Tekst

autor tekst 001 ›››

Milan Dekleva

Poezija

Milan Dekleva (1946), pesnik, pisac, dramski pisac, prevodilac, pijanista, novinar i drugi, ove godine i slovenački autor u centru Vileničkog festivala, sastavio je dvadeset pet zbirki poezije, osam romana, eseja, dramskih tekstova, kompozicije u poslednjih pola veka... Dobio je gotovo sve glavne domaće književne nagrade, uključujući i Prešernovu nagradu za životno delo pre petnaestak godina.

Dogovarajući se za intervju, kaže da je sastanak moguć tek popodne, jer je celo jutro na probama.

> Iz kojih vežbi dolaziš?

„Vežbam nekoliko puta nedeljno sa Vesnom Zornik, koja je mnogima poznata kao pevačica grupe Katalena. Pre nekog vremena je htela da joj napišem kantatu za zajednički izvođenje. U početku sam mislio da je ovaj oblik muzike prezahtevan, ali sam onda rekao sebi da se moraju prihvatiti i novi izazovi, preuzeti zadaci na koje nije navikao. Napisao sam tekst delimično vezan za motiv Kasandre. Podnaslov je Kantata za usamljeni ženski glas i klavir. To je ispovest žene koja vidi budućnost, vidi kako je ovaj svet loše napisan, ali je niko ne sluša. Motiv Kasandre je bio samo polazište, želeo sam da oslikam zagonetnu situaciju u kojoj smo se našli. Napisao sam i muziku, cela stvar traje oko sat vremena. Kantatu ćemo premijerno izvesti 24. juna u dvorcu Dol u Ljubljani. Dogovorili smo se i da ga na leto snimimo na radiju RTV Slovenije“.

„Važna je ekologija, važno je duhovno pročišćenje... Moramo shvatiti da smo samo gosti na ovoj planeti, a ne gospodari.

> Bio sam siguran da vaš legendarni bend Salamander vežba.

„Veoma sam srećan što smo ponovo počeli da radimo u Salamandriju, ali nažalost korona nas je ćutala dugu godinu. Probali smo nešto preko zuma, ali muzika je previše moćna stvar da bi se čovek mogao stvarati na daljinu. Spremamo i potpuno novi program za Salamander, već sam napisao dvadesetak pesama sa tekstovima. Nadamo se da ćemo na jesen konačno stići do koncerta i možda kasnije snimiti ploču“.

Prva slovenačka zbirka haikua

> Da li sada stvarate u svim pravcima istovremeno: komponujete za klavirom, pišete tekstove uz muziku, pesme bez muzike, romane...?

„Ne mogu ovo nazvati ni mrežom slučajnosti ni planom. Trenutno se intenzivnije bavim muzikom, ali istina je da sam mnogo ranije pisao, možda čak i više tokom epidemije nego pre nje“.

„Primorska me jako zanima, roditelji su mi često pričali o ugroženosti jezika, što ne znači samo kraj komunikacije, već i ubistvo čovekovog zbližavanja sa svetom, uništavanje individualne spontanosti. Ova vrsta pretnje se stalno iznova vraća kao problem."

> Pa šta će izaći?

„Zbirku poezije Nevidnosti objaviće Slovenska matica, zbirku Priče i eseji izdavačke kuće Apokalipsa, a roman Pet za kvartet Cankarjeva izdavačka kuća.

> Da li naslov romana zvuči muzikalno?

"Drži se. Kvartet priprema koncert u Slovenačkoj filharmoniji, a peti član je njihov menadžer ili muzički direktor. Sve se zapetlja i raspleta u jednom danu. U tekstu ima dosta crnog humora, a na momente, možda i kafkijanskog apsurda. Ipak, pokušavam da se nasmejem mnogim glupostima koje ovde radimo u poslednje vreme."

„Dok čoveka ne savlada arogancija i ne zamisli da je svemoćan svojom racionalnošću, sve je u redu.

> Humor je takođe jedan od vaših ključnih kvaliteta. Ali u početku nije bilo tako. Što i ne čudi, ako znamo da ste prve pesme objavili sa trinaest godina, posle pobede u TV emisiji Pokaži šta znaš. Ove prve stihove čitamo i u dve knjige „sabranih i dopisanih pesama“ Ugađanje tišine...

