Prva reportaža iz
partizanskog života (Matej Bor je u decembru 1941. posetio
Grosupeljsku četu, kojom je rukovodio njegov prijatelj Dolf
Jakel) ukazuje na posebnu ulogu koju je umetnost imala u
formiranju nove revolucionarne subjektivnosti, još u
početnom periodu partizanstva. Susret koji Bor opisuje u
reportaži, ostavio je duboki trag i u njegovoj tadašnjoj
poeziji. Reportaža je po prvi put objavljena, bez potpisa,
kao zaključni tekst, u ciklostiranom Slovenačkom zborniku
1942. godine
Matej Bor je bio književni
pseudonim koji je koristio Vladimir Pavšič (14. april 1913 -
29. septembar 1993), slovenski pjesnik, prevodilac,
dramatičar, novinar i učesnik narodnooslobodilačke borbe.
Rodio se u selu Grgar kraj Gorice, u tadašnjoj
Austro-Ugarskoj. Kada je nakon prvog svjetskog rata njegov
rodni kraj završio u Italiji, porodica mu se preselila u
Celje. Studirao je na ljubljanskom Univerzitetu gdje je
diplomirao slavistiku i filologiju. Po izbijanju drugog
svjetskog rata i okupaciji Slovenije, priključio se
partizanima gdje je počeo objavljivati pjesme, te postao
jedan od vodećih pjesnika Osvobodilne fronte. Njegova pjesma
“Hej brigade” je postala neslužbena himna slovenskih
partizana.
”Tragika Prešerna bila je
usamljenost. Osim šačice prijatelja, u ono vreme u Sloveniji
nije bilo nikoga ko bi shvatao Prešernov put, ko bi, rukom u
ruci s njim, mogao da se bori za iste ciljeve. Slovenačko
društvo još je spavalo neprobuđeno u zagušljivoj slovenačkoj
močvari. Levstik je imao za sobom politički pokret:
slovenački liberalizam. Međutim, uprkos tome Levstik je
ostao sam: uskogrudi, podmukli, kolebljivi politikanti koji
su slovenački liberalizam odveli u ćorsokak svojih ličnih
koristi nisu mogli da shvate Levstikov put. To je bio susret
beskompromisnog revolucionara i čopora pospanih oportunista.
Revolucionar je ostao sam i u sebi doživljavao tragiku
Prešerna.
U svojoj neumoljivoj borbi
protiv malograđanštine svih oblika i svih vrsta, Cankar je
našao jedino rešenje koje je u njegovo vreme bilo moguće:
pridružio se tadašnjim najpozitivnijim ljudima kod nas,
anarhističkim buntovnicima, jektičavim idealistima, boemima
koji su svoju nesreću pokušavali da nadviču u zadimljenim
krčmama, pridružio se Jermanima, Kačurima, Maksimima (1).
Tragika Cankarevog života bila je u tome što on, rođeni
revolucionar, u svoje vreme nije nalazio kod nas
organizovanu revolucionarnu borbu. Anarhistička pobuna - to
je bilo sve! Jedini pokušaj - socijalna demokratija -
okoštao je još u klici. Nije mu pošlo za rukom da
revolucionarnu svest ponese među mase. Uzavrelom Cankarevom
temperamentu bilo je tesno među birokratskim dušama. Ostao
je sam, kao što su bili sami njegovi drugovi Prešeren i
Levstik i svi oni slovenački nepoznati i poznati buntovnici
koje su naše male prilike ščepale za grlo kad god su hteli
da viknu veliku reč pobune neprobuđenim slovenačkim masama.
Savremeni pisac-revolucionar izrastao je sam iz organizovane
slovenačke revolucionarne borbe. Savremeni pesnik ne može
više da potone u usamljenosti, ne može više da ga usisa
močvara! Danas iza njega stoji organizovan slovenački narod
koji je spreman da se zajedno s njim bori za zajedničke,
jasne ciljeve: za slobodu i novo društvo! Iza njega stojite
vi, drugovi partizani! Danas recitujem ovde, u ovom
podzemnom brlogu, vama, svojim drugovima, svoje pesme. Sutra
ćete vi recitovati svoje pesme po slobodnim trgovima velike
Slovenije! Poezija je večito živa ako je istinita! Poezija
je večito živa ako je ljudska!”. Tako je govorio neke
decembarske večeri u dolenjskim šumama, punim snega i
mesečine, svojim drugovima komandir partizanske čete. Sedeo
sam uz vatru koja je pevala među stenama, u ćošku, i
zagledao im se u lica. Sve sami seljaci i radnici. Mladi
momci. Došli su ko zna odakle, ovamo, u ove šume.
