autor tekst 003 ›››

 

 

Milan Ružić

 

Zlatna Milijarda

Pre nekoliko dana, Putin je po prvi put otvoreno govorio o „zlatnoj milijardi“. Izrečenim, dokazao je da je, iako neprijatelj Amerike, prijatelj čovečanstva, što je u geopolitičkoj, pa čak i u kulturološko-humanitarnoj konstelaciji današnjice sasvim logično.

 Elem, na svetskom nivou se priča o „zlatnoj milijardi“ javlja odavno, ali najviše kao „teorija zavere“. Međutim, mene je ta teorija dozvala kao istina onda kada sam 2016. godine, nakon što je princ Vilijam pomenuo „zlatnu milijardu“ podržao njegovu ideju, ali pod uslovom da „Kraljica majka“ bude prva u redu, pa sam mu čak savetovao lapot kao provereno sredstvo koje je ipak deo tradicije, baš kao i vladavina pomenutih prikaza. Tekst je munjevito uklonjen sa Fejsbuka i sa portala na kom je objavljen. Dakle, nema igranja sa milijardama, zlatnim ili ne, ukoliko niste engleski aristokrata ili plovak američke duboke države.

 Valjalo bi znati ko sve prednjači u toj trci ka „zlatnoj milijardi“ i u kojim se patikama ko trka, ali i gde je u svemu tome Srbija kao počasni član sudijskog odbora (jer sudije se ne trkaju, pa samim tim ne mogu ni stići do cilja).

 S obzirom na to da današnji svet voli da mu se neko mišljenje nametne ili fino rečeno da mu se ukus formatira znanjem dobijenim iz zapadnog iskustva, možemo slobodno početi od zaostalog deteta „Kraljice majke“ – Sjedinjenih Američkih Država. Naime, kada se uvidelo da je Holivud industrija koja, pored muzičke, a ipak ona u sebi sadrži i pomenutu, ima najveći kultur-diktatorski uticaj zarađen visokim umetničkim dometima do kraja sedamdesetih godina, onda je valjalo taj uticaj iskoristiti za planove tih nekoliko procenata koji se okupljaju za stolom želeći da vladaju i žive što duže. Da bi se novi Holivud (ovaj današnji) rodio, film je morao da umre. Tako je i bilo. Od velikih srceparajućih zapleta i raspleta, majstorske naracije, fenomenalne glume, sudbinskih epopeja, najtananijih osluškivanja čoveka u čoveku, došlo se do Van Dama, Landgrena i Švarcenegera, do neplodnog dela karijere Tarantina koji je sve svoje nove useve zalivao krvlju. Kada bi neko popisao taj broj ubistava, ekspozija, mučenja, sigurno bismo ostali zaprepašćeni. Međutim, to i jeste bila ideja. Učiniti smrt prostim delom života. Uvaliti ubistvo i stradanje kao neku najnormalniju stvar nad kojom se ne treba čuditi, a kamoli je oplakivati, jer, kako nas američki novofilmovi uče, važniji je viši cilj. Sve je poskupelo, a život je pojeftinio.

 Dakle, kada je životu oduzeta jedna epoleta i kada je prebačen u niži čin, na red je došla lepota. U novim literarnim i filmskim (ne)delima, sve je sivo, pusto, crno, zadimljeno, svuda su uske ulice, saobraćaj, gužve, apokaliptična predskazanja. Te slike potekle iz filma, pratili su mediji, pa su na naslovne strane izveli ostatke ljudi iz saobraćajnih nesreća, davljenike iz jezera izvlačili za glavne najave, obešene vojnike stavljali kao ilustraciju pojedinih vesti i nametnuli opšte mišljenje kako u celom svetu vlada užas i kako mi koji čitamo novine, gladamo filmove, slušamo muziku, treba da budemo srećni samo zato što smo živi.

