Pre nekoliko dana, Putin je po
prvi put otvoreno govorio o „zlatnoj milijardi“. Izrečenim,
dokazao je da je, iako neprijatelj Amerike, prijatelj
čovečanstva, što je u geopolitičkoj, pa čak i u
kulturološko-humanitarnoj konstelaciji današnjice sasvim
logično.
Elem, na svetskom nivou se priča
o „zlatnoj milijardi“ javlja odavno, ali najviše kao
„teorija zavere“. Međutim, mene je ta teorija dozvala kao
istina onda kada sam 2016. godine, nakon što je princ
Vilijam pomenuo „zlatnu milijardu“ podržao njegovu ideju,
ali pod uslovom da „Kraljica majka“ bude prva u redu, pa sam
mu čak savetovao lapot kao provereno sredstvo koje je ipak
deo tradicije, baš kao i vladavina pomenutih prikaza. Tekst
je munjevito uklonjen sa Fejsbuka i sa portala na kom je
objavljen. Dakle, nema igranja sa milijardama, zlatnim ili
ne, ukoliko niste engleski aristokrata ili plovak američke
duboke države.
Valjalo bi znati ko sve
prednjači u toj trci ka „zlatnoj milijardi“ i u kojim se
patikama ko trka, ali i gde je u svemu tome Srbija kao
počasni član sudijskog odbora (jer sudije se ne trkaju, pa
samim tim ne mogu ni stići do cilja).
S obzirom na to da današnji svet
voli da mu se neko mišljenje nametne ili fino rečeno da mu
se ukus formatira znanjem dobijenim iz zapadnog iskustva,
možemo slobodno početi od zaostalog deteta „Kraljice majke“
– Sjedinjenih Američkih Država. Naime, kada se uvidelo da je
Holivud industrija koja, pored muzičke, a ipak ona u sebi
sadrži i pomenutu, ima najveći kultur-diktatorski uticaj
zarađen visokim umetničkim dometima do kraja sedamdesetih
godina, onda je valjalo taj uticaj iskoristiti za planove
tih nekoliko procenata koji se okupljaju za stolom želeći da
vladaju i žive što duže. Da bi se novi Holivud (ovaj
današnji) rodio, film je morao da umre. Tako je i bilo. Od
velikih srceparajućih zapleta i raspleta, majstorske
naracije, fenomenalne glume, sudbinskih epopeja,
najtananijih osluškivanja čoveka u čoveku, došlo se do Van
Dama, Landgrena i Švarcenegera, do neplodnog dela karijere
Tarantina koji je sve svoje nove useve zalivao krvlju. Kada
bi neko popisao taj broj ubistava, ekspozija, mučenja,
sigurno bismo ostali zaprepašćeni. Međutim, to i jeste bila
ideja. Učiniti smrt prostim delom života. Uvaliti ubistvo i
stradanje kao neku najnormalniju stvar nad kojom se ne treba
čuditi, a kamoli je oplakivati, jer, kako nas američki
novofilmovi uče, važniji je viši cilj. Sve je poskupelo, a
život je pojeftinio.
Dakle, kada je životu oduzeta
jedna epoleta i kada je prebačen u niži čin, na red je došla
lepota. U novim literarnim i filmskim (ne)delima, sve je
sivo, pusto, crno, zadimljeno, svuda su uske ulice,
saobraćaj, gužve, apokaliptična predskazanja. Te slike
potekle iz filma, pratili su mediji, pa su na naslovne
strane izveli ostatke ljudi iz saobraćajnih nesreća,
davljenike iz jezera izvlačili za glavne najave, obešene
vojnike stavljali kao ilustraciju pojedinih vesti i
nametnuli opšte mišljenje kako u celom svetu vlada užas i
kako mi koji čitamo novine, gladamo filmove, slušamo muziku,
treba da budemo srećni samo zato što smo živi.
Kada je taj osmrtni narativ
postao svakodnevica, onda je bilo lako ubediti svet da je
kovid pred vratima, pa smo svi videli da je taj veštački
virus, koji postoji i koji zaista jeste smrtonosan, uspeo da
otelotvori globalističku mantru o svetu bez granica, jer
svet kao takav ne postoji za ljude, kako su nas ubeđivali,
ali apsolutno postoji za kovid. Savremeno društvo nudi jedan
veliki privid slobode. Dalo nam je tehnologiju i internet da
nas zavara da smo slobodni. Kovid je samo pokazao da ćelije
21. veka, u zatvoru u koji se dolazi na izvršenje smrtne
kazne, mogu biti i malo skučenije. Kovid već neko vreme radi
za „zlatnu milijardu“ kao jedan od najaktivnijih zaposlenih,
možda i radnik godine 2020. Ali šta je sa ratovima, šta je
sa kolonizacijom, šta je sa ucenama malih naroda?