Ko zna šta ih je ponelo da su
ščepali pušku, ko zna šta misle o meni sada kada ih gledam u
oči i tražim u njima odgovor na svoje pitanje. Hoćemo li se
razumeti? Jesam li našao pravu reč? Da li sam govorio iz
njihovih srca? Jesam li našao ono što je trebalo da nađem
kad sam se usudio izaći pred ovu publiku? Da. Jer predamnom
je nova slovenačka publika. Publika sutrašnjeg dana. Novi
kritičari! Da li će moja reč da zapali? U meni su se budili
stihovi Majakovskog koje sam nedavno preveo:
Hoću da rodna zemlja
razume me, a ako ne shvati me,
kuda...
Rodnom zemljom
uz stranu ću ići
kao
leti
ukoso
kiša
sama...
Napolju je izlazio mesec, negde
na stazi između drveća koračala je straža. S onu stranu ovih
šuma, uz drum, čeka naša patrola u zasedi. Noćas je tamo već
peti put. Kada će da se vrati? S kakvim vestima? Iz daljine,
jedva čujno, s vremena na vreme javljali su se odjeci
eksplozija. Topovi? Poviše šuma sela oslonjena o padine.
Tiha, puna nečujnog nemira. Ponekad su dolazili kod nas,
ovamo, u šume i vraćali se prepuni nekakve nedokučive
čežnje. ”Došao bih kod vas. Još danas. Da nemam decu,
ženu...”. U uglu su cvrčale i pucketale bukove cepanice,
lica slušalaca sva ožarena u odsjajima melanholične
partizanske vatre. Neko je spavao na slami, uzdahnuo, inače
potpuna tišina. Samo moj glas i glas raspevanih plamena
između užarenog kamenja. Slušali su, grlo mi se više nije
stezalo, reči su mi tekle lako, slobodno, pune poverenja.
Osećao sam da postajemo sve bliskiji, da nisam sam, da
nikada neću biti sam sve dok im govorim ovako kao tog
momenta u podzemnom brlogu. Nova slovenačka publika
oslušnula je mojim rečima, dirnuo sam je, našao razumljivu,
toplu reč...
Bilo je već kasno. Mesec je
veslao visoko iznad jela i grabova kada sam s drugom
komandirom pošao zamrznutom, škripećom prtinom na smenu
straže.
”Smrt fašizmu!”
”Sloboda narodu!”
Ostali smo sami na mesečini i
upijali opojnu tišinu decembarske noći. Znali smo se već niz
godina. Imali smo zajedničku, poverljivu prošlost, kakvu
imaju samo prijatelji iz mladosti. Koliko bogatstva
zakopanog u sumraku davnih snova, lutanja, htenja, planova i
razočarenja! Gimnazija, buntovnost, knjige, Rusi,
Severnjaci, Moderna, anarhizam, prva noćna skitanja u znaku
erotskih i stvaralačkih moći koje su se budile, vasiona,
bog, krici u samoći, ekspresionizam, zatim otrežnjenje,
socijalna problematika, sukobi s drugovima, prebacivanja:
boljševik. Usamljenost. Lutanje. Samoća. Zatim potpuna
pometnja, haos u kojem smo se izgubili. Tragali smo svako
svojim putevima, dok se nismo našli u tim strašnim i velikim
danima... u šumama na partizanskoj straži. Posmatrao sam ga.
Snažno, zaraslo lice, raščupane brkove, oči nemirne, mutne,
burne - na dnu nešto detinje, dobro, poverljivo. Njegovi
momci su ga poštovali i obožavali: smatran je neobičnim
drznikom s neobičnom srećom. Već je nekoliko puta na
neshvatljiv način izbegao sigurnu pogibiju. ”Hoćeš da živiš?
Preziri smrt!” Tako je govorilo sve u njemu dok je stajao
predamnom na mesečini. U tome je bila sva tajna njegove
sreće.
Svedok istorije: Matej Bor
Kako se promenio otkad se nismo
videli. Šubara s petokrakom zvezdom i slovenačkom
trobojnicom, jugoslovenska uniforma, puška, revolver, brci!
