Tek nam se sada otvaraju oči kad
smo sasvim propali. Tako smo govorili i jedva smo se otrgli
od prijatne kuhinje gde je mirisalo na ispečenu rakiju.
Seljaci su se raspričali tako da nam nije bilo lako krenuti.
Pre nego što smo pošli doneli su nam hleba, mesa, jabuka,
krompira.Napolju smo tiho zapevali. Mesec je plovio preko
beskonačnog neba, vetar je zapljuskivao među ambarima i
kovitlao sneg.Kada smo ponovo utonuli u šume znao sam da tim
ljudima koje ponekad nazivamo nesvesnim seljacima, nema šta
da se prebaci. Krivica je na nama. Ko je vodio računa o
njima? Ko je u njima budio svest, nacionalnu i socijalnu?
Licemeri su ih lagali! Ko im je pružio političko vaspitanje?
Ko im je razotkrio fašizam, kapital? Ako je neko rekao pravu
reč, dobio je po glavi, ščepali su ga za vrat! Do sadašnje
svesti došli su uglavnom sami. Život ih je varao, bacao
pesak u oči, a život im je i otvorio oči. Tako je.Išli smo
šumom pevajući sibirsku partizansku pesmu: po šumama i
gorama... idu čete partizana... Kekec se sasvim razbudio i
mumlajući pevušio u korak...U logoru je sve spavalo. Stražar
je koračao putem tamo i natrag, misli su odlutale ko zna
kuda. Tišina u šumi prelivala se u veličanstvenu noć u
mesečini…
_001.jpg)