Tekst

autor tekst 001

Marina Gržinić

Istorija je potpuno konstruisana priča, nije nešto što se odvija prirodno.

Filozof, video umetnik i esejista dr. Marina Gržinić je pronicljiva i živahna sagovornica. Tema našeg razgovora ovoga puta je objavljivanje revijalne zbirke Trenuci odluke (ZAK, Ljubljana 2006), koja performativno, politički i tehnološki preštampa njen umetnički put i stalnu refleksiju koju aktivno živi od 1982. do danas. Autorka je samostalno ili kao urednica objavila osam knjiga u zemlji i inostranstvu, predaje na Akademiji likovnih umetnosti u Beču, istraživač je na Filozofskom institutu ZRC SAZU u Ljubljani, kao slobodni kustos i teoretičar novih medija i tehnologije čest je gost međunarodno priznatih izložbi i diskusija. Ona je nepopustljiva, strastvena i živahna feministkinja za sva vremena, a njen drugačiji i neopterećen pogled na život i umetnost danas je pre izuzetak nego pravilo. Tim više što smo u ćaskanju istakli naš omiljeni umetnički medij i pre svega kritički pogled na stanje duha u kulturi i politici našeg matičnog prostora i šire.

Trenuci odluke je knjiga koja sa velikim entuzijazmom sa vaše i Tanjine strane (urednik T.Velagić) otkriva čitaocu period rada u duu sa Ainom Šmid. Obuhvata period od 1982. do 2005. godine i uglavnom predstavlja oblast video umetnosti, vašeg filma i interaktivnih multimedijalnih dela. Kako biste danas ocenili burne godine stvaranja i šta biste na tom putu promenili da možete?

Uz video praksu, tu je i oblast video teorije i umetnosti uopšte; akcenat je stoga na teoriji, jer sam ubeđen da knjiga nije arheologija prakse, već teoretizacija kroz tumačenje teorijski umetničke uključenosti u određenu praksu. Aina Šmid i ja radimo u okviru umetničke video prakse, a i sama se paralelno bavim teorijom. Pitanje teorije video medija je kao ekspozicija, iluminacija, ili da se izrazimo današnjim jezikom, ono je kao zračenje metastazama video umetničkih praksi. Osamdesete godine 20. veka predstavljaju drugo rođenje video medija, vreme kada se medij iz konceptualnog gesta pretvorio u političko oruđe. To je bilo i vreme rađanja političke umetnosti u Sloveniji, kada se, umesto ontologije, konstituisao politički subjekt u oblasti savremene umetnosti i kulture. Ko je ovaj politički subjekt? Politička snaga koja je zahtevala potpuno drugačiji način razmišljanja o umetnosti, ne samo kao polju stvaralaštva, već kao o prostoru političke emancipacije i delovanja. Ni danas ne bih ništa menjao, čak sam uveren da nismo dovoljno ispolitizovali ceo teren. Danas živimo u konzervativnom malograđanskom društvu vrednih potrošača; savremeni slovenački prostor je, između ostalog, prostor koji više nema ni jedan nezavisni list.

U intelektualnom stvaralaštvu M. Gržinića izuzetno je teško povući paralele između umetnosti, politike, estetike, jer u svom najjačem umetničkom izrazu (video kratki film) efektno i ekspresivno kombinujete praktično SVE navedeno u jednom segmentu. Dakle, šta pokreće vašu umetnost? Koji je prvi i primarni impuls na osnovu kojeg osmišljavate svoj rad?

Theori. Ali ne bilo koja levica, marksistička, aktivistička, postkolonijalna, sajber-feministička i postsocijalistička, koja može da politizuje i radikalizuje čitavo polje umetnosti i kulture i da ponovo otvori pitanje klasne borbe i ideologije u društvu i umetnosti.

Kako nastaju vaši video snimci? Kako se ti i Aina usklađujete, kolika je saradnja između vas i kako birate kolege?