Život nas svlači i oblači kao poludeli garderober, ne pita
za ukus i primedbe. Međutim, drug komandir je našao svoju
pravu uniformu. ”Duboko sam uveren da ćemo ova vremena
preživeti srećni i zdravi. Nije moguće da mi išta podmetne
nogu na mom putu. Zar da taj život u meni glupo okonča zbog
dekagrama olova! Nemoguće! Ko će onda da obavi moj posao?
Moji planovi! Ubeđen sam da mi se neće i ne može desiti
ništa loše! Smej se! Ali sada osećam u sebi kako su
nastajali mitovi o neranjivom Ahilu, Zigfridu...”
”A Ahilova peta?”
”Trenutak malodušja. U meni toga
nema! Još nikad nisam bio tako miran, sređen. Ponekad se
upravo zbog toga samome sebi činim praznim. Mi nikada nismo
bili zdravi ako nismo bolovali od nekakve dekadentne
bolesti. Smešno! Ne možeš da zamisliš koliko takav život
traži od čoveka! Sve! Kakvo je bogatstvo u partizanstvu!
Uvek sam mrzeo okoštale, jednostrane, birokratske duše.
Čovek treba da pokuša sve ako uopšte hoće da bude čovek. A
prvo je: večiti obračun sa samim sobom. Precizno
knjigovodstvo. Umetnost nije ništa drugo do neprestano, do
krvi otvoreno obračunavanje s vlastitim, ličnim i
kolektivnim životom društva, sveta, vremena. Da, i kosmosa!
Savremena umetnost: spajanje aktuelnog i kosmičkog! Jesi li
ikad pomislio na to? U tome je sav problem. Nešto od toga
ima i u tvojoj lirici. Priznajem da si me iznenadio...
Čuješ, negde laje lisica.”
Duboko iz šume, kao odjek, čula
se lisica koja je lajala ko zna u šta i ko zna zašto u
mesečinu noći.
”Uvo se privikne na sve glasove.
Šuma, predivan svet za sebe. Sve već poznajem: srne, lisice,
zimske ptice. Koliko ima tih noćobdija! Predstavili su mi ih
moji vitezovi. Kakav divan posao formirati ove nove ljude!
Upijaju kao gladni vukovi. Dugo su gladovali, nije čudo.
Predajem im istoriju komunističke partije. Znaš, nema čete
daleko naokolo koja bi bila toliko narodna kao ova. Sve sami
seljaci i radnici. Divni momci. Strašno sam ponosan...”
Pogledao me dopadljivim, gotovo
dečjim samopouzdanjem, spustio pušku u sneg uz nogu, zapalio
cigaretu i zatim poćutao nekoliko trenutaka onako kako je
umeo samo on. Njegovo ćutanje nikada nije bilo prazno, kao
što nije prazno ćutanje nijednog čoveka prepunog života i
volje. Kada takav čovek ćuti, tišina oko njega prepuna je
ćutljive rečitosti da ne hvataš reči kao riba vazduh na
pesku.
”Teško su te očekivali. Željni
su kulture! Pesama! Gutali su te. Tebi, naravno, ne govore o
svojim utiscima, ne kažu svoje mišljenje. Napolju mi je
jedan od njih rekao: Čitave bih nedelje tako sedeo i slušao.
Inače su ćutali, ne vole brbljanje. Na početku si bio
nekako, kako da kažem, suviše frivolan. Čak smešan za naše
pojmove. No, sad si se već sredio, ‘uistosmerio’. Kod nas se
ne priča mnogo. Međutim, vodim računa da se ne odmaraju. Rad
je najbolji vaspitač. Neudobnost logora je moje pedagoško
lukavstvo. Šta misliš da ne bismo mogli da imamo nešto viši
i bolji krov! Nije nego. Ali ako bi im ovde bilo suviše
udobno možda ne bih mogao bez muke da ih pokrenem. Marševi!
Sjajno sredstvo za akciju, upoznavanje ljudi i konačno i
najbolja razonoda. Noć, mesečina, tama! Opasnost? No, nje
ima svuda! Moraš da rizikuješ. Zato jesmo partizani! Treba
da se očeličimo, inače sve ovo nema smisla! Tako izrasta
nova generacija! Iz partizanstva izrasta novi slovenački
čovek. Nov tip kakvog dosad još nismo znali. Čučati na istom
mestu je nemoralno, a i opasno! Dosadno. Ovih dana dalje, na
marš, u napad. Povezaćemo se za akciju s drugim četama.