„Bilo je i drugih, ali ove su sačuvane jer su štampane. Moje pesme Pomlad, Pomladne sanje i Samo tišina objavljene su 1960. godine u Obzorniku i Mladini.

> U Obzorniku su napisali da pesme objavljuju jer „po svoj prilici otkrivaju budućeg pesnika“. I zaista, jedanaest godina kasnije udarili ste prvom haiku zbirkom u Sloveniji – Muši muši iz 1971. upravo slavi pola veka.

„Stvarno, vidi, vidi. Sećam se da smo je prodali pod arkadama Fakulteta umetnosti, mora da je to bilo pred kraj školske godine, baš u ovo vreme, dakle pre tačno pedeset godina. Knjigu smo prodavali na štandu, što je u to vreme bilo daleko od uobičajenog. U to vreme posebno je živo bilo u magičnom trouglu između lokala Šumi i Pri Mraku i fakulteta. Tiraž od 1.500 primeraka je poslat.”

> Zanimljivo, prvu kolekciju dizajnirao je Kostja Gatnik.

„Od bačenog papira koji smo dobili od Železničke štamparije. Umesto da ga samelju i prerađuju, dali su nam ga besplatno. Smanjili smo troškove objavljivanja.”

> 1971. godine... odnosno za vreme studentske okupacije Fakulteta umetnosti?

"Dobro, onda. U godini spontanosti i nepredvidivosti koja me je veoma privukla. Već tada sam se bavio džezom i improvizacijom. I još me to privlači. Što se tiče spontanosti, muzika ima ogromnu prednost u odnosu na reči, ona može munjevito da reaguje na trenutak. Obuze ga misao. Improvizator nema vremena za racionalizaciju, prsti moraju biti brži, inače kasniš. Kao što je Pol Eluar već rekao? 'Moje telo je brže od mojih misli.' Tokom muzičke improvizacije osećam turbulenciju da sam najbolji."

> Poezija je uglavnom sporija. Posebno duga - čak sedam godina - pauza razdvaja vaš debi album i drugu zbirku Dopisovanja.

„Toliko je trajalo jer sam morao da pronađem novi način. U Muši mušiju sam počeo sa veoma sažetim jezikom, za koji i dalje mislim da je suštinski važan u poeziji. Tada sam imao dosta problema kako da odvežem formu, pronađem duži stih i novi ritam."

> "Smisao nije u jeziku ili tišini, već u ljupkom oscilovanju usklađenosti i rezonancije." Ovo su vaši stihovi, gotovo manifest vaše poetike, zar ne?

„Možemo to reći, slažem se.

> Predstojeću kolekciju niste nazvali Nečujnost, već Nevidljivost.

„Ovo ne treba shvatati u previše metafizičkim ili mističnim terminima. Težim transcendenciji kao imanentnosti, zanima me šta je ovde, sa nama, u trenutku u kome sada živimo, gledajući jedni druge preko stola. Zanimaju me ove nevidljivosti. U poslednje vreme dosta čitam Daneta Zajca i Edvarda Kocbeka, jer je glavna tema Vileničkog festivala povodom 40. godišnjice njegove smrti Strah i hrabrost. Dane Zajc, koji je lucidno kao malo ko drugi govorio i pisao o poeziji, čoveka je uporedio sa belom površinom na koju pada sva svetlost kosmosa. Zajc traži reč kojom bi izrazio ovu belinu. Otkriva da je ne može pronaći, za njega je poezija samo izraz potrage, koja svedoči o ljudskoj nemoći. Suštinska je misterija bića, koju Dane ovako kaže: „Poezija je samo ispitivanje onoga što putuje okom koje vidi, to je nešto što traži izraz za promenljiv ukus vode na usnama.“ Ne može se bolje reći. Danetovi eseji, na primer, onaj koji govori o ritmu u poeziji kao preseku biološkog i kosmičkog prostora, nešto su jedinstveno u svetskim razmerama.”

> Kako vam se obraća Kocbek?

