|
G
autor
tekst 008 ›››
.jpg)
Mihailo Medenica
_008.jpg)
Seku i ruše sebe jer su panjevi koji nikad nisu bili drvo
Ljuti su na Beograd jer ih je uvek zvao da se zajedno
igraju a oni su više voleli da stoje negde u ćošku i mrze
decu koja su rasla veća od drveća.
Tata, zašto su posekli
drvo?
Bilo je veliko, sine,
preveliko...
Pa zar drvo ne treba da bude
takvo i...
Ne, sine, ne treba! Malim
ljudima smetaju velika drva...
Zašto, tata?!
Zato što njima smeta sve što je
veće od njih, ljubavi.
Pa drvo je veće od svakoga...
Nije, sine, od ljudi nije. Od
tebe nije, vidiš...
Kako nije, tata, vidiš koliko
je, ne mogu ni najnižu granu da dohvatim?
Ne meri se tako visina drveta,
pile moje, već uspomenama...
Uspomenama?
Da! Drvo raste sa svakim od nas
iznova. Ovo je bilo malo kad sam ja bio mali, baš kao što je
malo i sad kad si ti mala, a vidiš koliko je veliko...?
Ne razumem, tata?!
Drvo raste od ljubavi i uspomena
svakoga od nas koji smo se pentrali po njemu, krili se iza
njega, sedeli pod njim, plakali, smejali se, čekali nekog,
rastajali se s nekim...
Ja sam se pela na njega...
Da, to je prvo drvo na koje sam
te popeo, ljubavi. Na onu najmanju i najnižu granu koja je
izrasla samo zbog tebe...
Zbog mene?!
Aha! Baš kao što je ona grana
tamo visoko izrasla zbog mene, a one tamo još više zbog
nekih drugih koji su rasli s njim.
Drvo je, sine, staro kao
najstariji deka i mlado kao najmanje dete koje stane pod
njega i propinjući se na prstiće pokušava da dohvati list.
Pa zašto su ga onda isekli,
tata?!
Zato što oni nemaju uspomene,
ljubavi! Oni nemaju svoje drvo, pa su ljuti na svako drugo!
Oni su izrasli u tužne ljude jer nisu mogli da dohvate
nijednu granu, pa sad žele da iseku sve, da svi budu kao oni
- ljudi bez uspomena, bez radosti, bez osmeha kad ugledaju
svoje drvo.
A zašto nisu sačekali da malo
porastu, tad bi uspeli da dohvate svaku granu...?
Ne rastu oni, sine, to su takvi
ljudi, oni doveka ostaju mali koliko god bili visoki! Da su
i džinovi, opet ne bi mogli da dohvate list ni da se popnu
na prste jer nije dovoljno samo da čovek poraste u visinu...
Nego?
U duši, ljubavi! Kad porasteš u
duši, onda nema veze koliko si visok - tad možeš da dohvatiš
i oblak za rep...
Kad porasteš u duši, onda voliš
svoje drvo, voliš svako drvo, voliš svaki tren odrastanja sa
svojim gradom i sve to brižno čuvaš za one koji tek treba da
dohvate prvi list...
Kao ja?!
Da, sine! Kao što su neki divni
ljudi čuvali drvo za mene da mogu s njegovih najviših grana
da volim ovaj divni grad, tako sam ga i ja čuvao za tebe, a
ti moraš da ga paziš i voliš jako kako bi ga sačuvala za one
koji će biti mali kad ti budeš veća od drveta...
Kako kad su ga isekli, tata?!
Nisu, ljubavi! Iseći će ga onda
kad prestanemo da se sećamo, da imamo uspomene, da pamtimo
više toga nego što se oni trude da zaborave, jer mrze...
Šta mrze, tata?!
Mrze svoj grad, pile! Ljuti su
na Beograd jer ih je uvek zvao da se zajedno igraju a oni su
više voleli da stoje negde u ćošku i mrze decu koja su rasla
veća od drveća.
I njima je drvo pružalo grane da
se popnu i vole svoj grad u tišini najviših grana, ali oni
su više voleli da ne vole pa sad žele da niko više ne
poraste veći od drveta!
Onako, u duši, tata?
Da, lepoto moja, baš tako, ali
ne shvataju blesani koliko je nas poraslo većih od svakog
drveta i da koje god sruše u stvari samo seku one grane što
su rasle za njih - naše ne mogu!
I sad kad više nema našeg
drveta...
Uvek će biti tu, sine, jer smo
porasli za njega, a oni su ostali mali, najmanji, tolicki da
se izgube i u travi.
Ali meni će nedostajati naše
drvo, tata.
I meni, sine! To je bio moj prvi
najbolji drug, ali mi znamo onu tajnu koju oni nikad neće
znati, ljubavi...
Koju, tata?!
Kako porasti veći od drveta i
neizmerno voleti svoj grad u tišini njegovih najviših grana.
Tu tajnu znamo, a oni će doveka
živeti sa onom: zašto toliko mrze grad koji ih je voleo i
kada oni sebe nisu?
Oni, sine, seku i ruše sebe jer
su panjevi koji nikad nisu bili drvo...
izvor:
arhiva.nedeljnik.rs ›››
G
autor
tekst 007 ›››
Mihailo Medenica
_007.jpg)
Zaboravljenom anđelu- Slobodanu Stojanoviću
Znam da se nisi uplašio
kada te je Naser Orić zgrabio za kosu i bacio na zemlju, a
Elfeta Veseli isukala nož i...
