autor tekst 001 ›››

 

 

Maruša Krese

 

In memoriam: Maruša Krese

 Upravo sam pročitao tvoju novu knjigu... Čestitam, knjiga mi izaziva mnoga oprečna osećanja, ali kao što je uobičajeno kod tvog pisanja... Nakon što pročitaš sve, zapljusne te kao neočekivani talas mora. Dosta nagoveštaja za razgovor sa vama i mogućih razmišljanja... P.

 Draga Varja, hvala ti. Na drugi način, pola godine sam u Ljubljani, jer sam se razboleo. Zovi me, moj telefon… M.

 Nisam znao da je tako loše. I zato je ovokratni zapis o Maruši kolaž našeg znanja, zajedničkog osećanja i međusobne povezanosti. 

Januara 2013. napustila nas je Maruša Krese.

 Njen poslednji roman Da me je strah? to je celovito delo, nešto kao biografija, autobiografija, zapis o vremenu poluprošle istorije, zapis o periodu generacije naših roditelja, prijatelja i još mnogo, mnogo toga. Dragoceni romaneskni ep o porodici Krese iskoristio sam na dušeku i, u sigurnom zaklonu slovenačke književne periferije, pripremio se da ga predstavim javnosti. Po mogućstvu kao razgovor sa autorom... umešala se smrt i današnji zapis je u suštini naš poslednji meditativni razgovor o svemu... o književnosti, muzici, poluprošloj istoriji, ulozi žene u njoj, o stvaranju i večnoj čežnji za bolje sutra. Ram. U njemu će biti nanizani samo fragmenti našeg poznanstva. Vođen neverovatnim poštovanjem i tihom gracioznošću postojanja. Empatija. Duševno srodstvo. To nešto što je uvek između redova, što visi u vazduhu. To nešto što osećate i osećate. Čak i ako niste uvek tu.

 U suštini je kriva Nela Malečkar.“ Super je što vas je Maruša toliko impresionirala. I ja sam bila, zato je ova knjiga „moje najdraže dete“ iz ovogodišnje zbirke slovenačkih autora, napisala mi je krajem 2006. godine kada sam pomenula je svoje oduševljenje iznad knjige Svi moji Božići.Knjiga koja mi se bukvalno uvukla pod kožu.Nekakav omnibus života Maruše Krese.Ovde je Božić samo parabola, mit koji se gradi na porodičnoj sreći, večnoj ljubavi, toplini. knjiga elegantno osporava mit o klasično koncipiranom prazniku, hrabro potkopava obrasce klasične porodice, koja je, iako daleko od tipične, ipak zarobljena u patrijarhalnim obrascima porodičnog ponašanja, ne kritikuje, već samo beleži i odražava. otvara i iznosi na videlo one ključne teme koje me kao ženu uzbuđuju. Odnosi. Između polova, međugeneracijskih, između majke i ćerke, između roditelja i dece. I refleksije i redefinisanja. I sumnje, mnoge emocije i individualne odluke. Čak i povlačenje. U samoći, u putovanjima, u poslu, pisanju, ratovima... Ukratko, onaj sa karakterističan Marušin rukopis, ta suptilno umešana klupko kratkih priča, prepuna tračaka života, verbalna melodija koja na poetski način pulsira emocije žene, majke, ćerke s jedne strane i delikatno uravnotežuje svakodnevne zamke i strepnje stvaralac, hteo-ne hteo uhvaćen u okove brakova i društveno prihvaćenih pravila. Uprkos šizofrenim opisima ženske svakodnevice, knjiga na odabranom jeziku održava zdravu distancu i nikada ne klizi u patetiku, jer je često spasavaju i humor i iskričavi, duhoviti cinizam. Čini se da Maruša Krese uvek piše istu priču. Njeno skriveno pisanje je njena snaga, njena poetika te direktno pogađa, bilo da su to pesme u zbirci poezije Postaje, ili njeni božanski spisi već pomenutih „Božićnih priča“, ili svi „njeni ratovi“ i na kraju epohalno delo Da me je strah? A ipak je zapis uvek drugačiji, uvek na (ne)svesnoj liniji između emocija i svojevrsne gracioznosti, dostojanstva, pomirenja. Na ovaj način sećanja iz detinjstva otkrivaju male tajne roditelja i komšija, tajne ponoćne posete su više nego topao i iskren prikaz proslave Božića u socijalističkom periodu naše istorije. Ali ona sama ostaje verna sebi bez obzira na ideologije, pad režima, a Božić u njenim očima nije ni izgubio ni dobio na značenju, i tada i sada.

 Razgovor nas je još više zbližio, čuli smo se uglavnom putem mejla, jer je večiti putnik uvek tu. Javila mi se kratkim beleškama, utiscima, porukama... U njenim porukama uvek ima mnogo poezije. I one njene tri tačke na kraju misli... nedovršene priče, nedovršene misli... nedovršeni život... I jednu od njenih najlepših pesama napišem reč: 

Napišem reč i stavim tri tačke...

tri tačke takođe označavaju sledeću...

na sve što radim u životu

praćeno tri tačke...

ali samo ove tri tačke znaju...

samo ovi su zanimljivi...