„Uz Kosovela, Vodušeka, Udoviča, Zajeca, Strnišu i Koviča, da navedem samo neke autore, on je, po mom mišljenju, ključni slovenački pesnik 20. veka posle moderne. Upravo sam ponovo pročitao zbirku pripovedaka Strah i hrabrost i shvatio da Kocbek piše iznenađujuće modernu prozu za rane 1950-ih. Povremeno je blokira idejna nit koja se provlači kroz narative, ali se svom savremeniku Dominiku Smoletu približava izuzetnim odlomcima u kojima ekstatično piše o tome da je čovek beznačajan u odnosu na bezgranični kosmos, ali da je istovremeno i stvorenje čiji otpor i hrabrost nisu može se slomiti.”

Kapija smrti i zakon noći

> Za vas je karakteristično razbijanje „jezičkog kaveza“...

„Ovde sam se povezao sa pesnikom Polom Čelanom. Poezija uvek hoda na ivici reči – višeznačne – i tišine. Zato je šaljivo. Zamišljam ga na isti način na koji je Bunjuel zamišljao film kao britvu vizije. Poezija je vrhunac ljudskog postojanja.”

> Kada je poezija najoštrija? Kada pesnik zaglavi u igri reči?

„Kocbek je rekao da se nikada nije dovoljno igrao rečima. On je ozbiljan, mračni pesnik. Reč je o tome da poezija najsnažnije izražava dvosmislenost našeg postojanja, paradoksalnost postojanja. Nedavno sam pročitao esej mađarskog filozofa Bele Hamvasa, koji kaže da čovek nije činjenica, već pad, odnosno ne činjenica, već zbivanje, padanje u večnost. Ljudi nemaju temelj na kome bi mogli da stoje, već putuju kao neprekidni niz događaja u tamu bez dna.”

> Da li se slažete da pisac igrom reči ruši barijere i širi prostor slobode?

„Naravno, ali istovremeno ukazuje na to koliko je u jeziku krhak koncept značenja, odnosno svega za šta vezujemo reči. Ako se pesnik fokusira samo na stvari, na konkretne predmete, ako samo opisuje i saopštava, gubi višeznačenje reči. Mislim da se mi ljudi teško nosimo sa glupostima, sa neuhvatljivošću značenja. Razum traži smisao, pokušava da objasni ceo svet, da stvori siguran dom za identitet. Ali meni je blizak osećaj nemačkog filozofa Karla Jaspersa: „Dubina postojanja je u svesti o sopstvenoj sudbini. Da bi bio iniciran u ovu misteriju, mora se dotaknuti kapija smrti i zakona noći.'

> I blizu smo apsurda, koji je često duhovit!

"Istina je. Igra reči spaja značenja koja se inače doživljavaju kao veoma udaljena. Značenja koja su čak i protivrečna jedno drugom. Kao primer, evo pesme koju sam nedavno napisao, a koja još uvek nije objavljena:

Kada se sukobe zvučna blizina i semantička udaljenost, oslobađa se osećaj paradoksa ljudskog postojanja. Sudar izvlači demonsku moć jezika.“

ONI sužavaju prostor demokratije

> U tvojoj poeziji nije nedostajalo kalambura, a posle pedesete godine počeo si da pišeš romane. U novijim imate i igre rečima, ali u prvima još niste imali priliku da ih igrate.

„Naravno, proza vas vodi u drugu dimenziju...“

> Šta te je privuklo? Zašto roman?

"Ne znam. Nisam to mogao sebi da objasnim. Svoje prve romane pisao sam prilično nasumično, bez strogog plana, i Oko v zara, gde mi je kao uzor poslužio profesor sa Odeljenja za komparativnu književnost Dušan Pirjevec, kao i Pimliko, priču o slobodi u kraj šezdesetih, o spontanosti..."

> ... gde vam je kao model bio vaš prijatelj, kantautor Tomaž Pengov. Možete li reći da su i vaš profesor i vaš prijatelj čekali negde pored vas da ih izrazite?

„Mogao bih da kažem. Možda zaista jeste."

> Usledio je Slavko Grum, maneken za roman Zmagoslavje ratgan, nagrađen petardom. Koliko ste detaljno istražili njegov život? Da li ste posetili mesta na kojima se dešava vaš roman? Ili ste dali krila svojoj mašti?

"Oboje. Ali ja nisam od onih pisaca koji se striktno drže istorijskih činjenica. Išao sam u Zagorje, Šmartnu, Beč... Upijao sam atmosferu ovih mesta“.