Nije te zabolelo dok ti je
odsecala ruke, anđeo ima krila..
Nisi se uplašio kraja, nije ga
bilo, smrt je tog prokletog dana bila prezauzeta, dugo se
čekalo na nju u srpskim selima više Srebrenice..
Ne mari, čekao si detinje mirno
i poslušno.
Čemu je, uostalom, maleno
seljače bilo naučeno nego da ćutke čeka dok stariji oposle
svoje?
On tek 11 godina, a "čika" Naser
i "teta" Elfeta toliko stariji, a ona još iz komšijske kuće,
nije ubadala neznanče već onog Slobodana iz domaćinske
porodice Stojanovića, koji je toliko puta stao pred kapiju
da je pozdravi.
Nisi se plašio noža, zašto bi?!
Žalio si "teta" Elfetu, nju je
bio strah najplavljih očiju koja nikako da zgasnu i sklope
se, da ne vidi sebe u njima...
Dal da joj se javiš, možda te
nije poznala onako krvavog, bez ruku?
Možda kad završi s prstima na
nogama?! Nije mali posao odseći ih detetu, onolicke!
Nož dohvati po dva, pa gde i
omane, ali ne drhti Slobodan već ona, a opet ljuta na njega
ko da ne zna poslušno komšijsko dete koje je toliko puta
otrčalo da joj se nađe na kapiji...
Možda je završila, šta će anđelu
noge, ima krila..? Može li sad po svog Žućka, pa da se vrati
ocu, majci i sestri u zbegi iz kojeg je pobegao da smakne
lanac s psića i povede ga u šumu?!
Samo još malo, skoro da je
"teta" Elfeta oposlila sve što je imala, a on kao toliko
puta pritrčao da joj se nađe?
Ma, samo da nije tih prokleto
plavih očiju, lakše bi "sirotoj" bilo, brže bi oposlila, al
plavetnilo se ne može istrgnuti nožem i kada oči skliznu u
prašinu i krv...
Smiri se, Slobodane, anđele, eno
ga Žućko preklan laje, dozivate na livadu da ga poteraš niz
strane... Sačekaj još samo malo, sad će Elfeta, možda je
samo nož malo otupeo pa ne može iz prve da napravi rez niz
grudi, mada i nisu to velike grudi, ali nije ni njoj lako
posle toliko posla...
Ne brini, zlato, znaju otac i
majka gde si, ne kasniš nigde mada nisi nikad ostao budan do
ovako sitnih sati, ali ne mari, u komšijskom si dvorištu...
Eto, prorezala je i grudi i
stomak, vidiš kako lako klizne nož kad miruješ?!
Šta će anđelu trbuh i prsa,
anđeo ima krila, "teta" Elfeta samo nož, sine, ne plaši se
što je nju strah, proći će je, samo ti umri, zora će, valjda
im odmoriti...
Slobodane, Slobo, anđele...jesi
li, nema na nožu više mesta od krvi..?
Samo zažmuri i pravi se mrtav
dok ne odu, evo sad će ti pucati u glavu, al to ne boli.
Uopšte!
Ne jače od ujeda ose, možda i
manje, videćeš, samo ne otvaraj oči da joj ne zadrhti ruka
od straha, sramota je da se odrasli ljudi plaše dece!
Ali ti si anđeo, praštaj, to ih
ponajviše plaši, možeš li samo da sviješ krila dok ne povuče
oroz, nemoj posle da priča po selu kako si bio nemiran,
lepetao, uzleteo pre nego što je...
Eto, vidiš, ništa! Samo tane
proletelo kroz glavicu i gotovo!
Ma, ne brini što sviće, sad će u
toj jami mrak, al ti si anđeo, ne zaboravi, neće ni oni dok
su živi, a živi su i slobodni!
Žive tvoje ime i svoje
prokletstvo! I to plavetnilo očiju! Aman, sklopi ih više,
mučeniče mali, nije pristojno zuriti tako...
Ne boj se, to je samo zemlja,
"opraće" mati majčicu i pantalonice čim te nađu i otkopaju.
Eto, jel došao otac a nije ni
čitava godina prošla dok nisu pronašli jamu u kojoj si se
skrio!
Uplašio ih sve, anđele,
pomislili da ti se nešto dogodilo, a ti se zaigrao za Žućkom
po oblacima...
Poznao te je tata, jeste!
Baš na ovaj dan pre 23 godine, i
nije se naljutio što nemaš ni ruku, ni nogu, ni prsa, ni...
Nije ni majka, ne brini, to što
plaču i nariču nije ljutnja, već...
Ma, ne bi razumeo, tek si dete,
shvatičeš kad odrasteš!
Kako nećeš odrasti?! Ko ti je
napričao te gluposti, anđele?!
A, što se nebo ovako plavi danas
ako nije od tvojih očiju?! Vidiš, odrastao si!
Što dune lahor ako to ti ne
zatreperiš krilima?! Vidiš, odrastao si!
U kakvog si samo anđela stasao,
šta bi "teta" Elfeta i "čika" Naser rekli da te vide?!
Vidiš li ti njih?! Eno ih žive
tvoje ime i svoje prokletstvo!
Ti, nažalost, živiš zaborav,
anđeliću, ne seća te se Srbija, ali oprosti nam, jer ti si
anđeo, a šta smo mi do fukare koja se plaši sećanja na tebe
koliko i Elfeta sebe u tvojim očima?!