 

Zlo, kukavički ih povezujem...

Imam troje dece…

neka svako nasledi tri tačke...

 Odlomak iz našeg intervjua možete pročitati u Književnim listovima, gde je iskreno i slobodno odgovorila na pitanje o večitoj napetosti umetnika, majke, supruge... Kako lomi realnosti sa kojima se suočava, da li je uopšte moguće preseći gordijev čvor zavisnosti od sopstvene dece, pobeći iz kandži bračnog prstena i udahnuti mir...

 Kad god sam osetio da sam konačno presekao ovaj Gordijev čvor zavisnosti od dece, ispostavilo se da je suprotno. Najgore je kada odjednom zaplivate u okeanu stvari, događaja, bolova koji ne zavise od vas. Ovo su trenuci kada pokušavate da donosite racionalne odluke i svaka odluka se pretvara u katastrofu, bar za mene. Ponekad još uvek imam osećaj da nisam započeo ono što sam želeo da radim u životu. Kada su deca bila mala, jedva sam spavao. Učio sam noću, radio Tai Chi rano ujutru, koji se godinama pretvarao u kafu i cigarete. Sada pokušavam ponovo da pretvorim kafu i cigarete u Tai Chi, ali je teško. Kada su deca mala, daju vam mnogo, podsećaju vas na one male lepe stvari koje ste i sami već zaboravili, putovanje sa decom otkriva stvari koje verovatno više ne biste ni primetili. Dok su deca bila mala, moja generacija je živela po principu „ovde i sada” i možeš da postigneš šta hoćeš ako samo želiš. Ali onda, tokom godina, vidite da to jednostavno nije tako jednostavno. Ako samo uporedim svoju generaciju sa generacijom mojih roditelja, to su bili različiti svetovi sa jasno definisanim granicama. Moja majka i ja nikada nismo slušali istu muziku, osim jednom u operi, i bilo joj je neprijatno jer sam ja plakao na sav glas, a onda više nikada nije išla sa mnom. I tako je lako boriti se...i živeti svoj život. Teško je kada primetite da svojim večitim razumevanjem i prihvatanjem njihovih strahova deci činite medveđu uslugu. Zato nije ni čudo što se sve više knjiga pojavljuje u književnosti širom sveta, gde se generacija moje dece, koja je svoje roditelje zalivala marihuanom, sada obračunava sa nama. Između ostalog: 

Moji vršnjaci

 

Ne diraj moje stvari.

Život sada uči.

Više se ne ljutim.

 

Duboko u duši, nikada nismo bili spaseni.

Već smo se udavili kao mlade mačke.

Kao mlade devojke bile smo obezvrđene,

Vozili su mlade momke na hladnoću.

Kao papagaji u zimskim vrtovima zatvoreni.

Zajedno sa majčinim mlekom, nahranjeni smo strahom.

Označeni kao naslednici mladih heroja,

Prikazani kao razmažena derišta.

Parfemska kultura je buržoazija,

Sumnja u život skoro preljuba.

Deca su vaš optimizam,

Molim se da do tada sve prođe glatko.

 

ne odustaj

Tražili ste da ne živimo.

 

Zanima me pesma moje dece...

 Maruša, večiti putnik, rastrgana između tuđine i svoje Ljubljane, koju je beskrajno volela, a iz nje uvek bežala. Zato što ju je uvek gušila, pogotovo ako si rođen u ovom gradu. Ljubljana je oduvek bila grad iz kojeg sam morao da odem, jer sam bio gladan nečeg drugačijeg, novog, šireg. Ali voleo sam da se vraćam, ovo dobrovoljno nomadstvo je prestalo 1991. U to vreme sam racionalno ostao u Berlinu... pa, moje racionalne odluke... Ali ja toliko volim Ljubljanu.

 Podelili smo i mesec našeg rođenja, april. Nije joj se svideo ovaj april... poslala mi je jednom i ovu pesmu. 

April donosi ludilo

 

april donosi ludilo,

nepotrebna nesreća,

oluja i sneg.

 

April ubija ljude

koji vole da žive.

 

Obično preskočim april,

bar sam do sada uvek išao na more u aprilu.

Samo ne te godine.

I magnolije su prerano procvetale

i prevelika

i tako razbesneli strašne oblake.

 

Rođen sam u aprilu.

Niko ne želi da se menja sa mnom.

Recimo za maj.

 Knjigom Svi moji Božići Maruša Krese je konačno predstavljena široj književnoj javnosti i u Sloveniji. Bila je redovna gošća književnih čitanja tog profila, da kažemo, ženskog pisanja, predavala na festivalu Grad žena u Ljubljani, i zato me je veoma zanimalo kakav je zapravo njen odnos prema „ženskom pisanju”.