Momci prosto drhte od očekivanja. Možda ima tu i nešto
treme, ta, mladi su. Ali više ima radosti zbog činjenice da
idemo u borbu! Mladi su, željni akcija. Međutim, za veće
akcije tek treba da se pripreme! Poterati ih odmah u borbu
je glupost, zločin! Potrebno je vaspitanje. Obraditi treba
svakog pojedinca. Prvo davati individualne zadatke, tek
posle kolektivne. Danas već po peti put čekaju u zasedi na
izdajnika! Svako ima svoj zadatak. Prosto se takmiče između
sebe ko će bolje da obavi. Sutra ideš s nama po selima...”
”Veoma sam radoznao, kako vas
prihvataju?...”
”Videćeš. Naša partizanska
dužnost nije samo borba, puška, bomba, naprotiv! Mi treba da
donosimo na selo svoj duh! Hrabrost! Organizovati seljake,
podizati njihovu svest, pobunu. Kulturu na selo! Pesmom i
puškom! Već smo organizovali veče recitacija. Sluga Jernej!
Kako je prošlo? Ako sam čak i ja bio oduševljen, možeš da
zamisliš da je bilo sjajno. S tvojim pesmama imam poseban
plan. Horsko recitovanje. Kada dođemo u selo, recitovaćemo.
Pa i pred drugovima iz drugih jedinica. Za nekoliko dana
pesme će se naći već s onu stranu ovih šuma i dolina.
Videćeš. Sad nam nedostaje još samo zbirka revolucionarnih
pesama od Prešerna do naših dana! Biste li nam to obezbedili
tamo dole? No, zar ti je već zima na partizanskoj straži?”
”Ne. Divan osećaj: imati u tim
danima pušku o ramenu. Radujem se tome kao dete. Zamisli
paradoks: nas dvojica, humanističko tolstojanski,
demokratski sentimentalni itd. antimilitaristi, stojimo tu
posle niza godina zajedno s puškom uz nogu. Kako nam je
vreme korigovalo mnoge pojmove! Izbilo nam je iz glava ne
samo jedan klin! Ponekad smo, ako je tako bilo lepo, lagali
i sami sebe. Danas? Da li je danas još moguća dekadentna
laž? Vreme je divan demasker. Svima nam je strglo maske s
lica. Tek smo se danas možda po prvi put videli u svojim
ogledalima onakvima kakvi stvarno jesmo, bez pretvaranja i
grimasa. Čini mi se da tek danas polako otkrivamo šta je
dobro a šta zlo. Današnja borba probudila je u nama snagu
koje dosad nismo bili svesni ili smo je pak zanemarivali. U
nama je probudila život!”
”Svaki pojedinac, svaki narod,
svaka klasa mora jednom da otkrije sve karte ako hoće posle
da živi. Sada je jasno da ćemo živeti slobodno i bogato ili
pak uopšte nećemo živeti. Čeka nas sreća ili pogibija. Ali
ne i najgore: slugerijansko životarenje, sporo umiranje kao
dosad. Sve ili ništa. To važi za sav narod. Mislim da ćemo
postati neobičan, divan narod. Šta ti kažeš? Umijemo se u
svojoj krvi i krenemo čisti u novo vreme. To su zakoni
razvoja, života. Svaki se narod morao okupati u svojoj krvi.
Ubeđen sam da mi nećemo potonuti u njoj.”
Drveće je ćutalo nad nama i oko
nas, sasvim tiho u de-cembarskoj mesečini i decembarskom
snegu.Bilo je već duboko iza ponoći. Zvezde su sijale kao
dija-manti na prozračnom dlanu zimskog neba.
”Ujutro ideš na stražu. Sam. Ja
ću da spavam. Noć je neumoljiv ispovednik. Sve nerešeno u
sebi raspetljaš. Ništa lepše od toga da pregledaš svoj put
sa perspektive par-tizanske straže. Nešto slično poželeo bih
svima koji će da govore kao umetnici u ime slovenačke
revolucije...”
Kratko je zaćutao i tiho dodao:
”Ovde kod nas nema laži. Nestaju kao pena.”
”Smrt fašizmu!”
”Sloboda narodu!”