Mali si, sine, shvatičeš.
Ajde, požuri, eno ga Žućko čak
na trećem oblaku, čeka te, potrči, nije "teta" Elfeta
odsekla tebi prste već sebi dušu…
Potrči, anđele, eno i oca i
majke, vidiš da nisu ljuti...
Ne sekiraj se za nas, mi ćemo te
opet zaboraviti, takvi su odrasli, shvatićeš kad...
izvor:
arhiva.nedeljnik.rs ›››
G
autor
tekst 006 ›››
Mihailo Medenica
_006.jpg)
GENOCID JE KAD ZA SLAVU NATAČEŠ FLAŠE ZDRAVICA
ONIMA KOJI IH PODIĆI NEĆE!
Mihailo Medenica: Srbin sam, potomak spaljenih ognjišta,
preklanih vratova, krvavih reka, jama i vešala...
TEKST KOJI JE DIGAO SRBIJU NA NOGE!
Požaliću svačju žrtvu- krv
je krv, kost je kost, grob je grob, a hoćeš li ti požaliti
krv roda mog? Srbin sam, hrišćanin, svetosavac, ne umem da
mrzim…
Srbin sam, stradalnik, vazda na
krstu i vazda s njim, potomak spaljenih ognjišta, preklanih
vratova, krvavih reka, jama, vrtača, vešala, kočeva,
maljeva…
Požaliću svačju žrtvu, potomak
sam udovica, leleka, priča o očevima, đedovima, prađedovima,
mukom sačuvanih fotografija, sećanja na koje se livade ne
tera stoka i koje se njive ne oru- grobne su…, piše Mihailo
Medenica čiji tekst prenosimo u celosti.
Srbin sam, hrišćanin,
svetosavac, stradalnik, ne umem da mrzim!
No, hoćeš li ti požaliti šumu
kraj zatravljenog temelja rodne kuće čukunđeda mi kojeg nije
zapamtio prađed, prađeda kojeg se ne seća đed, đeda kojeg se
nije nagledao otac, mene koji oca pamtim kako prezire tu
divnu bukovu šumu više zatravljene nabijače…
Ostavio si ga da živi kako bi
rastao gledajući gde zelene grane o koje si mu obesio oca,
stablo uz koje si mu preklao đeda, koren pod koji si mu
bacio nedoklanog brata…
Ne ume ni on da mrzi, Srbin je,
ne mrzi on tu šumu no ne može u nju jer svako je drvo krst
roda mog.
Požaliću svačju žrtvu, no hoćeš
li ti požaliti što o zadužnicama palimo voštanice u
jaruagma, šljivicima, bagremarima, kraj štala i izbi, uz
kamen, potok, stotine jama i tek poneki grob?!
Srbin sam, hrišćanin, svetosvac,
ne umem da mrzim, srećan sam kad ima grobova, humki,
spomenika, fotogrfija na njima, prezimena, kad ne nazivamo
njivi i livadi pretke…
Hoćeš li požaliti rod moj?
Hoćeš li požaliti što je tvoja
krv toliko mrzela moju da majke nisu stizle deci da daju
imena pre nego što su…
Srbin sam, hrišćanin, svetosvac,
stradalnik, rodoslov je moj tek četiri imena, svako dato u
sećanje na nesećanog…
Požaliću svačiju žrtvu jer krv
je krv kost je kost, grob je grob, a ja sam Srbin, rađamo se
da bi se sećali i živimo da bi živela ta četiri imena, no ne
mrzim te…
Ti možeš svojim šumama, njivama,
livadama, potocima, krševima…nisu grobna, a kako ću i kuda
ja kad olistaju grane najlepše bukovine do šumom na
zadušnice, da celivam koru ko spomenik, da korenju šapućem
imena dok palim voštanice…
Hožeš li požaliti rod moj,
grobove tek nadlanice velike, roptaj nedoklanih, glave
bačene niza strane da ih zveri razvuku u brloge i jazbine..?
Hoćeš li požaliti moju krv, meso,
kost, cipelice ko dlan, mesece što nisu stasale ni u
godinu..?
Srbin sam, stradalnik, vazda na
krstu i sa njim, ma li u tebi toliko čoveka da otkriješ šta
ti je đed ispovedio ocu: na kojim su mi livadama, njivama,
žitištima, šljivacima, potocima…grobovi?!
Hožeš li požaliti što si u ime
svoje krvi prolio reke moje?!
Reke i sve pritoke, brzake,
ponornice, studenice, svaku si mi vodu rasporio, razdrobio,
obezglavio, silovao, nedoklanu ostavio da ropti koritom…
Znaš li šta je genocid pre nego
što prelomiš preko usana tako šta?!
Genocid je, nežalovni stvore,
kad se vazda kućiš na spaljenom temelju, kad četiri imena
čuvaš ko zavet vekova prošlih za vekove buduće, kad se
raduješ gde imaš groba, kad si Srbin, rođen da tiho gaziš
njivama i livadama jer ništa njima ne rađa ko kosti
praotačke…
Kada žene poznaš po crnini, kad
ti je u natkasni pod ikonom vazda snoplje voštanica, kad za
slavu natačeš flaše zdravica onima koji ih podići neće…
Požaliću svačju žrtu jer Srbin
sam, ne međim krv, meso i kost, no možeš li ti požaliti…sebe
što žaliti ne umeš?!