 Kada je taj osmrtni narativ postao svakodnevica, onda je bilo lako ubediti svet da je kovid pred vratima, pa smo svi videli da je taj veštački virus, koji postoji i koji zaista jeste smrtonosan, uspeo da otelotvori globalističku mantru o svetu bez granica, jer svet kao takav ne postoji za ljude, kako su nas ubeđivali, ali apsolutno postoji za kovid. Savremeno društvo nudi jedan veliki privid slobode. Dalo nam je tehnologiju i internet da nas zavara da smo slobodni. Kovid je samo pokazao da ćelije 21. veka, u zatvoru u koji se dolazi na izvršenje smrtne kazne, mogu biti i malo skučenije. Kovid već neko vreme radi za „zlatnu milijardu“ kao jedan od najaktivnijih zaposlenih, možda i radnik godine 2020. Ali šta je sa ratovima, šta je sa kolonizacijom, šta je sa ucenama malih naroda?

 E pa, kada se već pominje globalizacija, treba znati da ona nije nikada ni služila za ono što smo mislili da joj je cilj, već je poslužila kao reka kojom se tamo gde treba nekakvim brodovima dobrih namera ili zelenih stranaka doprema oprema za samouništenje. Ali ta reka globalizacije i svi njeni tokovi, pokazali su se kao ponornice. Ponornice koristi koje poniru negde u duboke džepove kojekakvih loža, društava, kompanija ili kojih već interesnih grupa. Talasi ove reke, proneli su svetom holivudsku neopropagandu kojom je demonizovana svaka država koja nije dozvolila da se njeni resursi eksploatišu. I baš tu, na toj pritoci, dolazimo i do naše zemlje, do našeg naroda koji više ni sam ne zna čiji je.

 Večito izgubljen u teorijama oko svoje zaostalosti, ratne krivice, neznanja istorije, zažbunja morala i želje da bude ono što nije, idealna je meta za nestanak, a u to ne treba sumnjati, jer smo, ako uzmemo samo 20. vek, videli šta nama sprema „civilizovani Zapad“. Isti onaj Zapad koji kao ideju ima „zlatnu milijardu“ i u okviru nje „Agendu 2030“, finansiranje uništavanja hrane i trovanje one koja ostane. Isti onaj Zapad koji je nama nametnuo ideju o tome da ćemo mi konačno biti priznati za civilizovan narod samo ako pristanemo na to da baštinimo njihove devijacije. Pošto su videli da nam bombe nisu mogle ništa, bombardovali su nas našom slabošću prema želji da budemo „deo Evrope i sveta“. Nas, viševekovni narod čiji su umetnički dometi dragulji u kruni Evrope i sveta. Nas čije su freske tri puta starije od država koje nas savetuju i do čijeg nam je priznanja stalo. Nas, ljude kojima otimaju Kosovo i Metohiju, jer znaju koliko nas neće biti ako to izgubimo.

 Mislite da postoji neki dobronamerni nagon Zapada da nas emancipuje ustupivši nam „Europrajd“? Grdno se varate. Nećemo mi tim skupom dokazati da smo velika demokratija, niti da smo tolerantni, već je to način da se ponizi i dodatno udari na srpski narod, ali očigledno i da se nađe još jedna tema na koji će SPC da oćuti i dokaže se kao poslušna. Zašto ovo govorim? Zato što se evropska gej parada, u vreme dok još traje kovid i spominju se „majmunske boginje“, sa svojih nekoliko desetina hiljada učesnika seli u prestonicu države koja je prestonica sveta kada se priča o beloj kugi. Zašto svetski „prajd“ ili barem afrički ne bude održan u Nigeriji? Zato što su oni podložniji drugom načinu guranja u stranu pred skoro osam milijardi trkača od kojih će samo jedna milijarda osvojiti zlato na kraju i zato što će njima „pomoći“ nekim drugim vakcinama oko „prenaseljenosti“. Ta parada je odličan izgovor onih koji su je podmetnuli da nam objasne kako ćemo njom zaraditi i novac i ugled, a u stvari će se dogoditi obratno.

