
nakon Drugog svetskog rata taj zločin dobija ime. U
Nirnbergu se sudi preživelim visokopozicioniranim nacistima,
iako sam genocid u vreme izvršenja formalno nije bio
propisan kao krivično delo, kao ni zločin protiv čovečnosti
u čiju su podvrstu spadale radnje tek kasnije definisane kao
genocid. To predstavlja istorijski izuzetan i čak ekstremno
redak slučaj, koji se verovatno može desiti „jednom u
hiljadu godina”, da načelo legitimnosti, utemeljeno na
neophodnosti da učinioci najtežih i do tada u istoriji
neviđenih zločina, budu pravično kažnjeni, apsolutno
opravdano odnosi prevagu u odnosu na načelo zakonitosti. Tek
posle usvajanja Konvencije o genocidu iz 1948. godine, koja
je stupila na snagu 1951, on postaje posebno krivično delo.
Izraz genocid stvorio je poljski pravnik jevrejskog porekla
Lemkin, koristeći pritom jednu grčku i jednu latinsku reč,
iz čega je konstruisao složenicu koja ima značenje „ubijanja
roda, rase, plemena” i slično.
Radnje izvršenja krivičnog dela
genocida odnose se na ljude koji su članovi (pripadnici)
četiri opciono definisane grupe nacionalne, etničke, rasne
ili verske. U odnosu na pripadnike neke od tih grupa postoje
sledeće opciono definisane radnje izvršenja: vršenje
ubistava članova grupe, nanošenje teških povreda tela ili
teško narušavanje fizičkog ili duševnog zdravlja članova
grupe, stavljanje grupe u takve životne uslove koji dovode
do potpunog ili delimičnog istrebljenja grupe, primenjivanje
mera kojima se sprečava rađanje između pripadnika grupe ili
vršenje prinudnog preseljavanja dece u drugu grupu. Radnja
izvršenja genocida može biti alternativno: neposredno
preduzimanje neke od prethodno nabrojanih radnji izvršenja
ili naređivanje da se neka od takvih genocidnih radnji
izvrši.
Kada je reč o obliku krivice kod
genocida, on može biti isključivo direktni umišljaj, uz koji
mora postojati i specifična genocidna namera, koja
podrazumeva nameru izvršioca da neposrednim preduzimanjem
radnje izvršenja genocida ili izdavanjem naredbe da se takva
radnja sprovede, time potpuno ili delimično uništi neka
nacionalna, etnička, rasna ili verska grupa kao takva.
Genocidna namera je osnovno krivičnopravno svojstvo
genocida. Tako se on suštinski razlikuje od niza drugih
krivičnih dela, čije neke varijante imaju pojedina ista
objektivna obeležja, poput nekih oblika ratnih zločina,
zločina protiv čovečnosti...
Baš zbog genocidne namere koja
mora biti jasno i nedvosmisleno dokazana, genocid ima
izrazito „ekskluzivan karakter” u odnosu na niz drugih
krivičnih dela, koja takođe podrazumevaju lišenje života
ljudi, njihovo telesno povređivanje... Takođe, samo po sebi,
takozvano etničko čišćenje uopšte i nije propisano kao
radnja izvršenja genocida. Uprkos tome, danas je uočljiva
tendencija da se iz dnevnopolitičkih razloga, a naročito
radi postizanja propagandnih i „spoljnopolitičkih” ciljeva,
izrazito olako poseže za tvrdnjom da je određena grupa ljudi
žrtva genocida. To je veoma opasno jer ako se kod pripadnika
određene populacije sistematski stvara utisak da su žrtve
genocida i to čak „u povratu”, onda je to svojevrstan „put u
pakao”. Time se ruše svi mogući „mostovi” pomirenja,
ekskluzivne žrtve „maštare” o ratnoj odšteti, čak i o
osveti.
Neverovatna je tvrdnja
predstavnika privremenih institucija u južnoj srpskoj
pokrajini da su Albanci bile žrtve čak tri srpska genocida.
Besmisleno je o tome i diskutovati, kako u istorijskom, tako
i u krivičnopravnom smislu. Najdalje je ipak otišla
predsednica tzv. Kosova Vjosa Osmani, koja je nedavno u
razgovoru s novinarem međunarodnog internet izdanja nemačkog
nedeljnika „Špigl”, tvrdeći da su Srbi izvršili genocid nad
kosovskim Albancima, izjavila da je ono što oni očekuju od
Srbije, odnosno predstavnika srpskih državnih organa – „da
padnu na kolena”. Pozvala se na čuveni primer nemačkog
kancelara Branta, koji je kleknuo pred spomenikom
nacističkim žrtvama u varšavskom getu i time „ne koristeći
reči – sve rekao”. Sve je rekla i Osmanijeva. Bizarno jeste,
a da nije žalosno, bilo bi i smešno.