Pesmom se bude tvoje šume, moje
su sve od opela, požališ li kad zbog toga ili seiriš kad
olistaju neznani grobovi roda moga?
Vazda na krstu i sa njim, a ti?
Srbin sam, stradalnik, prezreo
bih sebe kad bh se suzom tvojom umio, a požališ li ti rod
moj dok svoje žito zalivaš ibricima krvi moje krvi..?
izvor:
kurir.rs ›››
G
autor
tekst 005 ›››
Mihailo Medenica
_005.jpg)
OVAKO
SU NAM UNIŠTILI OMLADINU!
Ništa mi više nije jasno, a
opet nisam toliko mator da bi me vreme tako kurvinski i
bahato pregazilo, a biće da jeste?!
Klinke, moje, ćaletove princeze,
do juče tročlana ekipa koja je zajedno opajala svaki muzej,
izložbu, izletište, znamenitost, kafić, kafanu, a već danas
sam nekako prevaziđen, „aut”, ne govorimo istim jezikom, ne
živimo u istom svetu, jbt!
Nije ovo lament nad neminovnim –
odrastaju i odlaze sa svojom ekipom, srećan sam zbog toga,
već slovo o pošasti koja ih je progutala, generacijski, sve
zajedno, postali su kao „deca kukuruza“ klanjajući se veri
novog doba – virtuelnoj svakodnevici!
Životima im upravljaju nekakvi
„jutjuberi”, zvezde ispraznosti i besmisla!
Da čovek sedne i upita ih
za imena pet najznačajnijih pisaca, razmišljali bi pola
sata, ali imena tih „gurua“ s tableta mogu da nabrajaju do
prekosutra.
OK, svako vreme nosi neko svoje
breme, shvatam i to, ali mi se čini da su se u ovom slučaju
stvari opasno zajebano otrgle kontroli – decu nam deca uče
životnim vrednostima, pravilima ponašanja, životnim
prioritetima, samom životu, bre!
Ima neka Zoranah (sa nekoliko a
ili h, nisam sasvim siguran), jedna od šamana ovog pokreta
koji uglavnom korača unazada, devojka koja je od toga što
snimi desetak minuta nekakvih gluposti kako se treba
oblačiti, očešljati, piškiti, podrignuti, mirisati, smrdeti…
napravila religiju, rekoh!
S takvom grozničavošću iščekuju
svaki njen novi uradaka da se uplašim i same pomisli da im
zabranim – verovatno bih dobio tablet posred čela, u
najboljem slučaju!
Ona je tek jedna od mnogih, i
ne, naravno da ne krivim to dete, naprotiv, ni od čega je
napravila struku, životno zanimanje, „Vudstok“ današnje
klinčadije, već krivim sebe što sam nemoćan da išta učinim i
pokažem deci da kao i nekada sviće i smrakava se i ako
Zoranah i njoj nalik ne kažu ili ne objasne kako bi trebalo
da sviće i smrkava se!
Daleko od toga da perem ruke od
odgovornosti, apsolutno je na nama roditeljima, ali šta
učiniti?!
Mogu da im zabranim sve, toliko
još autoriteta imam, ali u tom slučaju ih osuđujem na
progonstvo iz društva!
Zaista, ne preterujem, jer došlo
je dotle da onaj ko nije u toku sa jutjub baljezgarijama
nema šta da traži u vrzinom kolu i…
Pokušavam sa alternativom, ali
to je tek hod po tankom ledu jer sistem jednostavno ne pruža
alternativu, odgovara mu nacija zombiranih, slabomislećih i
ustrojenih na slepi kolosek!
Jasno je meni oduvek bilo da će
doći dan kada će lagano pustiti tatinu ručicu i krenuti
nekim svojim putem, ništa normalnije od toga, ali nisam
očekivao da će se otrgnuti i potrčati dok zbunjeno gledam u
dve prazne šake koje su do malopre stiskale dve još manje…
Iskreno se plašim te pošasti jer
nije to virus gripa, uhvati sve pa mene, ovo je postala
zamena za život, a alternative nema!
Odgovoriti silom – nit želim,
niti bih postigao efekat osim neželjenog, a pustiti da
stvari idu svojim tokom i nadati se da će proći, e to je tek
zabluda, jer put naših klinaca nije ni prtina već kredom
iscrtana stazica na betonu…
Ponavljam, krivica nas roditelja
jeste golema i nema tu zbora, ali sistem je taj koji ne
dozvoljava da je ispravimo, jer on je ponudio mogućnost da
ništa postane nešto, da prodavci magle postanu zvanični
distributeri budućnosti, da generacije za nama jure u mestu
umesto da nas laganim koracima prestižu, kako bi trebalo da
je!
Borim se, dabome, ne pada mi na
pamet da posustanem, ali kako ali sasečem jednu glavu nikne
ih još sedam, pa nekako sebi sve više ličim na Sizifa koji
je pustio da kamen kotrlja njega!