E pa, kada se već pominje
globalizacija, treba znati da ona nije nikada ni služila za
ono što smo mislili da joj je cilj, već je poslužila kao
reka kojom se tamo gde treba nekakvim brodovima dobrih
namera ili zelenih stranaka doprema oprema za samouništenje.
Ali ta reka globalizacije i svi njeni tokovi, pokazali su se
kao ponornice. Ponornice koristi koje poniru negde u duboke
džepove kojekakvih loža, društava, kompanija ili kojih već
interesnih grupa. Talasi ove reke, proneli su svetom
holivudsku neopropagandu kojom je demonizovana svaka država
koja nije dozvolila da se njeni resursi eksploatišu. I baš
tu, na toj pritoci, dolazimo i do naše zemlje, do našeg
naroda koji više ni sam ne zna čiji je.
Večito izgubljen u teorijama oko
svoje zaostalosti, ratne krivice, neznanja istorije,
zažbunja morala i želje da bude ono što nije, idealna je
meta za nestanak, a u to ne treba sumnjati, jer smo, ako
uzmemo samo 20. vek, videli šta nama sprema „civilizovani
Zapad“. Isti onaj Zapad koji kao ideju ima „zlatnu
milijardu“ i u okviru nje „Agendu 2030“, finansiranje
uništavanja hrane i trovanje one koja ostane. Isti onaj
Zapad koji je nama nametnuo ideju o tome da ćemo mi konačno
biti priznati za civilizovan narod samo ako pristanemo na to
da baštinimo njihove devijacije. Pošto su videli da nam
bombe nisu mogle ništa, bombardovali su nas našom slabošću
prema želji da budemo „deo Evrope i sveta“. Nas, viševekovni
narod čiji su umetnički dometi dragulji u kruni Evrope i
sveta. Nas čije su freske tri puta starije od država koje
nas savetuju i do čijeg nam je priznanja stalo. Nas, ljude
kojima otimaju Kosovo i Metohiju, jer znaju koliko nas neće
biti ako to izgubimo.
Mislite da postoji neki
dobronamerni nagon Zapada da nas emancipuje ustupivši nam
„Europrajd“? Grdno se varate. Nećemo mi tim skupom dokazati
da smo velika demokratija, niti da smo tolerantni, već je to
način da se ponizi i dodatno udari na srpski narod, ali
očigledno i da se nađe još jedna tema na koji će SPC da
oćuti i dokaže se kao poslušna. Zašto ovo govorim? Zato što
se evropska gej parada, u vreme dok još traje kovid i
spominju se „majmunske boginje“, sa svojih nekoliko desetina
hiljada učesnika seli u prestonicu države koja je prestonica
sveta kada se priča o beloj kugi. Zašto svetski „prajd“ ili
barem afrički ne bude održan u Nigeriji? Zato što su oni
podložniji drugom načinu guranja u stranu pred skoro osam
milijardi trkača od kojih će samo jedna milijarda osvojiti
zlato na kraju i zato što će njima „pomoći“ nekim drugim
vakcinama oko „prenaseljenosti“. Ta parada je odličan
izgovor onih koji su je podmetnuli da nam objasne kako ćemo
njom zaraditi i novac i ugled, a u stvari će se dogoditi
obratno.
Ekonomija… Ta magična reč.
Ekonomija, čitajmo zarada – nebitno da li pojedinaca ili
država, glavni je motivacioni pokretač naopake zamisli o
„zlatnoj milijardi“. Cilj onih nekoliko procenata koji sede
za gorepomenutim stolom jeste da nas svedu na korisnike,
tačnije da internet sistem preslikaju na pravi svet. Nije u
pitanju lakša komunikacija, jednostavniji dolazak do nekog
posla, povezanost, to su sve gluposti. U pitanju je lakoća
manipulacije sistemom koji se nameće i u kom oni mogu da
kreiraju pravila po svojoj meri. Klasno razdvajanje i
ogroman jaz koji se tako pravi između ljudi svedoči tome da
je cilj ekonomije kao nauke na svetskom nivou postao da se
odstrani neproduktivna grupa. Stvoriti tako strašno
siromaštvo da će ti siromasi raditi i za koru hleba, a da će
oni sa druge strane kanala uživati u luksuzu koji će im
omogućiti ovi koji rade za hleb. Siromašniji će se ubijati
radom, novim pandemijama, možda čak i tim hlebom, ali će
održavati mrežu i obalu one reke kojom u duboke džepove
ponire sve.