 Ekonomija… Ta magična reč. Ekonomija, čitajmo zarada – nebitno da li pojedinaca ili država, glavni je motivacioni pokretač naopake zamisli o „zlatnoj milijardi“. Cilj onih nekoliko procenata koji sede za gorepomenutim stolom jeste da nas svedu na korisnike, tačnije da internet sistem preslikaju na pravi svet. Nije u pitanju lakša komunikacija, jednostavniji dolazak do nekog posla, povezanost, to su sve gluposti. U pitanju je lakoća manipulacije sistemom koji se nameće i u kom oni mogu da kreiraju pravila po svojoj meri. Klasno razdvajanje i ogroman jaz koji se tako pravi između ljudi svedoči tome da je cilj ekonomije kao nauke na svetskom nivou postao da se odstrani neproduktivna grupa. Stvoriti tako strašno siromaštvo da će ti siromasi raditi i za koru hleba, a da će oni sa druge strane kanala uživati u luksuzu koji će im omogućiti ovi koji rade za hleb. Siromašniji će se ubijati radom, novim pandemijama, možda čak i tim hlebom, ali će održavati mrežu i obalu one reke kojom u duboke džepove ponire sve.

 Na Srbiji, kao i na svakom od naroda i država koji znaju da za njih neće biti mesta u „zlatnoj milijardi“ ostaje da od tog jaza, od tog kanala koji stoji između moćnih i nemoćnih, napravi rov. Rov iz kog će svojim znanjem, pameću i umetnošću pucati u sve ono što od nas pravi žrtve. I zaista, sramota je biti žrtva nekoga ko postoji dvesta godina, i to bez ispaljenog „metka“.

 Neće se ovde ništa samo od sebe srediti, jer se nije samo od sebe ni uništilo, niti će u sprečavanju propasti pomoći oni koji nas u propast guraju. Možda je „zlatna milijarda“ veliki zloslutni plan većih od nas, ali toliko je velikih carstava padalo, pa može i to. Dakle, jedino što moramo mi opet biti mi. Moramo vaspitavati svoju decu, obrazovati ih, dati im priliku da ono drvo koje iz njih proklija uspe da se razraste i zaštiti nas u nekim budućim šumama u kojim ćemo se zbog opstanka sakrivati, a iz kojih ćemo izletati da zatremo vojske devijacija koje će sasvim sigurno marširati na nas. Iako, ako vizualizujete, ta slika deluje kao poziv na nasilje, to nije tačno. Ovo je poziv na nepristajanje na nestanak, a uz borbu pameću i kulturom. Zašto bismo stvarali izmet koji će Amerika smatrati remek-delom, a nama će da smrdi. Zar nije bolje praviti nešto što ćemo mi sami vrednovati i time se svetu nametnuti kao narod velike pameti, estetike i istorije.

 A što se tiče one gladi i rada za hleb… Zašto mi ne bismo zasadili celu Srbiju voćem i žitom, ionako samo koristimo 20% obradive teritorije naše zemlje. Tad bi morali da nas plaćaju nečim drugim, jer bismo hleb već imali. Ali, nas su ubedili da je zemljoradnja ono što od čoveka čini neku nižu klasu od onih koji rade u kancelarijama. Sve naše nevolje i jesu donekle krenule onda kada smo motiku zamenili kliktanjem mišem. Ovo je pravi trenutak da sebe odbranimo, a to se može uraditi relativno lako u novom svetskom polomu u kom su nam podeljene dobre karte. Samim tim, ako uradimo sve što možemo, i ta „zlatna milijarda“ će nam biti barem jedan stepenik dalje.

 Pogledajmo kako Holandija – u našim očima zemlja sloboda, javnog konzumiranja marihuane i velikih gej parada – odjednom pokazuje necivilizovano lice. Policija puca bojevom municijom na građane koji se bore za parče hleba. U Australiji tuku ljude koji ne nose maske. U Americi farmerima daju duplo veći novac ako unište letinu. Zapad vam i dalje deluje emancipovano?