> Nisi zapisivao detalje, slikao...?

„Ne ne. Takođe, u jednom trenutku sam stao i rekao sebi da neću više da idem za Grumom, jer to nema smisla. To bi me dovelo do biografije koju nisam želeo da pišem. Želeo sam da izrazim svoju viziju, da pokažem moć koju je posedovao naš veliki umetnik. Drugim rečima: želeo sam da napišem autorski roman „ključ u ruke“.

> Ali ste usvojili Grumov stil pisanja, imitirali ga.

„Činilo mi se da ne mogu drugačije da pristupim tom vremenu. Ljudsko pamćenje je vrlo kratkog veka, posle dve generacije nesigurno pipamo u mraku kao kosmonauti koji izlaze iz svemirskog broda. Pomogao mi je jezik tog doba, ne jednodimenzionalni jezik istorijske hronike, već višeznačni poetski izraz ekspresionizma“.

> Romanom Venecija, poslednji put kada ste u napetom periodu između svetskih ratova došli na Primorsku, ispratili ste čitaoca i do Trsta...

„Primorska me uopšte privlači, voleo bih da još pišem o tome. Ja sam po krvi Primorac, majka mi je sa Goriških brda“.

> Malo je poznato da su vaši stričevi Karel i Albert Širok bili nacionalno osviješteni pisci. Prvog se ne sećate, streljali su ga Nemci kao taoca 1942, a Albert, koji je preminuo 1985, mora da je...

„Jako ga se dobro sećam. Možda ću se u sledećoj knjizi dotaknuti i njegove životne priče. Jako me zanima Primorska, roditelji su mi mnogo puta govorili o ugroženosti jezika, što ne znači samo kraj komunikacije, već i ubistvo čovekovog zbližavanja sa svetom, uništavanje individualne spontanosti. Takva pretnja se stalno iznova vraća kao problem. Pogledajte, na primer, nedavnu stotu godišnjicu paljenja Narodnog doma u Trstu. Ovo mesto je strašno interesantno: s jedne strane, u magrisovskom smislu graničnog identiteta, gde je preplitanje kultura i civilizacijskih tradicija zadivljujuće i živopisno, a s druge strane, zbog stalnog – politički insceniranog, demagoški pojačanog – straha. varvara, postavljanje barikada, uvrede, podela ljudi na gospodare i sluge i tako dalje.”

> U našem razgovoru nekoliko puta smo pomenuli slobodu. Kako joj je danas? Nastupili ste i u nizu protestnih večeri poezije Udruženja književnika Svoboda je glagol.

„Ah, jadno je sa ovom slobodom... Veoma sam tužan zbog političke situacije, koja sužava prostor demokratije. Pogledajte, ovogodišnja izjava SAZU o pomirenju pokušala je da oslabi podeljenost slovenačkog društva, ali je samo produbila nesporazum i negodovanje. Svedok je bio ispolitizovan i postao je predmet ideološke agitacije. Ne znamo kako da se izvučemo iz ovoga... kako bi se to nazvalo... demagoška jadnost. Ne možemo preispitati tok istorije, kao što je znao Kocbek, koji je solidarno tražio novu sliku čoveka. Krenuo je putem biocentrične etike i zamislio ljudsku obnovu u brizi za druge. Dok ne dođemo do takve komunikacije, nemamo realnu budućnost! Uzalud ćemo ponavljati da je sloboda glagol, ali nećemo razumeti da sloboda zahteva pre svega odgovornost: za drugoga, za celinu onoga što nas okružuje. Bitna je ekologija, važno je duhovno pročišćenje... Moramo shvatiti da smo samo gosti na ovoj planeti, a ne gospodari. Međutim, ako slobodu doživljavamo samo u političkom agitatorskom smislu, to je mrtva reč koja osiromašuje potencijalne sposobnosti pojedinaca. Ne bi bilo loše da još jednom poslušamo Jaspersa: „Politička krivica postaje moralna krivica tamo gde se kroz moć uništava smisao moći – ostvarenje pravde, etosa i čistote sopstvene nacije. Tamo gde vlast ne ograničava samu sebe, vladaju nasilje i teror, a kraj ovoga je uništenje postojanja i duše.'