Ostaje mi još jedino da pokušam
da se infiltriram među te budne spavače i nalik pomenutom
devojčurku napravim šta slično, možda pod imenom
Medaaaaahhhhh, pa da banem deci s ekrana i viknem: „Bu,
život!“
Jbg, do juče smo bili ekipa
snova, nas troje u divnim lutanjima gradom, a već danas sam
zastareo model – ja na tabletama, one s tabletom, pa se
ponekad i sretnemo, uglavnom kad treba da dopune to čudo, a
punjača za mene nigde…
izvor: www.intermagazin.rs ›››
G
autor
tekst 004 ›››
Mihailo Medenica
_004.jpg)
Da te nemam zbog čega drugog prezreti- prezreću te zbog očevih
suza
Ako šta pamtim da je vazda tata govorio bratu i meni, jeste:
“Voda sve opere do crna obraza”, pa nema tog crnila kojim možeš
zapretiti da se obraza odreknemo
Da te nemam zbog čega drugo
prezret- prezro bih te zbog suza mojega oca.
Znaš li ti mojeg Momčila?
Mora da ga poznaješ jer on tebe
odlično zna, bedniče, zlo je u Crnoj Gori vazda imalo tvoje
lice!
Baš su takvi kao ti prebili na
mrtvo ime kad se ljutnuo što sprovode stoku u moračku crkvu.
Znaš li koliko mu je godina
bilo, fukaro?
Tek što je dorastao da dohvati
najniže grane zove…
Dete, ćutljivo, poslušno,
verujuće, vazda tvojim komesarima krivo za sve, dete…
Baba ga, kažu, nije poznala od
batina!
Nije plakao kada je došla po
njega.
Nisu mu dozvolili da spere krv sa
sebe.
Dete…Nije dalo na crkvu u kojoj
je kršten. U kojoj mu je otac kršten, đed, prađed…
Krštavani u Morači, kopani…
Ne znam, ni Momčilo moj ne zna
gde, malo je muških glava iz naše kuće pokopano na zavetnome
groblju više Crkvina.
Postradali za srpstvo i svetu
Srpsku pravoslavnu crkvu, svi do jednoga- kosti im…
Negde pod tuđim livadama, tuđi
kosci, tuđi otkosi, tuđi naviljci nad njima…
Hteli su da ubiju Boga u detetu,
oca već jesu, Boga nije dao, oca nije mogao da skrije tako
duboko u sebi…
Vazda su on i ostala četnička
deca bila kriva za sve.
Tuklo ga je zlo tebi nalik no
nikad zaplakao nije.
Nikad do Boga u njemu stigli
nisu.
Dete, jedva preraslo čobanski
štap, a toliko zbega za Gospoda u njemu…
Nikda zaplakao nije ni kasnije.
Dete planine, planina ljuta i
štedljiva na svemu, deca kao i planina.
Naštedeo se suza moj Momčilo,
bitango, za tri Morače a muka se namučio za čitavu planinu i
šta se neba nasuče na njoj pride.
Vazda četničko dete, vazda
preblizu crkvi, vazda Srbin više nego što je zlu tebi nalik
valjalo, vazda premalo krvav i modar…
I vazda tvrd, ćutljiv, štedljiv
na svemu bez u veru u Gospoda!
Da je zaplakao zlu tebi nalik
znali bi da su ubili Boga u njemu, ali…
Oca je prežalio, Gospoda ne bi,
dete a sve ikonostasi u njemu.
Neću ti ni ja prežaliti njegove
suze, đavolji nakotu, veruj!
Ne, kunem ti se!
Ne pamtim da je zaplakao, ne kao
ove noći, Đukanoviću, prokletniče!
Stužilo se sve u njemu, ono dete
doraslo do zove u starcu od osamdeset i osam leta.
Malo se čega više jasno seća,
pritisla je bolest, godine se ko planina navalile na Momčila
mog, poštapaju se jedno o drugo i pate.
Nikada ti oprostiti neću, bizo,
što ga nisa smeo pogledati u oči, nisam znao kako, nikad ih
nisam video suzne, ne znam kako da gledam u njih, gde
Momčila mog da nađem u njima..?
– Šta nam to čini, sine?! Opet
hoće ime da nam zatru…- nisam ga smeo pogledati, spustio sam
mu glavu na rame kao što je on činio meni kad me kakve muke
stignu i poljubio belu kosu.
Belju od snega što s jeseni
zaveje planinu do smiraja proleća.
Rano je osedeo od svih jada, još
kao momak, no zaplakao nije.- Ništa, tata, što nećemo
izdržati, baš ništa, ne sekiraj se! Ne mogu ništa Srbinu,
toliko je zbega za Gospoda u nama…- ne znam dal me je čuo,
odluta mučenik moj, bolest se poigrava sa njim…
Gde si suze starcu naterao- tu
si pao, Đukanoviću, jado!
Gde je Momčilo moj zaplako- ti
ćeš zaridati!
On tuži tebe, budalo, baš kao
što ćeš i ti ridati za sobom, jer ko je ognjem na kandilo
pošao sebe je spalio!
Ni tad niste ubili Boga u njemu,
nećete ni sad u nama!
Nećete nikada, jer kičme da nam
slomite, fukare, o Boga se oslanjamo, zapamtite to, nekrsti!
Ako šta pamtim da je vazda tata
govorio bratu i meni, jeste: “Voda sve opere do crna
obraza”, pa nema tog crnila kojim možeš zapretiti da se
obraza odreknemo!
Nema, obraz je Srbinov
ikonopisan, bedo!
Kud god pogledaš videćeš ikone,
bezumniče, ej…
Da te nemam zbog čega drugog
prezreti- prezreću te zbog očevih suza!
Tri Morače ste ustavili u njemu,
veliku nam je vodu ostavio u zavet, davljeniče…
Đedovima groba ne znam ali znam
za šta su postradali, a to su grobovi ponajveći- usudi se da
udariš na njih!