 Borba naroda sa svojim tlačiteljima je borba protiv grupe političara druge zemlje, ne sa celim narodom i ta borba uvek može da se dobije. Ali ako dozvolimo da nas pokore materijalno i hranu nam postave kao najviše božanstvo, onda ćemo svakodnevno gubiti od prodavnice, jer borba čoveka sa prodavnicom se uvek završava našim porazom. Ona ima ono što mi nemamo i koliko god kod kuće imali, nemamo baš ono po šta smo došli. Što se mene tiče, pre bih išao u prodavnicu po novi računar i ne mogao da ga platim, nego što bih išao po hleb nadajući se da će mi ga neko dati „na recku“.

 I svaki dan u kom ništa ne uradimo za svoj narod, samo je još jedna recka na zidu naše nesposobnosti i maloumlja. 

izvor: iskra.co ›››

 

autor tekst 002 ›››

 

 

Milan Ružić

 

Pucamo u svoje ideje, tuđe podržavamo…

Imamo ono što niko nema, a nemamo ono što svi imaju. Hodamo onuda kuda niko ne hoda, a nema nas na putu kojim svi gaze. Jedemo sve što se nikad nije jelo, a nećemo ni da probamo ono što treba jesti. Oblačimo se onako kako ne treba, a to je možda bolje nego da smo u odelu za koje oni kažu da treba navući na sebe. Navukli smo gnev onih koji nas ne vole i to tako što ni sami sebe ne volimo. Svi koji vole Srbe su opasni po svet, a prvenstveno po Srbe.

 Nastanili smo zemlju koju niko nije smeo da nastani i ostadosmo tu odakle nas svi isteruju. Teraju nas, a mi ih ne slušamo, a kad nas ne diraju, sami izlazimo iz zemlje. Pucamo u svoje ideje, a podržavamo tuđe koje nam samo loše donose. Odgajamo decu onako kako Evropa kaže. Psujemo Boga i majku, a obožavamo Đavola i dušmane. Pljujemo na crkve i kuće, a veličamo solitere koji su ionako preuveličani. Besimo i šibamo one koji su za nešto zaslužni, a obožavamo, pojimo i hranimo izdajice i sveubice. Slušamo strance, a naše nikako. Zacrtali smo neki cilj koji će nas dovesti do istrebljenja, a onaj pravi za koji smo predodređeni bacamo i odričemo ga se. Ginemo sto puta dnevno, a rađamo se u svoj svojoj veličini samo onda kad patimo jer nam je neko utuvio u glavu da smo takva vrsta naroda. To nam je, kako često čujemo, zaveštanje, amanet od naših očeva. Kako to da svi bolje od nas znaju šta nam je ostavljeno u amanet? Želimo ono što nemamo, a imamo ono što nam ne treba i što nas ubija. Prodajemo ono što je najjeftinije, a poklanjamo ono najskuplje iako nam niko nije ni tražio da mu damo poklon.

 Tetošemo mnoge jer će nam možda nekad zatrebati, a one koji su nam sad potrebni mrzimo jer ne možemo bez njih, a sa njima nam nije sve potaman. Tučemo decu jer nas ne razumeju, a posle ih ljubimo i tešimo govoreći kako nismo hteli. A što je najgore, i nismo hteli nego nam je neko rekao da to tako mora. Ćutimo kad treba da pričamo, a vičemo kad je muk jedino ispravno rešenje. Gledamo kad ne treba, a okrećemo glavu kad znamo da neko krade i to od nas. Svoji smo koliko smo tuđi, jer je to danas jedino naše merilo. Tuđi smo koliko nismo svoji, jer je to ono što želimo.

 Takvi smo jer je jedino to ono kakvi ne treba da budemo, a nećemo se promeniti jer bi nam teško palo da ne teramo inat sebi i na svoju štetu.

 izvor: www.iskra.co ›››

 

 

autor tekst 001 ›››

 

 

Milan Ružić

 

Crna Gora je Srbija sa kamenjem

 Kada je nastupio Montenegro, od Crne Gore nije ostao ni kamen na kamenu.

 A šta je onda ostalo u zemlji kamena?