Svaki naš video ili interaktivni rad je pažljivo razmatrana stvar. Pitanje proizvodnih mogućnosti je sastavni deo samog dela, ono određuje njegovu estetiku. Video je grupni projekat, nastao u saradnji sa videografom i montažerom, glumcima i producentskom kućom. Poslednjih godina u Sloveniji je bilo izuzetno teško raditi; dosta sarađujemo sa video produkcijom Kregar: ako radite u njihovoj produkciji, tačno znate na kakav tim možete da računate, jer to određuje celokupnu estetsku strukturu, filozofiju video rada i politiku odabira glumaca. U stvari, mi smo veoma „marksistički” na delu, metafizika stvaranja postaje novčana operacija, politika selekcije i taktika knjige rekorda; podela rada je stvar afiniteta i kompetencije, koje su se istorijski formirale u ovih skoro 25 godina našeg zajedničkog bavljenja oblasti video umetnosti. Ovde nema psihologije, više od želje koju imamo sa težnjom da insistiramo na konceptualizaciji video medija. Takođe možemo da radimo drugačije, bilo da radimo od prvog slova na papiru do dugih proizvodnih sastanaka zajedno, ili svako od nas ima svoju oblast interesovanja; možemo biti pravi postmodernistički komesari, potpuno posvećeni materijalnosti video medija, bez hijerarhije i bez lažne koegzistencije. Radimo zajedno 25 godina, to je i priča o prijateljstvu. Svako od nas mogao bi da radi svoje, posle 25 godina sve znaš! Jednostavno rečeno, da nismo zajedno radili na polju umetničke video prakse, antiteza bi izostala!

Trenuci odluke, vaš video iz 1985. godine, izvor je stalne i večne inspiracije, koja prevazilazi malenkost i zagušljivost domaće sredine, iako oštro seče u samu srž spora slovenačkog naroda. Nažalost, ona je i dalje veoma aktuelna iu današnjem trenutku, kada se u Sloveniji ponovo vodi kulturna bitka kao rezultat visoko politizovanih podela. U ovom kontekstu, šta biste danas dodali ili snimili iznova?

Dodatak je nastao već 1986. godine, kada smo snimili 16 mm film Doma, po Kocbekovim dnevnicima. Da bismo razumeli zašto je film Trenuci odluke čamio u bunkeru do danas, morali smo da koristimo video medij. Može se pročitati samo onim što je tehnološki nadograđeno na film, radiograf se ubacuje između filmskih kadrova. Samo video bi mogao da prikaže prećutanu istoriju filma o Momentima odluke, kako na slici tako iu tekstu. Ali da bismo naslikali priču zasnovanu na zabranjenom tekstu, morali smo da snimimo film! Eksperimentalni film Domaće u Hičkokovom maniru mogao bi da bude jedini narativni, politički i estetski par za Kocbekovo (auto)destrukciju. Danas je jednostavno potrebno napraviti moderan film, a ne istorijski, koji će ovu modernu slovenačku scenu alokacije kapitala, divljeg neoliberalizma i modernog šovinizma i rasizma povezati sa prošlošću. Postoji snažan kontinuitet u ovome, i to je zaista jezivo.

U vašim radovima tu i tamo nailazim na tračak autobiografskog, zapravo vaša umetnost je oduška i ispovest vašeg načina razmišljanja. Međutim, danas me zanimaju neke sasvim obične, banalne stvari; kao što su sledeće; koliko se Marina promenila za sve ove godine javnog govorništva i umetničkog delovanja? Koliko je nepomirljivog još u tvojoj duši i umu?

Uvek je reč o autobiografskim elementima, ali je bitno kako je pojedinačna istorija povezana ili ukrštana sa istorijom medija. Nezadovoljstvo nikada nije dovoljno za ozbiljan posao. Pravo nezadovoljstvo je važno, jer jasno i odlučno ispoveda da nismo počeli da se bavimo teorijom ili videom kao pozom, ili za dekoraciju, što dobro pristaje, na primer, današnjem „kvazi“ intelektualizmu neke dece prisutne u medijima nove i na brzinu okupljene slovenačke političke nomenklature . Iako je držanje ove dece evidentno u načinu na koji pišu i temama koje biraju, žalosno je što se to prihvata kao nešto sasvim normalno. Siguran sam, dajte takve prazne i ružne(!) genealogije za nas, bivše ek-Jugoslovene (i)migrante, ne mogu se crtati, pa stoga ostajemo ignorisani u domaćem kontekstu. Kod kuće nas se stide i rugaju! Ali šta drugo da očekujemo kada su parametri domaćeg prostora nacionalizam, šovinizam i rasizam, sve u službi kapitala. U inostranstvu nas, međutim, hvale i predstavljaju kao retke primere slovenačke uspešne priče. Ali sve ovo mogu da konstatujem jer sam, ipak, istraživač na Filozofskom institutu ZRC SAZU i profesor na Akademiji likovnih umetnosti u Beču. Tako da mogu biti prilično miran, zar ne?

Ko je najviše stajao uz tebe tokom svih ovih godina; porodica, majka, kasnije muž... Pitam jer u vašim knjigama vidim toplu i iskrenu zahvalnost porodici, posebno majci i mužu, kasnijem sinu... Kakvu oazu vam je kao tinejdžeru nudio dom i kako ste kasnije uspete da stvorite simbiozu sa partnerom koji još uvek inspiriše vaš rad? šta to govoriš?

