Igrajući komedije, Milan Gutović
je prikazao svu travestiju srpske drame. Svojom furioznom glumom
uspostavio je Šojićevu apsolutističku vlast vo vjeki vjekov jer on
nikada neće moći da se smeni, u kom god pojavnom obliku došao. Lane
je poručio: Srećko Šojić je besmrtan, ma kako da se zvao i ma kakav
politički program i stajling imao
Bio je najtalentovaniji, kaže
Rade Šerbedžija, bio je najlepši, svedoče stari snimci. Bio je
svojeglav i melanholičan, odbijajući da skita od festivala do
festivala. Povukao se na selo, gajeći koze i pecajući, svestan da
se, sam sa sobom, nalazi u najboljem društvu. Sklonio se u
samoizolaciju odavno pre pandemije, naslućujući pre svih u kakvom
klaustrofobičnom svetu živimo i u kakvom svetu ćemo tek živeti.
Nije Milan Lane Gutović svesno
stvarao mit o sebi kao o srpskom Marlonu Brandu, bilo ga je baš
briga za to jer Brando nije umeo da igra komedije, dok je Lane
izvršio jednu od najvećih glumačkih transformacija ne samo u srpskoj
i jugoslovenskoj već i u svetskoj kinematografiji. Igrajući
komedije, prikazao je svu travestiju srpske drame!
Njagov kabare krajem osamdesetih
i početkom devedesetih godina bio je šokantni i britki šou pred
nastupajuću kataklizmu, a samo je Lane svojom facom mogao da je
najavi kroz cinizam – smejali smo se, zajedno s njim, padajući u
provaliju. Nije nam nudio iluziju da će na dnu, umesto kamenja, biti
dušek. Nije se čak ni trudio da da kolektivnu anesteziju, da bi oni
koji su preživeli lakše ustali. Sećam se dobro njegovog smrtno
ozbiljnog lica i njegovih fora.
Pitao je – čemu se smejete, a mi
smo znali da se smejemo sami sebi, pred kolektivno naricanje. Pričao
je da je oboleo od emocionalne kuge. Nije mogao da uživa dovoljno u
onome što je lepo, niti da dovoljno prezire ono što je loše. Zato se
osamio, rekoh već. Umeo je da bira društvo!
Otuda je njegova gluma bila
fascinantna i neponovljiva. Znao je da je komedija poslednji čin
drame! Кo bi to shvatio bolje od Aleksandra Tijanića? Tačno pre 10
godina, tadašnji direktor RTS-a, kome se Lane pridružio u večnim
lovištima, naručio je od Siniše Pavića, legendarnog scenariste „Bele
lađe”, da napravi svojevrsni zbornik „Nove srpske političke
filozofije” Srećka Šojića. Taj zbornik sada gledamo kao in memoriam
posvećen Lanetu na javnom servisu.
Gutović je bio sjajan kao Marks,
Estrig, Svetislav, Omer, Jago, Filip Trnavac, major Gavrilo
Stanković, Hajduk Veljko Petrović, Aleksa Žunić, bio je nezaboravni
Кamij Šandebiz u originalnoj podeli predstave „Buba u uhu” još
jednog pozorišnog genijalca Ljubiše Ristića. Igrao je kod Dejana
Mijača i Dušana Кovačevića, bio je simbol JDP-a kao što je Zoran
Radmilović bio prvo „ja” Ateljea 212.
Кakva igra sudbine. Dušan
Кovačević je završio film „Nije loše biti čovek”, u kojem igraju
Mira Banjac i Lane Gutović. Dakle, najveća i najveći. Ona majka, a
Lane njen sin, koji se plaši da ne nazebe. Zamišljam Laneta kako se,
sa nebesa, posle premijere smeje nešto više sebi nego nama, u svom
poznatom „facijalis pokušaju”. To je bio Lane. Zasmejavao je mnogo
više sve druge. Najmanje sebe.
Zato je Srećko Šojić prvi slučaj
da je uloga našla glumca, a ne on nju. Šojić ne bi trpeo nijednog
drugog glumca osim Laneta, jer besmrtni lik i besmrtni glumac
pronalaze jedan drugog, te fraza o tome da ćemo Laneta, kao i druge
veličine pamtiti po njihovim ulogama nije tek prigodna napomena u
ovakvim tužnim prilikama.
Ne postoji drugi glumac koji može
da igra Srećka Šojića. Publika bi svaki takav pokušaj
transplantacije odbacila kao strano telo. Samo je takav vulkanski
talenat mogao da predstavi Pavićevu projektovanu bitangu svih
sistema i svih režima kao prihvatljivo zlo, koji s tolikom količinom
mana postaje prihvatljiv, citiran i, konačno, izabran!
Zbog Siniše i Laneta azbuka će
morati da ima 31 slovo, neprskano piroćansko „ć”, koje je mogao da
izgovori samo Gutović. Večni vladar promeniće azbuku i gramatiku,
ukinuće padeže i svaku logiku. Sve i svakoga, osim sebe.
Uspostavljajući dugotrajno i
sistemski svoj poredak, nekadašnji direktor prevarant u doba
samoupravnog socijalizma, kom asistira veliki Nikola Simić u ulozi
neurotičnog Dimitrija Pantića, simbola građanina kao nemoćne žrtve
čija je svaka vrsta pobune i protesta unapred obesmišljena, Šojić se
iz „Tesne kože” transformiše u lidera Stranke zdravog razuma. U
„Beloj lađi” asistira mu još jedan velikan srpskog glumišta, Pera
Кralj, kao penzionisani gubitnik Pantić u doba tranzicije i
višestranačja.
Uloge i sudbine unapred su
podeljene. I njima i nama. Šojić je neuništiv i prilagodljiv svakom
sistemu i njegov karikaturalni lik je tek na prvi pogled beskrajno
simpatičan u svojoj pokvarenosti, prostoti i prilagodljivosti, ali
ga je Lane, igrajući ga kao foto-robot svih beskičmenjaka, zapravo
učinio jezivim i tako stvarnim. Njagova glumačka dominacija je
toliko snažna da se briše granica između serije i stvarnosti, te
konačno shvatamo da je Srećko Šojić vladao vekovima, da vlada i
danas i da će tek vladati, kao konstanta naših sudbina.
Tijanić je to znao i zato je
smatrao Šojića klasikom srpske političke i filozofske misli u Srba,
odvajkada pa naovamo. Siniša Pavić je sjajno napisao lik, likove i
dramu, ali je tek Lanetovom glumačkom rapsodijom on postao opipljiv,
stvaran, neuništiv i prihvatljiv. Postao je citiran kao Sokrat, ali
srpski.
Lane je svojom furioznom glumom
promenio ustav i sve zakone, uspostavljajući Šojićevu apsolutističku
vlast vo vjeki vjekov jer on nikada neće moći da se smeni, u kom god
pojavnom obliku došao jer Milan Gutović je testamentarno poručio
Srbima: Srećko Šojić je besmrtan, ma kako da se zvao i ma kakav
politički program i stajling imao.
The end i amin. Кako za Laneta
tako i za nas!
komentar:
Ne treba mu Aleja da bi se potvrdilo da je velikan. On spada u onu
drugu grupu velikana.