 Ovo je uvek teško pitanje, ili je vrlo jednostavno. Ne volim žensko pisanje gde osećaš konkurenciju sa muškarcem, a toga ima dosta; ženska, muška iskustva su različita. Znam da sam zato dugo voleo Handkeovu Dečju priču, gde on opisuje kako živi sam sa ćerkom; u knjizi postoje odlomci koje može da napiše samo neko ko ima ovo iskustvo, sve one male sitne situacije ambivalentnosti i loše savesti koje mogu da vam unište život, bilo da ste muškarac ili žena. Žene su često smelije, i mislim da nije ni čudo što su u celoj Jugoslaviji književnice bile najglasnije i najodlučnije o nacionalizmu, o ratu. Muškarci su, sa retkim izuzecima, ćutali i spremali se za nova herojska vremena, Ahmatova, Cvetajeva, i Svi moji Božići su se dugo ležali po izdavačima, a mislim da nije slučajno što ih je objavio urednik.

 Uznemirila su je i zbunila mnoga upozorenja. Na tako nenametljiv i distanciran način... I uvek je tražila rešenja u sebi, na odgovoran, krajnje nekonvencionalan i uvek ispravan ženski način. U stvari, živela je život onako kako je živela svoju umetnost. Rasuti na sve strane i sa ogromnom ljudskom verom u bolje sutra i bolji svet. Aktivan u pomaganju u ratu u Bosni, redovni putnik u opkoljeno Sarajevo. Uprkos svemu…

 U romanu Plašiš li me se? čitamo uporedo beleške dve žene koje istupaju u prvi plan; junakinje u prvom licu, Marušina majka, partizanka, njena priča, mladost, ljubav, rat, život u posleratnoj otadžbini. Rastrgana između ideala, želje, svoje volje i stvarnosti života, politike, političkog razvoja, porodičnog života sa dve ćerke, muža i svih transformacija koje donosi posleratni rasplet. A između, Maruša se reklamira svojim slikama iz detinjstva, svojim sećanjima, refleksijama, svojim bojama i mirisom tog vremena. Blizina i udaljenost. Mamina zapažanja: Samo knjige i snovi. Da li će ova dvojica uopšte ikada razumeti život? Kao ja.

 Sam sam. Još više nego ranije, piše na dan njenog venčanja i puca na samom početku ljubavnog procesa. Rekord dostojan scene u najboljem filmu Ingmara Bergmana... I, da, Bergmane, pričali smo o njemu beskrajno... svadba je šaputala zašto me prijavljuje. Mislio sam da je tako smešno da to radim. vreme revolucija i misticizma i rokenrola, više se tako ne izveštava.)

 Knjiga je puna emocija i dramatičnih obrta. Knjiga u kojoj treba polako i strpljivo prolaziti kroz rečenice i misli. Sledi nagrada. Ponekad određeni prozor bukvalno nestane vizuelno pred vašim očima. Ponekad je potrebno drugo čitanje. Odstupiti. Čak i sa čitaocem. Neprestano preispitivanje, vešti skokovi iz sadašnjosti u prošlost, šta ako... ali tako fino, između redova, nedorečeno, slično onome što se dešava u stvarnom životu. Smela kritika društvene stvarnosti, licemerja, zagušljive malograđanštine, primitivnog konformizma i pragmatizma, laži i pretvaranja, svetogrđa i fanfara. Neuhvatljivo posleratno doba, koje je vrlo brzo preplavilo nove posleratne heroje. Tako da ne čudi što se, na primer, uz svu ovu zbrku i devalvaciju vrednosti, ćerka na očevom grobu pita: Gde će ove zastave?

 Iz društvenog sledi klizanje u lično, koje nemilosrdno dalje vuče naše heroje i heroine. Na primer, scena je izuzetno slikovita, što nekako definiše međugeneracijski, kulturni sukob i kako pokreće čitav niz odnosa majke i ćerke u romanu:

 Sećam se kako je srećna došla sa petnaest godina iz Londona, donoseći sa sobom ogromna blaga. Mala ploča Bitlsa i njihovi posteri. Vrtila je istu ploču i lepila postere po sobi. Jednog dana sam ušao u njenu sobu, počeo da vičem nešto o dekadentnoj buržoaziji i pocepao sve njene dragocenosti sa zidova. Samo me je pogledala i onda nismo ni razgovarali mnogo meseci. I danas se osećam loše. Stvarno loše. Možda bi njen život bio drugačiji da to nisam uradio u to vreme. Ne znam.

 Roman je prožet postepenim nestajanjem iluzija tri glavna protagonista, roditelja, oca i majke, usađenih duboko u prostor i vreme naše poluprošle istorije, i sledeće generacije dece, ćerki samo ovih. Hrabro i autentično napisan narativ koji u prvi plan ističe neumoljivost rata, nehumanost i dehumanizaciju međuljudskih odnosa i smelo i bez dlake na jeziku emotivno sastavlja fragmente slike predaka u širi društveni okvir. Izuzetan roman, koji se odlikuje poetskom prozom Maruše Krese.

 Piše: Varja Velikonja

 izvor: rockobrobje.com ›››