Upuštamo se u opasne vode ličnog, o mom intimnom, kućnom životu (muža, sina i moje majke) ne govoreći previše da su oni temelj mog života, bez ovog veoma intimnog, ne bi bilo velikog istraživanja rad. Ali ja ne vidim herojstvo u ovim okolnostima, mnogo je veće herojstvo ako imaš radničku platu, muža bez posla, nekoliko dece, radiš 40 godina u Sloveniji i svi te vređaju da si južnjak, i i deca ste stalna meta neverovatnih rasističkih i šovinističkih priča u medijima. Istina je da imate državljanstvo, da redovno plaćate poreze, da ste u ovih 40 godina nekako doprineli bruto nacionalnom dohotku nekadašnje zajedničke a sada nezavisne države i glasali i za nezavisnu Sloveniju! Kao običan radnik bez poznanstva, plašite se za budućnost svoje porodice, jer ne znate kada ćete završiti na putu. Ovo je za mene „zaista“ inspiracija, jer ovo je horor, ovo je biopolitika intimnosti i beda svakodnevice. Moja intimna priča je beznačajna u poređenju sa tako stvarnom pričom.

Kako usklađujete i dopunjujete ova dva sveta, lični i umetnički, viđena kroz različite periode vašeg života?

Na vrlo jednostavan i duhovit način: radim, i to non-stop. Što nije najbolji odgovor, ali ne želim da pričam o nekakvoj kreativnoj ravnoteži i drugim oblicima njuejdž ideološke gluposti. Nema ravnoteže, već potpuno iscrpljujući svakodnevni radni dan. Ali, ako bi bilo drago nekoj duši koja će razumeti moj protestantski etički stav u ovome, dozvolite mi da kažem da tako ispada da smo zarobljeni u naizgled kreativnom životu, kada za sebe kažete koliko sam produktivan, a onda svi su vam zavidni, dobro uhvaćeni u kapitalističku mašinu. Zato se trudim da kroz teorijski rad stalno razvijam i održavam oblike otpora.

Na primer, šta vas je inspirisalo kao tinejdžera, šta ste čitali i šta vas danas najviše revoltira?

Lakan, Žižek, Altiser, Sloterdajk, odrastao sam uz ove pisce gledajući američki film underground, nemački film i francuski novi talas, kao i Petrovića, Makavejeva i Rozu fon Praunhajm. Već sam nekoliko puta naglasio da bez panka, Študent radija, Škuće, slovenačke gej scene i alternativne produkcije nikada ne bih stvarno odrastao, to su bili moji očevi. Majke? Uz Nadiju, tu su svakako i markantne feministkinje, poput Žarane Papić, Rade Iveković i Rozete Bruks i njenog pisanja u londonskom magazinu ZG iz osamdesetih. Nervira me što u Sloveniji nemamo novine koje bi mogle da budu platforma za novu političku levu scenu, koja pokriva nova dešavanja na kulturnoj, političkoj i društvenoj sceni. Čini mi se da je to nešto što dovodi do simbolične smrti slovenačke nezavisne scene.

Mnogo putujete, predajete u Beču, zaposleni ste u ZRC-u u Ljubljani, tako da bar spolja imate idealne uslove za rad i uslove kako za teorijski tako i za praktični razvoj i rad. A ipak ste nezadovoljni prihvatanjem svog rada kod kuće; kritikujete nedostatak kritičkog odgovora i bilo kakve refleksije. Čemu to pripisujete?

Mislim da je to povezano sa smanjenjem kritične mase nove generacije u Sloveniji, ili čak sa nemogućnošću stvaranja uslova za razvoj i artikulaciju nove scene koja bi se mogla uspostaviti kao nova politička i kritička snaga. Dešava nam se nešto što ima istoriju i može se vrlo lepo analizirati kao kontinuitet starog socijalističkog režima i sadašnjeg desno-populističkog režima. Neophodno je istaći i čitavu deceniju političke, takozvane leve opcije na vlasti, koja nije učinila ništa osim što je za sobom ostavila pustinju: gomilu neusvojenih odluka i zakona. Slažem se sa Natašom Velikonjom, koja je napisala da je ne brine desna opcija, već nedostatak analize šta levica na vlasti nije uradila u prethodnoj deceniji. Pa, ova nedostajuća analiza je nešto što nije ni sprovedeno za kulturnu i umetničku produkciju 1980-ih i 1990-ih; zanimljivo, oni koji danas rade na univerzitetima i prodaju se kao levičarski kultisti, filozofi i intelektualci nisu bili u stanju da to daju. Rastko Močnik je potpuno u pravu kada piše da je jedino polje koje levica i desnica srećno dele zapravo rasistička i šovinistička priča o nacionalnom identitetu, koja se plaši naleta svakog modernog političkog aktivizma i radikalne teorije.