Na Srbiji, kao i na svakom od
naroda i država koji znaju da za njih neće biti mesta u
„zlatnoj milijardi“ ostaje da od tog jaza, od tog kanala
koji stoji između moćnih i nemoćnih, napravi rov. Rov iz kog
će svojim znanjem, pameću i umetnošću pucati u sve ono što
od nas pravi žrtve. I zaista, sramota je biti žrtva nekoga
ko postoji dvesta godina, i to bez ispaljenog „metka“.
Neće se ovde ništa samo od sebe
srediti, jer se nije samo od sebe ni uništilo, niti će u
sprečavanju propasti pomoći oni koji nas u propast guraju.
Možda je „zlatna milijarda“ veliki zloslutni plan većih od
nas, ali toliko je velikih carstava padalo, pa može i to.
Dakle, jedino što moramo mi opet biti mi. Moramo vaspitavati
svoju decu, obrazovati ih, dati im priliku da ono drvo koje
iz njih proklija uspe da se razraste i zaštiti nas u nekim
budućim šumama u kojim ćemo se zbog opstanka sakrivati, a iz
kojih ćemo izletati da zatremo vojske devijacija koje će
sasvim sigurno marširati na nas. Iako, ako vizualizujete, ta
slika deluje kao poziv na nasilje, to nije tačno. Ovo je
poziv na nepristajanje na nestanak, a uz borbu pameću i
kulturom. Zašto bismo stvarali izmet koji će Amerika
smatrati remek-delom, a nama će da smrdi. Zar nije bolje
praviti nešto što ćemo mi sami vrednovati i time se svetu
nametnuti kao narod velike pameti, estetike i istorije.
A što se tiče one gladi i rada
za hleb… Zašto mi ne bismo zasadili celu Srbiju voćem i
žitom, ionako samo koristimo 20% obradive teritorije naše
zemlje. Tad bi morali da nas plaćaju nečim drugim, jer bismo
hleb već imali. Ali, nas su ubedili da je zemljoradnja ono
što od čoveka čini neku nižu klasu od onih koji rade u
kancelarijama. Sve naše nevolje i jesu donekle krenule onda
kada smo motiku zamenili kliktanjem mišem. Ovo je pravi
trenutak da sebe odbranimo, a to se može uraditi relativno
lako u novom svetskom polomu u kom su nam podeljene dobre
karte. Samim tim, ako uradimo sve što možemo, i ta „zlatna
milijarda“ će nam biti barem jedan stepenik dalje.
Pogledajmo kako Holandija – u
našim očima zemlja sloboda, javnog konzumiranja marihuane i
velikih gej parada – odjednom pokazuje necivilizovano lice.
Policija puca bojevom municijom na građane koji se bore za
parče hleba. U Australiji tuku ljude koji ne nose maske. U
Americi farmerima daju duplo veći novac ako unište letinu.
Zapad vam i dalje deluje emancipovano?
Borba naroda sa svojim
tlačiteljima je borba protiv grupe političara druge zemlje,
ne sa celim narodom i ta borba uvek može da se dobije. Ali
ako dozvolimo da nas pokore materijalno i hranu nam postave
kao najviše božanstvo, onda ćemo svakodnevno gubiti od
prodavnice, jer borba čoveka sa prodavnicom se uvek završava
našim porazom. Ona ima ono što mi nemamo i koliko god kod
kuće imali, nemamo baš ono po šta smo došli. Što se mene
tiče, pre bih išao u prodavnicu po novi računar i ne mogao
da ga platim, nego što bih išao po hleb nadajući se da će mi
ga neko dati „na recku“.
I svaki dan u kom ništa ne
uradimo za svoj narod, samo je još jedna recka na zidu naše
nesposobnosti i maloumlja.
izvor: iskra.co ›››