P. S. Sve što imamo u Crnoj Gori
ostavićemo svetoj Srpskoj pravoslavnoj crkvi, sve do zadnje
stope!
Šta ćeš tada, đavole, šta ćeš
činiti kad još mnogi to učine, a hoće, veruj?!
U koj ćeš ti zbeg, avetinjo, kad
čitava Crna Gora postane metoh?!
Gde ćeš po Božijem kad si Boga
hteo ubiti, a kandila ti ognjeve zgasla..?]
Da ti je duše bil znao kuda ćeš
s njom kad će te i pakao prezreti?!
izvor: in4s.net ›››
G
autor
tekst 003 ›››
Mihailo Medenica
_003.jpg)
Pripovedajte potomci o našoj kukavičjoj ćutnji
Strah me je koliko
pristajanja se uvuklo u nas
Strah me je tišine. Bezglasja mog
roda. Muka Srbije.
Strah me je gde su mrtvi
glasniji, kuražniji, grlatiji od živih.
Strah me je od živih što
strahuju od neizgovorene reči, od pomisli na reč, od
mogućnosti da im se otme i progovori mimo njih, da ih prene
i poplaši glas sebe samih…
Strah me je neskrivene tišine u
čoveku, hvalisanja kukavičjom ćutnjom, barjaktarenja
ništavilom, želje da se u njemu skonča, ćutke, da se ne
pročuje gde su neizgovorene reči rastrgle truplo bivšeg
čoveka.
Postali smo narod tišine.
Ne one tišine hilandarskih noći
što blagovesno pripoveda već onakve u kojoj smo radi
prokazati sebe da smo hteli reći nešto ali smo se preplašili
da bi nas reč ponovo mogla učiniti ljudima, a čemu to kad
smo čoveku u sebi već dali sve pomene pa trajemo još samo
kao nečitki spomenici pod kojima u prokletoj tišini počiva
čovek.
Strah me je koliko pristajanja
se uvuklo u nas. Pristajanje na sve osim na život, glas,
ponos, prkos, borbu, poraz…
I poraz je pobeda ako ne poraziš
samoga sebe.
Ako nad svojim idealima,
željama, htenjima, principima, radovanjima…ne stojiš kao nad
plenom, haračem, dankom u sopstvenoj krvi.
I poraz je pobeda ako ne goniš
reč kao ranjenu lovinu strahujući da nećeš stići da je
dotučeš pre nego što je hajkači čuju…
Pre nego se odaš da si čovek. Da
si to nekada bio ali si pristao da najgori postanu najbolji
verujući da u svakom lošemu ima nečeg dobra.
Nema! Nikad ga bilo nije. Ne
može suvo i trulo drvo da olista. Nema dobroga u lošem, samo
lošeg koji si prihvatio za dobro bežeći u hladovinu golih
grana…
Strah me je tišine koju smo
podveli nesojima da njome galame, da nas pesniče sopstvenom
ćutnjom, da nam prete našim glasom, da nas preziru koliko
tišinom ličimo na njih.
Prezrivo nas vole jer smo
obrasli u strah ko kamen u mahovinu.
Prezrivo nas vole jer smo ih
ćutanjem rasteretili mržnje prema svemu što jesu, ispovedamo
njihove grehe ko svoje, gadimo se pomisli da smo drugačiji,
valjaniji, jer lakše je biti tajac u moru tišine negoli
glas- grudobran njihovim mahnitim urlicima.
Strahujemo od gneva neljudi
moleći se Bogu da nas ne opaze u gomili ućutkanih, a bežimo
od Gospoda kad milošću svojom pogleda na nas da ko ne vidi
kako se radujemo Tvorcu više nego uništiteljima.
Verujemo u Boga a ne verujemo u
sebe. Verujemo li onda u Boga..?
Čeznemo za glasom razuma a
zapušimo uši dok ne umine.
Preziremo izdaju a volimo laž
kako će naša vaskrsnuća biti utkana u nju.
Ikone su nam veće od zidova a
vera u njih manja od eksera na kojima vise.
Gnušamo se zlih a saplićemo
dobre da nas fukara ne prozovu za njihove jatake.
Vapijemo za slobodom a
raskomotili smo se u ropstvu.
Pevamo o pravdi pijanoj i
bahatoj nepravdi dok nam razgrće ognjišta ko musavi bircuz i
gura bakšiš u razjapljene čeljusti.
Volimo Srbiju koliko i kad nam
zatreba, ni blizu onome koliko ona voli nas, a ovakvi joj
netrebamo, ali voli…
Kažnjavamo se ćutnjom, lakše je
nego nagraditi se rečju.
Reč je međaš između čoveka i
roba, lakše je, valjda, robovati ološu a sanjati o
prostranstvima slobodne reči, iako je tu, na dohvat ruke, na
eho od reči, na korak koji je bolje ne učiniti jer više ne
znamo šta bismo sami sa sobom kad već oni dobrano znaju šta
će s nama bez nas.
Korisnije je u potaji prezirati
bitange negoli javno voleti sebe.
Nisu nas oni na prevaru ubedili
kako ne vredimo ničemi već smo jedva čekali “mesiju” da nas
rastereti bremena duše i primisli da valjamo čemu.
Lakše je nekako biti “čovek” s
prazninom u grudima, jel da?!
Lakši je čovek, ko opušak na
vetru…
Lakše je verovati da od jednog
ne zavisi ništa, pa eto mora jednakih što se lupa o hridi
smisla postojanja.
