autor tekst 001 ›››

 

 

Matthew Syed

 

Korona virus: Može li nešto dobro da proistekne iz sveta prevrnutog naglavačke?

 Naš svet se u poslednjih nekoliko nedelja neizmerno promenio, ali među svim prevratima i neprilikama, zatekli su se i razlozi da verujemo kako iz ove krize možemo da izađemo sa unapređenim ljudskim kvalitetima, piše Metju Sajed.

 Pre nekoliko godina, Majkl Mikalko, bivši oficir američke vojske, došao je na ideju kako da pospeši kreativnost. On je to nazvao „izvrtanjem pretpostavki". Uzmete osnovne premise iz bilo kog konteksta, oblasti ili discipline i onda ih, pa, okrenete naglavačke.

 Dakle, zamislimo da razmišljate o tome da otvoriti restoran (očigledno nemoguće u ovom trenutku!). Prva pretpostavka mogla bi da bude - „restorani imaju jelovnike".

 Izvrtanje te premise bilo bi - „restorani nemaju jelovnike". To navodi na ideju da kuvar lično obaveštava svaku mušteriju šta je kupio toga dana na pijaci, omogućivši joj da izabere jelo prilagođeno samo njoj.

 Poenta nije u tome da to može da postane održiva šema, već da narušavanje konvencionalnih obrazaca mišljenja može da dovde do novih asocijacija i ideja.

 Ili, da uzmemo jedan drugačiji primer, zamislimo da razmišljate o tome da otvorite novu taksi službu. Prva pretpostavka mogla bi da bude - „taksi službe poseduju automobile". Izvrtanje te misli bilo bi - „taksi službe ne poseduju automobile".

 Pre dvadeset godina, to je moglo da zvuči suludo. Danas najveća taksi služba svih vremena stvarno ne poseduje automobile: Uber. Mi trenutno živimo u poremećaju (možete čak da ga nazovete izvrtanjem) do sada neviđenih razmera.

 Korona virus nam je svima preokrenuo živote naglavačke i, iako se nadamo da ćemo se u narednim mesecima vratiti u neku verziju normalnosti, vrlo je moguće da ništa više neće biti sasvim isto.

 Mnogi su izgubili izvore zarade i poslove, a ne mogu se umanjiti poteškoće - emotivne i finansijske - koje je to sa sobom donelo.

 Ali, u svom tom mraku, postoje i neke prilike.

 Prilika da se iznova izmašta svet i čovekovo mesto u njemu. Tehniku izvrtanja obično koriste ljudi koji rade u kreativnim industrijama da bi smislili nove proizvode ili inovacije. Pitam se možemo li da je iskoristimo da potražimo sunčev zrak ili dva među svim tim sivim oblacima.

 Uzmite na primer obrazovanje. Ono se tradicionalno doživljava kao mesto na kom deca upijaju znanje. U Zlim vremenima Čarlsa Dikensa, Gredgrajnd kaže: „Dajte mi činjenice, gospodine!"

 Obrazovanje je od tada, naravno, uznapredovalo, ali i dalje vlada sklonost da se učionice doživljavaju kao forumi za prenošenje formalnog znanja. Šta kažete, onda, na ovo izvrtanje: „Suština obrazovanja nije u prenošenju znanja".

 To nagoni na ideju pomaganja deci da razviju veštine koje nisu nastale iz tradicionalnih disciplina. Mekše veštine.

 Veštine koje su važne u stvarnom svetu, ali za koje nastavnici ne nalaze vremena zbog zahtevnosti školskog plana i programa. Improvizovanje, na primer. Debatovanje. Razmišljanje u hodu. Timski rad.

 Većina roditelja (ako su iole slični meni) već je shvatila koliko je teško učiti decu kod kuće. Ali evo nekih „buntovnih" ideja koje proističu iz izvrnutih pretpostavki.

 Zamolite vašu decu da izađu na čelo prostorije, izaberu okrenutu kartu, okrenu je i vide koja je tema. Njihov zadatak je da se okrenu ostatku prostorije i govore o toj temi 60 sekundi.

 Isprobao sam to sa ćerkom (sedam godina) i prvi put se zamrzla. Imala je temu „meda Padington" i uspela je da se zadrži na temi pet sekundi pre nego što se pogubila.

 Ali već drugi put (tema je bila „tenis") stigla je do kraja, uz blaga zapinjanja doduše, dok je četvrti put (o „divljim životinjama") bila tečna do samog kraja. Počela je da ovladava veštinom improvizacije.

 Zamolio sam i nju i njenog brata da zapišu na papir svoj najveći neuspeh i šta su naučili iz njega.