Možda ovo ima neke veze sa rodom, koliko se stanje u pogledu prepoznavanja i vidljivosti popravilo u oblasti roda? Žene u umetnosti u Sloveniji, nekad i sad? Prepoznatljive izvođačice, kulturnjake, političarke, revolucionarke, anarhistkinje? Gde su i zašto ih nema?

Zašto ih nema? Jer i ovde je scena potpuno mačo konformistička. Te žene na vlasti, međutim, odlično rade na demonstraciji da biološki seks ne doprinosi podizanju svesti; društveni rod (tj. rod) je pre svega stvar politizacije biološkog pola. Politika roda nije stvar dnevne politike, koja služi, bilo sa muške ili ženske strane, samo kapitalu i na brzinu ispletenim genealogijama novca i moći. Gde su revolucionari? To je stvar vidljivosti, borbe i interpretacije prostora. Istorija je potpuno konstruisana priča, nije nešto što se odvija prirodno. Naciji se dešava samo populizam, protiv revolucije i promena se mora boriti!

Mislite li da su se od tada promenila vremena kada se na žene čak iu samoj srži alternative gledalo sa prizvukom muške „snishodljivosti“? Koliko ste kilometraže i preko potrebnog samopouzdanja stekli godinama na ovom polju i kako ocenjujete nedostatak feminističke svesti na obe strane? Da li je feminizam zaista prošao? Ili u suprotnom; kakva je vaša nadogradnja paradigme: kao žena nemam domovinu; moja domovina je ceo svet...?

Prvo: alter scena više ne postoji i ovo nije slovenački specijalitet. Ovo odsustvo alternative je ozbiljan politički problem, predmet je svakog ozbiljnog teorijskog i umetničkog angažmana. Feminizam je prošao? Ali šta se dešava sa drugim teorijama u ovom prostoru? Da vidimo šta se desilo sa, recimo, teorijskom psihoanalizom u ovom prostoru? Sada kada više nemamo skijaše, postali su lokalne zvezde! Sve ovo pokazuje klijentelizam i servilnost ovog malog mesta. I tu se ne radi ni o kakvom moralu ili etici, već se jasno pokazuje kako se gradi prostor, kako se spajaju različiti svetovi i kako se u osnovi „podržavaju“.

Da li ste ikada razmišljali o sebi u smislu pola? Posebno vas pitam kao teoretičarku i esejistu poznatu po svojim radikalnim i iskrenim stavovima o ženskom pitanju. Podržavate sve rubne umetničke prakse, posebno ženske, (ne samo glavne glumice u Trenucima odluke govore o ljubavi, odnosu prema majci, a ne o višim ciljevima koje ima istoimeni film), ističete lične, ponekad trivijalne, rubne stvari, koje se tiču SUŠTINE stvari. Uspešno i iznova redefinišete poglede na umetnost i politiku, pomerate temu pogleda sa nebitnog na suštinsko, koliko uspevate da motivišete zainteresovanu javnost, studente, čitaoce? Šta misliš?

Konstituisanje prostora je gotovo filigranska strateška igra različitih institucija moći i različitih strukturnih posebnosti. Ono što je važno u prostoru nije stvar prirodnog interesa, već čitava strategija naizgled nepovezanih veza. To je strategija dizajna prostora koja se čini da se odvija potpuno nepovezano, slučajno, kao nesreća ili katastrofa, ali ako analiziramo prostor, vidimo da to nije slučaj. Ako je nulta tačka slovenačke scene šovinizam, nacionalizam i rasizam, onda je jasno da se neka imena ne objavljuju, ne recenziraju, ne pišu, da se mirno previđaju. Taj konsenzus je stvar koja prevazilazi individualne i psihološke supstancije, on je strukturna matrica organizacije određenog prostora. Tako se naturalizuju šovinizam i rasizam, pri čemu naturalizacija briše određenu istoriju ili proizvodnju. Kada je Miško Šuvaković pre nekoliko godina napisao knjigu o savremenoj slovenačkoj umetnosti i teoriji, koja je izašla u Kopru, u slovenačkom listu nismo našli ni jednu recenziju. S druge strane, mogu reći da sam ovog juna (2006) držao predavanje u Londonu na Siti univerzitetu. Posle predavanja sam shvatio da mlada generacija čita moje tekstove, poziva se na njih i blisko poznaje moj rad. Sveži studenti doktorskih studija u srcu globalne mašinerije kapitala ništa ne prepuštaju slučaju. I kladim se upravo na ove generacije, a ne na salonsku malograđansku srednju klasu i njen rast, koji nema šta da kaže.