Lakše je s gađenjem slušati
njihovu laž negoli s ponosom verovati u svoju istinu.
Sve je postalo nekako lakše…
Lakše se život podnese kad se
ubediš da ga valja podnositi a ne živeti.
Lakše je verovati da je svaka
tišina blagovesna, baš kao i svaka noć bogojavljenska…
Gde ljudi ćute Bog se ne javlja.
Gde se preko glave ogrnemo
mrakom zaludu je čekati zoru.
Gde ćutimo glas nas neće čekati
ko svezano govedo.
Gde loše prihvatamo za nužno
zlo- samo zlo je nužno…
Gde živimo u strahu od sebe –
njima smo podigli zadužbine doveka…
Strah me je tišine. Bezglasja
mog naroda. Strah me je nemoga potomstva koje će imati
previše reči da pripoveda o našoj kukavičjoj ćutnji…
izvor: in4s.net ›››
G
autor
tekst 002 ›››
Mihailo Medenica
_002.jpg)
Kako je stvarno uhapšen Darko Šarić
Hapšenje Darka Šarića zaista je
slučajno koincidiralo sa postizbornom euforijom radikalskih
šizmatika. Jednostavno, dogodilo se. Bio je to 270. dan od
početka akcije "Meljak", što se rimuje sa Pljevljak, ali je
dovoljno konspirativno da, kao bikini, ne otkrije previše,
ali nagovesti.
Dakle, obruč se stezao dok po
Pljevljaka nije postao nepodnošljiv, kao lastiš na tesnim
gaćama, koji je u trenutku hapšenja odlučio da se preda.
Zapravo, tu je došlo do manjeg nesporazuma sa operativcima,
sakrivenim u žbunju, kada im je preplanuo i voluminiziran
(što bi Marijana Mateus rekla) prišao i rekao da se
predaje.
"Beži, bre, budalo,
otkrićeš nam položaj, čekamo Šarića u zasedi", odgovorio je
sanjivi operativac pokušavajući da odgura iskvarcovanog
narko-barona, koji se "lisicama" već vezao za nožni zglob
Operativca broj 2, što ga je trglo iz sna.
"E, j... ti zasedu kad svako
može da bane, ko na žurku! Jesam li ti rekao da izaberemo
veći žbun?", ljutito je Operativac 2 prekorio kolegu,
opomenuvši pritom Šarića da će biti uhapšen zbog ometanja
službenih lica u radu, ukoliko odmah ne otključa "lisice" i
napusti žbun.
Prema svedočenju radnika JKP
"Zelenilo" Dominikanske Republike, koji je u pomenutom
trenutku nad žbunom vršio malu nuždu, dalji razgovor,
odnosno, hapšenje, teklo je otprilike ovako:
Šarić: E, vala, da j... oca, ja
ne mrdam niđe! Predajem se!
Operativci: Čekaj, bre, ne može
to tako, mi treba da te uhapsimo u dramatičnoj akciji, a ne
ti da se predaš?! Aj' sad potrči petnaestak koraka da te
malo jurimo i uhapsimo.
Šarić: Da sam hteo da trčim
prijavio bih se za Olimpijadu!!! Ču, da trčim, pa posle da
me zajebavaju u Crnu Goru kako sam se provrijednio u tuđini,
a doma sam i do kola iša kolima...
Operativci: U tom slučaju bolje
ti je da se predaš ili ćemo morati da te uhapsimo, ako nam
daš ključeve od "lisica"?
Šarić: Dogovoreno, al' da me
sačekate ođe, idem samo do kuće da se presvučem. Oprah sinoć
na ruke neku belu košulju, vakat se osušila, a baš mi je ta
za predaje i hapšenja. Nego, šta velite za ten, valja li, da
nijesam prećer'o, a?
Operativci: Ne, odlično
izgledaš! Uz tu košulju baš će, onako, doći do izražaja!
Nego, vidi, mi imamo povratne karte tek za sredu, pa ako
možemo kod tebe dve noći?
Šarić: Ma, opušteno, završićemo
neki avion, ka da je to problem?! Ne mrdajte nikud, eto me
za po ure, uhapšen sam!
Operativci (nakon Šarićevog
odlaska): Šefe, izvinite što Vas budimo, pao je! Ne Dragan s
drveta opet, sad smo u žbunju, već Šarić! Predao se, pa smo
ga uhapsili! Javićemo kad stižemo, samo da vidimo hoće li
uspeti nešto da završi za prevoz?!
Šef je, naravno, niko drugi do
Nikola Selaković, ministar pravde, rukovodilac i kum akcije
"Meljak", čovek koji je 270 dana pratio kokainski trag
odbeglog i preplanulog dilera.
Klupko je, zapravo, počelo da se
odmotava, a obruč steže, u trenutku kada je tetki kafe
kuvarice u ministarstvu pravde, tokom letovanja u Dominikani
na plaži, prišao N. N. bucko, prodajući krofne.
ŠTO ČINI ŽELJKO JOKSIMOVIĆ?
Tokom leta narko-bos se
raspitivao za pojedine ministre, trenutnu cenu heroina u
našim krajevima, zašto Srbija nije imala predstavnika na
Eurosongu, koje turske serije su sad popularne, je l' bilo
snega u Feketiću, izgleda li kao konobar u beloj košulji i
crnom sakou, može li na kafu do Podgorice ako operativci ne
žure kući?