 Montenegro je država koja neće dugo biti celovita, pošto vidimo da planiraju da joj otmu deo oni na koje su se njeni tvorci ugledali, a dolaze sa Kosova na koje su isto tako upali kao što su upali i u Ulcinj pre ko zna koliko godina. Montenegro je izmislio crnogorski jezik, a zašto nije montenegrinski? Čemu mamuzanje imena Crna Gora koja, svakako crna, još gore crni kada vidi šta sa njenim imenom rade i šta sve njime krste oni nekrsti koji ga više vole na stranim jezicima?

 Crnogorski jezik je jezik za ovcama! Crnogorski jezik nije jezik, nego dva slova! Evo, prvi ću priznati taj jezik ako njegovi tvorci budu u komunikaciji koristili samo ta dva slova koja su uveli u svoj jezik! Tad bi to zaista bio jedan jezik vredan divljenja, a ne povraćanja.

 Crna Gora nije Montenegro, već se ona samo tako prevodi, kao što su i njene stanovnike Crnogorce (vazda bili Srbi) preveli žedne preko vode u još veću pustinju, pa ih tamo zamajavaju fatamorganama pri kojima ljudi od kamenja misle da je zlato, od mora da je nafta, od Lovćena da je Empajer stejt bilding! Na Lovćenu sedi Njegoš, a na vrhu Empajer stejt bildinga King Kong, pa vidite koga ćete pre slušati!

 Ako već u svemu idete do kraja, zašto onda ne zaboravite i ime Crna Gora? Kad iz Petrovca izbijete Petra, pa ostane samo Kastel Lastva, a „lastva“ znači travnata površine među kamenjem ili liticama, gde će vam ostati išta travnato kada ste svu travu ugazili, jer pamti crnogorsko (srpsko) doba? I kakvi kasteli (zamkovi) u kamenu? Kamen u kamen ide, ali ne ide šljunak sa oblutkom, što je Montenegro prema Gori Crnoj!

 Neću tvrditi da je Crna Gora srpska Sparta, jer Spartu nikada nisam video ni osetio, a Crnu goru jesam, pa ću reći da je Sparta grčka Crna Gora! Verujem u Crnu Goru, ali ne verujem u Montenegro!

 Možda se ime države ne menja kako bi svi mislili da tamo i dalje žive oni junaci čijim smo podvizima svedočili i o kojima su pevale narodne pesme. Kad bi se danas one pevale, niko ni glasa u Montenegru pustio ne bi. Tamo bi, da se ne lažemo, samo narikače imale posla pošto bi videle sudbinu zemlje u kojoj žive. Oplakale bi sve čime se Montenegro hvali!

 Izgleda da bismo mi Srbi morali Montenegro bombardovati kako bi nas oni voleli. Tako su bar Amerikanci radili i njima je uspelo!

 Vrati se Crna Goro u Montenegro dok još imaš onu svoju obalu. Vrati se Goro Crna svom narodu koji te možda ne prepoznaje, ali znaće te kad se pojaviš. Ne može dete zaboraviti majku iako se na nju nakratko može naljutiti.

 I nemojte, Montenegrini, ovo shvatiti kao neku osudu ili poruku mržnje, jer vam ja ovo ne bih ni pisao da sam ravnodušan i da vas mrzim. Ovo se piše samo onima koje čovek voli i do kojih mu je stalo, ali ni ta ljubav ne može trajati dugo ako onaj koga voliš više nije onakav kakav se rodio i zbog čega ga je neko zavoleo.

Neka se zna, da drugi ne nagađaju i ne daju loše definicije, da je Montenegro košmar iz kojeg će se sigurno probuditi Crna Gora. Ne mora se sve raditi iz interesa. Jeste takvo vreme, ali nismo valjda takvi ljudi.

Crna Gora nije ništa drugo do Srbija sa kamenjem.

 Montenegro je najveći pokazatelj propasti Crne Gore! Mnogi iz opozicije tvrde da je Montenegro saradnik okupatora, a greše.

 Montenegro je okupator Crne Gore! 

izvor: www.srpskenovinecg.com ›››