autor tekst 001 ›››

 

 

Martin Brecelj

 

Svi totalitarizmi su želeli bolji život, ali su napravili katastrofu

 Martin Brecelj: Ljudska prava predstavljaju zajednički kriterijum za etičku evaluaciju slovenačkog procesa osamostaljivanja i totalitarizama koji su uslovili ovaj proces.

 Ljudska prava su kriterijum za negativnu ocenu totalitarizama 20. veka. Oni daju osnovu za etičko opravdanje slovenačkih nastojanja za osamostaljenje u prošlom veku. Pravo nacija na samoopredeljenje je danas opšteprihvaćeno ljudsko pravo.

 Pre svega, da konstatujem da su se komunistički, fašistički i nacistički (nacistički) totalitarizam pojavili na kraju Prvog svetskog rata ili neposredno posle njega, što ih definiše na svoj način. S jedne strane, ovi totalitarizmi su pretpostavljali globalno uspostavljanje modernih društava u kojima čovek nije vezan za unapred određene i često nasledne funkcije kao u genealoškim i zajednicama zasnovanim na zajednici, već se pojavljuje kao slobodan i ravnopravan pojedinac u svim oblastima, od kulturnih (nauka i tehnika) do ekonomskih (tržišna ekonomija) i političkih (liberalna demokratija). 

Svi totalitarizmi su želeli bolji život, ali su napravili katastrofu

 S druge strane, komunizam, fašizam i nacizam pokušavali su da prevaziđu proces modernizacije koji se širio iz Evrope u ostatak sveta, upravo u krizi u koju je ušao u Prvom svetskom ratu, a svaki od njih je krenuo iz svojih posebnih korena. koji idu dublje u prošlost. Komunizam sve kladi na jednakost među ljudima, koja treba da omogući puno ostvarenje ljudske zajednice. Fašizam i nacizam, međutim, sve klade na slobodu ljudi, koja treba da omogući ostvarenje boljeg u čovečanstvu, bilo da se radi o pojedincima ili grupama ili nacije i rase.

 Fašizam i nacizam su povezani, jer izrastaju iz sličnih korena i razlikuju se uglavnom po tome što fašizam ističe kulturne razlike, dok se nacizam vraća na biološke. Tako, na primer, fašizam je izvršio kulturni genocid nad Slovencima i Hrvatima u Italiji u ime superiorne italijanske „dvehiljadegodišnje kulture”. Tome su odoleli Tigrovi, koji su pre 90 godina pali pod fašističkim mecima u Bazovici. Na kraju, ali ne i najmanje važno, nacizam je svojim sistemom logora istrebljenja na industrijski način istrebio pripadnike „nižih“ („nearijevskih“) rasa. 

Nacizam i fašizam dele mržnju prema komunizmu

 Komunizam i nacifašizam se značajno razlikuju. Oni su se na istorijskoj sceni pojavili kao antagonističke sile. U vreme kada je gorio Narodni dom, u Trstu su se krvavo sukobili fašistički i komunistički „odredi”. Ali to se dešavalo i drugde u Italiji i van nje. Nešto slično važi i za odnose između komunista i nacista. Hitler u svom delu Mein Kampf kaže da se Musolini „uvrstio među velike Zemljane kada je odlučio da ne deli Italiju marksizmom, već da uništi svoju otadžbinu uništavajući marksizam“.

 Antagonizam između nacifašizma i komunizma ubrzo je eskalirao u vojni sukob, prvo u Španskom građanskom ratu, a konačno u Drugom svetskom ratu. Komunisti su u fašizmu i nacizmu videli ekstremnu reakciju, kojom buržoaska klasa pokušava da očuva sebe, ili kapitalistički društveni poredak u kome ona dominira. Fašisti i nacisti su, međutim, odbacili komunizam kao nasilni egalitarizam, rekavši da on guši težnju za boljim u čovečanstvu.

Bilo je i kompromisa

 Ali nacifašizam i komunizam su takođe pravili kompromise. Najvažniji od njih je pakt o nenapadanju između Hitlerove Nemačke i Staljinovog Sovjetskog Saveza, koji su u Moskvi 23. avgusta 1939. potpisali ministri spoljnih poslova Joakim fon Ribentrop i Vjačeslav Mihajlovič Molotov. Desetogodišnji pakt je uključivao i sporazum o ekonomskoj saradnji i tajnu klauzulu kojom su dve zemlje delile oblasti uticaja u Evropi. Na osnovu toga, Hitler je 1. septembra 1939. izvršio invaziju na Poljsku i zauzeo njen veći deo, a Staljin je dve nedelje kasnije okupirao ostatak Poljske. Sovjetski Savez je tada anektirao Litvaniju, Letoniju, Estoniju i deo Rumunije, a napao je i Finsku.

 Paktom Molotov-Ribentrop, Staljin je pokušao da odloži sukob sa nadmoćnim Hitlerom nakon što su Francuska i Velika Britanija pokleknule pred nacističkom Nemačkom u Španskom građanskom ratu i na Minhenskoj konferenciji u septembru 1938, koja je otvorila put nemačkom rasparčavanju Čehoslovačka. Ali činjenica je da je Drugi svetski rat počeo paktom između Hitlera i Staljina. Pakt je trajao skoro dve godine, sve do nemačkog napada na Sovjetski Savez 22. juna 1941. Tek tada je Sovjetski Savez započeo rat protiv Nemačke i ostalih sila osovine Rim-Berlin-Tokio i tada značajno doprineo njihov poraz pre 75 godina. 