"Zovem se Zoki, nisam Darko,
majke mi, jeste li za krofnice? Imamo preliv od čokolade,
maline, manga, heroina, kokaina..."
"Ma, čekaj, bre, ja tebe odnekud
znam, bucko", zamislila se tetka, šmrčući preliv s krofne,
što je "Zokiju" bio jasan signal da je bezmalo otkriven.
Svedoci tvrde da je uz vrisak
bacio poslužavnik, zavrnuo nogavice i utrčao u vodu,
zaplivavši ka Venecueli.
Tetka je, naravno, odmah
obavestila sestričinu iz ministarstva: "Znaš li, bre, koga
sam videla na plaži danas? Onog debelog iz 'Zvezdi Granda',
siroma prodaje krofne, a ovamo priča kako je na turneju po
Americi! Onaj, bre, debeli, ne mogu da se setim imena, ali
nije Zoki sigurno", i akcija "Meljak" ušla je u odlučujuću
fazu.
Ostalo je, manje-više, istorija:
tokom leta narko-bos se raspitivao za pojedine ministre,
trenutnu cenu heroina u našim krajevima, zašto Srbija nije
imala predstavnika na Eurosongu, koje turske serije su sad
popularne, jel' bilo snega u Feketiću, izgleda li kao
konobar u beloj košulji i crnom sakou, može li na kafu do
Podgorice ako operativci ne žure kući?
Kako se ispostavilo da ne žure
previše sleteli su u Podgoricu, gde su u kraćem i
neformalnom razgovoru Šarića drugari ismejali zbog tena "ka
neka ženetina", dok je ad-hok modni žiri ocenio da mu
košulja savršeno pristaje i otvara ga u struku i optužnici,
ali da nikako ne ide uz taj sako, pa otuda ona fotografija
na kojoj postiđen sako drži preko ruke.
Na konferenciji za štampu
Selaković je potvrdio ono s početka o pukoj koincidenciji,
napomenuvši da su ukazom predsednika Srbije, koji još nije
ispucao kvartalni bonus za dodelu ordenja, odlikovani:
tetka, žbun, dominikanski radnik zelenila, modni žiri, bela
košulja i Darko Šarić zbog organizovanja prevoza, s tim što
će mu odlikovanje biti uručeno po izdržanoj kazni, kao i
naselje Meljak, zbog inspiracije i ustupljenog imena.
izvor:
www.nedeljnik.rs ›››
G
autor
tekst 001 ›››
Mihailo Medenica
_001.jpg)
Nije ovo borba za zdravlje ljudi već za ljude!
Za lovinu, plen, trofej…
Divlja hajka na reč, misao,
osećaj, svest, osmeh, želju, nadu, veru…Što manje znaju o
bolesti to se više uspinju da dokažu kako će nas jedino
ludilo sačuvati “zdravima”!
Nismo ćutali kada su nas okivali
u lance ali se okovani maskama ponašamo kao da ropćemo pod
planinom, kao da su nam koraci kazna a glas – prokletstvo!
Ne sporim pošast, i ona je žrtva
raznoraznih tumača, dušebrižnika i generalnih zastupnika za
patnju i “ozdravljenje”.
Sporim da je lek otuđiti se,
zazirati od čoveka, zazirati od sebe, živeti u nadi da je
danas valjano i poželjno biti nečovek kako bi sutra
nastavili tragom čoveka!
Nema toga, ne može, na sve što
danas pristanemo- pristajemo doveka!
Kad skinemo maske hoće li ostati
lica?
Kad skinemo rukavice hoće li
ostati dodira?
Kad se pogledamo u oči šta ćemo
videti kroz puku prazninu..?
Ne srljam pošasti u zagrljaj,
niti zovem da se to čini, ali vapijem, rode, da ne ogreznemo
u mrak straha kojim nas okivaju, potkivaju i osedlavaju!
Razumem strah, samo budala ne
strahuje, no ne razumem da pod strah prihvatamo agoniju i
bezumlje.
Iz straha se lako iskorači,
strah prene čoveka da ga prevaziđe, no bednici nas guraju u
vilajete, u košmare u kojima je život najteža bolest.
Presuda, bez prava na pomilovanje!
Pošast će proći, problem je što
ćemo i mi proći sa njom pristanemo li da lica zamenimo
maskama.
Ovakvim ili onakvim, sve jedno,
nije bitno da li štite od virusa- važno je da štite od
čoveka…
Rekoh, nije ovo borba za
zdravlje ljudi- već za ljude!
Za plen, lovinu, trofej…
Krizni štab se s pravom tako
zove- oni i njihove mecene su najveća kriza koja nas je
ophrvala!
Naklon do poda onima koji se
bore protivu bolesti (lično verujem da je bakterija a ne
virus, no…), a ovim pajacima ništa drugo do prezira!
Ne pristajem da budem statistika
njihove agende!
Ne dozvoljavam da me preventivno
leče od života kako ne bih zapatio bolest!
Neću da zazirem od ljudi
verujući da je bezumlje preventiva ljudskosti!
Ne pristajem ni po koju cenu da
se budim i zaspivam okovan samim sobom!
Živeti nije strah!
Greh je dozvolimo li da život
ispovedamo kao jeres!
Ne srljam, ali svakako ne
pristajem da u bratu vidim zver.
U kome ću onda videti anđela..?
izvor: in4s.net ›››
G
|