Došao je novi stražar koji će
koračati ovom zamrznutom, škriputavom prtinom dok ga opet ja
ne smenim. Ko zna kuda će tumarati snovi ovom tihom momku
koji nas je odsečno pozdravio i pošao stazom. Tumaraće po
sebi, vraćaće se ko zna kuda u sećanja i osluškivaće u
noć...U logoru je gorela vatra. Neko je upravo dodao nove
cepanice. Drugovi su spavali mirno kao deca. Slama,
impregnirana podloga, debela ponjava i večita neugasiva
partizanska vatra među užarenim kamenjem u uglu. Napolju
puške, tihe, spremne na pucanj i poslušne kao dobre
životinje.
Legli smo i nas dvojica.
Komandir je ubrzo utonuo u san podjednako mirno kao što su
spavali njegovi ”vitezovi”...Ujutro, još u mraku, stajao sam
među bukvama i jelama, osluškivao sam u noć, u sebe, u šume,
u dolinu koja je trebalo da bude tamo negde iza drveća ispod
nas, u sela na padinama, daleke dane sahranjene negde na dnu
svesti, prošao svim stazama do najskrivenijih mesta sećanja
i tražio nove puteve u sutrašnji dan: oko mene je ćutala
noć, od nekud se opet javila lisica, životinja čiji glas
nisam poznavao kriknula je negde ispod mene, jela je otresla
grudvu snega s grane i zatim ućutala u svom snu...
Razgovarali smo do zore; tišina, noć, ja. Kada je sunce
preplavilo nebo, trepćući iznad jela, dobio sam oprost. Sve
sam ispričao, sve što je godinama ležalo neispričano,
zakopano u srcu, i dobio... oprost. Noć je dobar, ali
neumoljiv ispovednik. Doživeo sam partizansku ispovest...
Još istog dana predveče otišli
smo iz šume u sela i vratili se u logor u ponoć s punom
naprtnjačom hleba, brašna, mesa i municije. Nas trojica.
Komandir, ja i najmlađi među nama, Kekec, živahan, kršan
momak koji mi se, zamišljen, poverio da planira da posle
rata postane pilot. Kada je sam, mašta o ruskim stepama,
kanadskim divljim konjima, severnim jelenima i afričkim
džunglama, obalama... Sve će to jednom još videti... u
avionu... iznad oblaka leteće od juga do severa, od istoka
do zapada... naravno, ukoliko ne nestane u ovom ili onom
sukobu koji ga još očekuju: a iz njegovih zamišljenih,
prostodušnih očiju sjaji poverenje i vera da će jednog dana
sve još biti dobro, lepo...
Išli smo preko snegom pokrivenog
proplanka, svako sa svojom puškom o ramenu, samo je Kekec
držao u džepu bombe... za svaki slučaj. Išli smo bez reči,
preko njiva, kolskih puteva, travnika, dalje, dalje... U
daljini smo u sumraku u koji je već prodirala mesečina
ugledali usamljenu crkvicu. Brdo, crkva, noć... naši koraci.
Vetar je brijao oko ušiju dok smo se penjali uz strminu. Na
bližnjim obroncima čučala su sela. Ponegde je gorelo svetlo.
Osim nas na snegom pokrivenim padinama, nigde nikoga. Samo
je s onu stranu sela, sat hoda od nas, patrolirao
neprijatelj. Drum je bio nemiran. Reflektori automobila
pomicali su se prema severu... Ovde smo se osećali
bezbednim, na svome, kao na osvojenoj teritoriji. Ovamo su
samo retko zalutale tuđinske uniforme... Partizani su išli
po selima bez nekog većeg rizika. Konačno smo se popeli na
vrh do crkve. Sklonili smo se u trem ispred glavnog ulaza,
severni vetar je sve bešnje udarao. Nikoga još nije bilo.
”Doći će. Sigurno. Strpimo se!”
Sklonili smo se od vetra u ugao
trema i čekali.
”Stoj!”
”Dobro veče!”
Bili su seljaci. Prvo dvojica, a
zatim je došao i treći i otvorio vrata da smo mogli da se
sklonimo u unutrašnjost crkvice.
”Mogli smo još koga da pozovemo.
Ta, pouzdani su, ali... Bolje je ovako. Zasad.”
Kekec je praznio njihove korpe
koje su pomalo zbunjeni stavili ispred nas. Naprtnjača se
zaobljavala.
”Nije mnogo, ali...”
Osvobodilna fronta: Plakat iz
1941. godine
Seljaci su bili nekako
pričljivi, rekao bih ponosni što su sada tu, među nama.