Slovenački komunisti su 27. aprila još uvek bili u paktu sa Hitlerom

 S tim u vezi, trebalo bi da istaknem, inače, poznatu činjenicu da je obeležavanje Dana pobune protiv okupatora 27. aprila u Sloveniji istorijski neutemeljeno, rekavši da je na današnji dan 1941. godine počela borba pod vođstvom g. Oslobodilački front (OF) protiv sila Osovine, koje su tri nedelje ranije napale Jugoslaviju. Komunisti lojalni Moskvi, uključujući slovenačke i šire jugoslovenske, i dalje su poštovali pakt o nenapadanju između Nemačke i Sovjetskog Saveza. I zapravo, tog dana (tačnije 26. aprila) nije osnovan Antiimperijalistički front, već Oslobodilački front. U to vreme, zapadni imperijalisti su bili zajednički neprijatelj sila Osovine i Sovjetskog Saveza. 

U centralnoj Sloveniji i inostranstvu ne žele da osude svaki totalitarizam

 Na 80. godišnjicu pakta Molotov-Ribentrop, 19. septembra prošle godine, Evropski parlament je velikom većinom glasova usvojio Rezoluciju EP o značaju evropskog istorijskog pamćenja za budućnost Evrope, kojom je osudio nacizam i komunizam i dr. totalitarizmi. Neki su kritikovali ovu rezoluciju, uključujući u centralnoj Sloveniji i inostranstvu, rekavši da Evropski parlament u njoj osuđuje fašizam uglavnom u indirektnom obliku, da jednostrano pokazuje odgovornost za izbijanje Drugog svetskog rata, da prezire ključni doprinos komunističkog sveta. do pobede nad nacifašizmom itd.

 Ove primedbe mogu biti opravdane, ali ne počinju suštinu rezolucije, kojom je Evropski parlament želeo da osudi nacizam i komunizam kao oblik totalitarizma, odnosno kao oblik vladavine u kojem mali deo savremene politička zajednica poseduje totalnu vlast, jer treba da joj garantuje „objektivno dobro“. Evropski parlament je to nekoliko puta u skorijoj prošlosti dao pečat, a između ostalog, direktno se uhvatio u koštac i sa fašizmom. Kako najviše izabrano predstavničko telo Evrope opravdava svoje stavove? Osuđuje sve oblike totalitarizma jer sistematski i ekstenzivno krše ljudska prava. 

Ljudska prava, utemeljena na istorijskom iskustvu, ne mogu biti poslednja reč

 Definicija ljudskih prava se može smatrati najvišim etičkim poduhvatom evropske, a time i svetske civilizacije, budući da evropska civilizacija globalizacijom prerasta u svetsku civilizaciju. Prepoznaju ih ustavi gotovo svih država sveta, počev od evropskih, zapisani su u osnivačkim poveljama Ujedinjenih nacija, kao i u osnivačkim poveljama međunarodnih organizacija pojedinih svetskih regiona odn. kontinenta, posebno Evropske unije.

 Da li to znači da smo ljudskim pravima otkrili „prirodni“ ili „objektivni“ društveni poredak? Ne, jer je čovek, da tako kažem, po prirodi kulturno biće i objektivno je subjektivan. Juval Noa Harari, jedan od najznačajnijih filozofa istorije današnjice, ističe da su ljudska prava i nešto istorijsko. Ali to ne znači da su proizvoljni. To znači da su ljudska prava utemeljena na istorijskom iskustvu. Ali oni ne mogu biti poslednja reč, jer istorija nije završena, kao što je Fransis Fukujama pogrešno verovao kada je pao Berlinski zid.

 U stvari, formulacija ljudskih prava se vremenom menja, odn dopunjuje i prilagođava promenljivom položaju čoveka u svetu. Zato je reč o generacijama ljudskih prava. Prvo obuhvata građanska i politička prava, drugo socijalna prava, treće solidarnost i kolektivna prava, četvrto ekološka prava. Ne radi se o spoljašnjem dodavanju, već više o razvijanju sa zajedničke polazne tačke. Na primer, ekološka prava proističu iz prava na život, koje je prvobitno definisano kao građansko i političko pravo. Pravo na život uključuje pravo na zdravlje, a samim tim i na zdravu životnu sredinu. Na ovaj način ljudska prava prerastaju u zahtev za održivim razvojem.

 Papir je i dalje besplatan, ali nije besplatan i nije jeftin. Ako želite i možete, možete podržati njeno postojanje donacijom. 

Ljudska prava su merilo za procenu onoga što se dešava u svetu

 Ljudska prava su stoga kriterijum za negativnu ocenu totalitarizama 20. veka. Ovaj kriterijum je zajednički za sva tri totalitarizma. To znači da uprkos razlikama među njima, dosledan antifašizam treba da bude i antinacizam i antikomunizam, dosledan antinacizam takođe antifašizam i antikomunizam, dosledan antikomunizam takođe antifašizam i antinacizam.

 Ljudska prava predstavljaju osnovu za etičko opravdanje slovenačkih nastojanja za nezavisnost u prošlom veku. Pravo nacija na samoopredeljenje je danas opšteprihvaćeno ljudsko pravo i kao takvo jedno je od osnovnih principa međunarodnog prava. Zanimljivo je da Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima Ujedinjenih nacija iz 1948. uopšte ne pominje pravo nacija na samoopredeljenje. Stupio je na snagu nešto kasnije, što potvrđuje već naznačen istorijski karakter ljudskih prava.

 Da rezimiramo, ljudska prava predstavljaju zajednički kriterijum za etičku evaluaciju slovenačkog procesa osamostaljivanja i totalitarizama koji su uslovili ovaj proces. Stoga nam je na raspolaganju jedan jedini kriterijum za etičku procenu događaja iz naše nedavne prošlosti, koji nas u sadašnjem kontekstu više zanimaju.

 izvor: casnik.si ›››