 Ideja je bila da se preokrene koncept neuspeha iz nečega što predstavlja stigmu u sastavni deo našeg odrastanja. Razmenili smo priče o slavnim ljudima koji su imali neuspeha u životu.

 Citat Dž. K. Rouling bio je od velike pomoći: „Nekakav neuspeh u životu je neizbežan. Nemoguće je živeti bez neuspeha u nečemu, sem ukoliko ne živite toliko oprezno da možda uopšte ni ne živite - u kom slučaju ste već u startu neuspešni."

 Ovo su samo izvrnute ideje vezane za obrazovanje, ali siguran sam da ćete se setiti desetak drugih konteksta u kojima ova tehnika može da funkcioniše.

 Poenta u primeru s obrazovanjem nije da deca prestanu da stiču formalno znanje, već da se pronađe način da se dopune drugim veštinama (i usput zabave). Inovativne škole već su počele da koriste neke od ovih ideja.

 Druga pozitivna stvar koja bi mogla da proistekne iz ove krize jeste porast dobrote. U Velikoj Britaniji se prijavilo više od 700.000 dobrovoljaca da pomognu Nacionalnoj zdravstvenoj službi, a čitava zemlja iskazala je zahvalnost zdravstvenim radnicima koordinisanim aplauzima.

 Dobrota se često smatra (naročito među ekonomistima) anomalijom kratkog veka. Ali pitam se da li dobrota može da postane održivi deo naših društava, naročito kad ljudi shvate da altruizam i koristoljublje nisu toliko daleko jedno od drugog.

 Uzmite na primer studiju sprovedenu nad više od 600 studenata medicine, koja je pokazala da su oni sebični - ljudi koji bi se usredsredili na vlastiti napredak a nije im mnogo stalo do drugih - prošli veoma dobro na prvoj godini.

 Ovi „uzimaoci" bili su dobri u izvlačenju informacija i time što su nudili malo toga zauzvrat mogli su da se posvete vlastitom usavršavanju. Oni koji su bili velikodušniji sa vlastitim slobodnim vremenom i bili voljni da ponude kolegama uvide u materiju, „davaoci", zaostajali su za njima.

 Ali evo nečeg zanimljivog.

 Na drugoj godini, dobrodušnija kohorta je sustigla, a na trećoj godini čak i pretekla vršnjake. I zaista, na poslednjoj godini, davaoci su počeli da dobijaju znatno više ocene.

 I zaista, dobrodušniji stav počeo je da bude jači predskazatelj školskih ocena nego što je bio efekat pušenja na stopu dobijanja raka pluća. Šta se desilo? Nisu se izmenili davaoci, već se izmenila struktura programa.

 Kao što je napisao psiholog Adam Grant: „Kako studenti napreduju kroz medicinski fakultet, oni prelaze sa pojedinačnih časova na kliničku rotaciju i negu pacijenata. Što više napreduju, to njihov uspeh više zavisi od timskog rada i pružanja usluge.

 Dok uzimaoci nekad pobeđuju u nezavisnim ulogama gde se u izvedbi gledaju samo pojedinačni rezultati, davaoci cvetaju u uzajamno zavisnim ulogama u kojima je bitna saradnja."

 Ovo su rezultati koji se uporno javljaju u sociologiji: ljudi sa stavom davanja napreduju u svetu međusobne zavisnosti. Dokazi pokazuju i da su najuspešniji davaoci stratezi, traže raznovrsnost, ali odbacuju sebičnjake koji žele da ih iskoriste.

 Kao što je jedan istraživač to definisao: „Pristup davanja moćno je sredstvo u savezništvu sa socijalnom inteligencijom."

 Ne želim da umanjim razmere naših aktuelnih poteškoća, ali isto tako ne verujem da nam je budućnost nužno sumorna. Vredi se nadati svetu sa više dobrote i kreativnosti.

 Pokušaćemo da iznađemo nova rešenja, bunićemo se protiv zastarelih ideja, a sve to u duhu saradnje, što će nam pomoći da budemo uspešni.

 Kao što je jedan psiholog rekao: „Prema tradicionalnoj mudrosti, visoko uspešnim ljudima su tri stvari zajedničke: motivacija, sposobnost i prilika… ali postoji i četvrti sastojak: uspeh umnogome zavisi od toga na koji način pristupamo interakciji sa drugim ljudima.

 Da li pokušavamo da prigrabimo za sebe onoliko koliko možemo ili i sami dajemo nešto zauzvrat? Ispostavlja se da ovi izbori imaju ogromne posledice po uspešnost." 

izvor: bbc ›››