Posmatrali su naše puške i zadovoljno se osmehivali. Obuzela
me prijatna svest da se nalazim među njima kao partizan, da
mogu da razgovaram s njima kao partizan iz veće
blizine.Pažljivo su slušali druga komandira koji im je
obrazlagao osnovne težnje Oslobodilačkog fronta.
”Da. Tako je. Danas više ne
možemo da čekamo. Sada se radi o biti ili ne biti. Ljudi su
se dobro otreznili. Niko više već mesecima ne mašta o
Hitleru. Izdajnika ima malo, više budala.”
”Vremenom će biti potrebno da
razmislite o zajedničkoj borbi. Moraćete da se latite oružja
i krenete s nama kao što su već krenuli drugi vaši drugovi.”
Slušali su. Jesu li već bili
tako daleko? Ne znam. Znam samo da su u nama, partizanima,
videli svoje predvodnike i prijatelje. Shvatali su nas.
Sutra će krenuti s nama.Kad smo kretali, pomalo nespretno su
stegli pesnicu u partizanski pozdrav i još dugo gledali za
nama dok smo tonuli u sneg, odlazeći na drugu padinu, u
drugo selo, preko prostrane vrtače.
Organizovana je nova ćelija
Oslobodilačkog fronta. S puškom u ruci, među gumnima i
ambarima koji su bacali svoje dugačke senke preko opustelih
kolskih puteva i ogra-da, približavali smo se jednoj od
”naših kuća”. Kekec je pošao po domaćina. Nije bio kod kuće.
Kod komšije, dole u selu, peku rakiju. Konačno su domaćin i
Kekec došli do ambara gde smo čekali komandir i ja.
”Što ne biste sišli dole do nas?
Pečemo rakiju. Hoćete gutljaj? Ogrejaće vas. Vetar je
severni, đavolski duva. Pođimo. Ispričaćete nam štogod.”
Pošli smo između kuća praznim
putem i konačno ušli u kuću. Prvo smo bili samo nas
četvorica, ali ubrzo ih se nakupilo, mladih, starih, žena i
muškaraca. Upravo su slušali vesti. Svi su sijali od
zadovoljstva zbog novih ruskih pobeda.
”Zima će da ih pokupi, Rusija će
da ih proguta.”
Samo domaćin koji je kod kuće
imao radio nije rekao ništa. Dok su nas drugi posmatrali,
rekao bih, s prikrivenim, toplim poštovanjem, on je čelom
uprtim o savijen, koščat palac žmureći sedeo i slušao svaku
reč. Procenjivali su nas, merili najsitniju reč: u njihovim
pogledima nije bilo nepoverenja, već zabrinutosti,
zamišljenosti. Očigledno im je prijalo što smo došli ko zna
odakle među njih, s puškama. Partizan mora među seljake u
svojoj uniformi, naoružan. To je bitno. Tako je smatrao
komandir. Treba da pokažemo ljudima da se ne bojimo i da već
predstavljamo vlast. Tako je: organizacija, moć uticaja. Bio
je u pravu. Njegova slikovita uniforma s petokrakom zvezdom
i slovenačkom trobojnicom delovala je na njih slično kao i
na mene kada sam ga prvi put ugledao, kada je iza drveća
kročio na put. Ostavljala je utisak nečeg solidnog, snažnog,
vrednog poverenja.Razgovarali smo do duboko u noć. Slušali
su, potvrđivali, protivrečili, samo je stari ćutao oslonjen
na bure i žmureći slušao.Popili smo svako svoju čašu još
tople rakije da nam je krv zakipela pod kožom.
Samo je Kekec ošamućen zadremao
na klupi, glave utonule u podignutu kragnu kaputa. Spavao je
mirno i sanjao ko zna o čemu. A mi smo razgovarali o svemu i
video sam da se sve bolje i bolje razumemo. Seljaci ništa
nisu krili od nas. Igrali smo otvorenim kartama. Smatrali su
nas svojima.Konačno se domaćin prenuo iz svog razmišljanja i
rekao:
”Čini mi se da je još suviše
rano. Sačekajmo, pa onda da udarimo. Ne prenaglo!”
”A kako udariti onda ako ne bude
sve pripremljeno? Šta da smo noćas došli kod vas i rekli:
noćas krećemo! Biste li pošli s nama?”
”Naravno da ne! A kako bi! Ta
nema šta da se uzme u ruke.”