> Koja je moć poezije? Na protestima u petak, vaše kolege Boris A. Novak, Andrej Rozman Roza i drugi se obraćaju masi buntovnom poezijom - a ljudi pažljivo slušaju stihove!

"Znam, znam. Poezija uvek dobija snagu na istorijskim prekretnicama, bilo da se radi o društvenim pomeranjima ili promenama u vrednovanju sveta. Nadajmo se da će apokaliptička vizija sveta, kako nam se sada čini, sa sobom doneti i mogućnost otvaranja, proboja u nešto novo. Da nećemo potpuno zatvoriti i ograničiti svet, već ga ponovo otvoriti u lepezu mogućnosti, kročiti na mnoge, doduše rizične i nepoznate puteve.“

> Da li ste optimista?

"Ne. Postoje dve mogućnosti, ja navijam za drugu."

> Zanimljivo, i vaša najnovija poezija je u tehnici chiaroscuro, u Kući poezije ovogodišnje zbirke su uhvaćene u zajednički kartonski omot i svi su očarani mesečinom (oko pesme) i Zorom i cvrčkom (lirska opera za dvoje glasovi).

„Hitno sam ih nazvao i lunarnom i solarnom knjigom. Knjiga noći i Knjiga dana.”

> Knjiga noći je duplo deblja od knjige dana.

„Ha, istina je! Pošto je nastajao veoma dugo, pored toga, mesec zaslužuje više prostora kao ženski element i tajna našeg postojanja. (osmeh) Sunčevu knjigu Zora i cvrčak napisao sam na poziv kompozitora Pavela Mihelčiča, koji je želeo dvoglasnu lirsku operu. Opera će biti izvedena krajem avgusta u okviru Ljubljanskog festivala. Zasnovao sam se na starogrčkom mitu o ljubavi između čoveka, trojanskog princa Titona i boginje Eos. Naravno, takva ljubav ne može dobro da se završi, ali jeste u slučaju Zore i cvrčka: kada boginja vidi da njen ljubavnik stari i ružan, da je određen za prolaznost, ona ga pretvara u cvrčka, koji nosi u sebi demonsku silu večnog pevanja. Cvrčak postaje simbol i poezije i muzike. Otkrio sam da se dve zbirke obraćaju i dopunjuju, a Jožef Muhovič je upotpunio priču o ovom diptihu divnim slikama.“

> Znate da mislite, pričate i pišete i o antičkom svetu i o najsavremenijoj nauci.

„Istina je, i ja sam veoma zainteresovan za nauku. Mislim da morate da je ispitujete, čak ni ovde stvari nisu jednostavne. Nauka proširuje naše poglede, ali u izvesnoj meri zavisi i od samog pogleda. Eksperiment uvek uključuje posmatrača. Naravno, svi dobri naučnici to znaju i vode računa da oko nas postoje nevidljive stvari koje se ne mogu utvrditi i staviti u model. Svako naučno saznanje je plemenito sve dok zna da odgovor otvara nova pitanja. Međutim, ako naučnik želi da otkloni misteriju sveta i nametne definitivno ponašanje odgovorom, može doći do zloupotrebe znanja. Znamo iz istorije koliko su se tragične stvari dešavale. Neka vrsta atomske bombe se takođe može doživeti kroz biološki inženjering. Sve dok čoveka ne savlada nadmenost i ne zamisli da je svemoćan svojom racionalnošću, sve je u redu. Ako ne, to može dovesti do nepredviđenih ekoloških katastrofa. Ne smemo da se tešimo mišlju da nauka svakim danom zna više i da će moći da otkloni posledice“.

> Zaključujemo sa literaturom, nečega čega se još nismo ni dotakli – vašeg prevodilačkog rada. Šta je sledeće?

„Nešto prilično interesantno: novi prevod Alise u zemlji čuda u Beletrininoj novoj kolekciji za mlade. Naravno, ova knjiga zaslužuje da bude prevedena na današnji slovenački, naš jezik je i dalje živa, radoznala i okretna struja. Iako je tačno da je prvi prevod Gitice Jakopin teško dostupan i još uvek briljantan. Zadovoljstvo mi je da ponovo pročitam remek-delo Luisa Kerola, ovoga puta detaljno i detaljnije. U tom smislu, on je jedan od pionira književne avangarde“.

izvor: primorske.si ›››