Komandir je živnuo, više nego
čitave večeri:
”No, vidite. Treba se
pripremiti! Kažite svom momku da vam sašije novi kaput. Hoće
li? Ne! Zašto? Jer ne ume. Pošaljite ga na zanat, pa će vam
sašiti. Svi mi treba da učimo. Svakog dana su potrebne
vežbe, rad. Organizacija! Već danas treba da se borimo u
malim sukobima kako bismo sutra bili sposobni za velike.Tako
je i nikako drukčije. Inače nikad nećemo moći da ‘udarimo’.
Udariće drugi!”
Stari, razboriti domaćin
zbunjeno je gledao. Ništa nije odgovorio, a videlo se po
njemu da sada shvata. Klimnuo je glavom i više nije ćuteći
razmišljao. Radoznalo nas je posmatrao, pa zatim rekao:
”Druže komandire, hoćete li još
gutljaj?”
U čast velikog književnika:
Spomenik Vladimiru Pavšiču alias Mateju Boru
U čast velikog književnika:
Spomenik Vladimiru Pavšiču alias Mateju Boru
Svi su osećali da ovaj čovek,
ovaj komandir, zaraslog lica, s grozničavim, dobrim očima,
šubarom i puškom, ne misli na sebe već na ono što im je
ponekad tako nejasno odzvanjalo u mislima: narod. Narod. Jer
to je ipak živa, poštovanja vredna stvar, ne samo
izmišljotina gospode kandidata pred izbore. Narod. U očima
im se videla nova svest.Više se nisu osmehivali na ovu čudnu
reč. Narod? Da, stvar nije tek tako. Od toga sve zavisi.
”Ako narod ne bude jedinstven,
svi ćemo nestati. Ako narod ne bude srećan, nećemo biti ni
ti ni ja. Proganjaju nas zato što smo Slovenci. Znaš li
zašto? Jer smo Slovenci! Zato, a ne što smo klerikali,
liberali i ne znam šta još sve.”
Revolucija. Kako čudna reč.
Strašna. Čovek bi sakrio glavu pod pokrivač ako bi pomislio
na nju. A danas? Zar nije sve drukčije s tim? Revolucija?
Ta, to je upravo ono čega dosad nije bilo. Bez toga nećemo
biti zadovoljni ni ti ni ja. Da, gospodine komandire,
revolucija je potrebna. Te večeri su naslutili šta se u
stvari krije iza ove strašne reči: revolucionar, boljševik.
”U Rusiji ih gone. Teško će
umaći. Jeste li čuli, družekomandire?”
”Rusija se bori za nas. Što viču
protiv nje? Ko im veruje
”Tek nam se sada otvaraju oči
kad smo sasvim propali.”
”Tako je! Treba ščepati pušku.
Ići ćemo s vama. Oružja ima dosta po ambarima i tavanima!”
Tako smo govorili i jedva smo se
otrgli od prijatne kuhinje gde je mirisalo na ispečenu
rakiju. Seljaci su se raspričali tako da nam nije bilo lako
krenuti. Pre nego što smo pošli doneli su nam hleba, mesa,
jabuka, krompira.Napolju smo tiho zapevali. Mesec je plovio
preko beskonačnog neba, vetar je zapljuskivao među ambarima
i kovitlao sneg.Kada smo ponovo utonuli u šume znao sam da
tim ljudima koje ponekad nazivamo nesvesnim seljacima, nema
šta da se prebaci. Krivica je na nama. Ko je vodio računa o
njima? Ko je u njima budio svest, nacionalnu i socijalnu?
Licemeri su ih lagali! Ko im je pružio političko vaspitanje?
Ko im je razotkrio fašizam, kapital? Ako je neko rekao pravu
reč, dobio je po glavi, ščepali su ga za vrat! Do sadašnje
svesti došli su uglavnom sami. Život ih je varao, bacao
pesak u oči, a život im je i otvorio oči. Tako je.Išli smo
šumom pevajući sibirsku partizansku pesmu: po šumama i
gorama... idu čete partizana...
Kekec se sasvim razbudio i
mumlajući pevušio u korak...U logoru je sve spavalo. Stražar
je koračao putem tamo i natrag, misli su odlutale ko zna
kuda. Tišina u šumi prelivala se u veličanstvenu noć u
mesečini…
izvor:
xxzmagazin.com ›››
.jpg)
_001.jpg)