Kombinujete elemente specifične umetničke estetike (nabijene svojom logikom i kredom), čini mi se da u istoj meri uživate i u teoretiziranju, filozofiranju, politiziranju. Ali zar to nije izuzetno teško, a ponekad čak i ekskluzivno?

Ne, jer sve povezuje koncept politizacije, formiranja ili analize oblika otpora i tranzicije i divljeg neoliberalnog kapitalizma. Ispostavlja se da je danas neophodno povezati ili kontaminirati politiku, ali i umetnost sa politikom, ako želimo da uspostavimo relevantnu kritiku. Međutim, ostaje otvoreno pitanje kako radikalizovati stvari, jer je jasno da je teorija deo industrije, da postaje poza, da je intelektualni stav samo ukras, da sve funkcioniše kroz proces proizvodnje brenda; slično Benetonu ili Stefanelu, imamo i teoriju i umetnost. To znači da je danas važnije kojih brendova ćemo se držati nego da li ovi brendovi još uvek mogu nešto da kažu. Ali šta, kad je tako „in“ da se vidi u društvu poslednje prazne teorijske tvorevine!

U svojim radovima (filmovima, takođe i esejima) vešto i živopisno uvodite najrelevantnije obrasce pop kulture, citate iz inspirativnih knjiga, filmova, muzike. Recimo da su osamdesete bile bukvalno leglo umetničkih praksi, i on i Aina su bili duboko posvećeni rok pank sceni, i rano su formirali istraživački i eksperimentalni način rada i korišćenja video medija. Dakle, da li je video film vaše umetničko dete?

Ne, video se osamdesetih sastojao od nekoliko strukturnih elemenata koji su bili deo alter scene i politizacije savremene slovenačke scene. To znači da je nastavak politizacije scene bio efekat marginalnih pozicija na novoj muzičkoj, umetničkoj i seksualnoj sceni. Upravo je gej i lezbejska scena donela nove radikalizovane, ne samo estetske, već i društvene oblike povezivanja. Bez izlaska homoseksualaca, njihovog seksualnog proleća, koje je inače bilo potpuno političko, ne bi bilo ni slovenačkog proleća, da tako kažem! Danas se u Sloveniji, upravo zbog nedostatka zvanične interpretacije i populizma, fizički preti i tuče istopolni politički subjekti. Ovo je zastrašujuće!

Sve sam naučio gledajući... Dodao bih tome da sam i sam mnogo naučio slušajući rok bendove, čitajući literaturu i gledajući filmove... Ukratko, uvek sam bio i jesam ekstremni konzument popularnog tzv. žanrova, koji su na skali vrednosti još uvek pod tzv visoka kultura. Kada će odnosi biti drugačiji? Gde i zašto još uvek nedostaju interpretacije ovih sadržaja i pristojan odraz svih popularnih žanrova?

Popularna muzika je velika stvar, ono što je zastrašujuće je, kako kaže Rouz Rajcamer, saradnica sa kojom pripremam knjigu o novom feminizmu i kueer-u, koja će biti objavljena u Beču 2007. godine, „populizam“ (karakterističan za novi fašizam savremena neoliberalna društva) primetio je. To se može osetiti kod kuće na svakom koraku. Slušanje bosanskog repera koji živi u Zagrebu, Eda Maajke, najbolja je ljubavna poezija i radikalna kritika psihološkog egzistencijalizma u ovom trenutku. Pa, ni reper N'toko ne zaostaje mnogo na slovenačkoj sceni! Njegov Slovenac (ja sam) je zabavna i gorka analiza koja savršeno secira aktuelni slovenački populizam!

Što se ove refleksije tiče, da li je Slovenija u lošijoj poziciji nego, na primer, drugde u svetu, u Austriji, Americi, Japanu? Kako radite u inostranstvu i kako se u svom poslu osećate kao kod kuće? Suštinske razlike koje osećate kada radite u zemlji i inostranstvu i da li je ovo pitanje aktuelno i danas, u eri globalnih komunikacija?

Kao redovni profesor na Akademiji likovnih umetnosti u Beču, potpuno sam uključen u instituciju, imam dobar uvid u bečku scenu i preko brojnih studenata. Sa njima radim na nekoliko projekata politizacije umetnosti; reč je o tamošnjoj generaciji do 30 godina na koju sam ponosan i sa kojom sam nedavno objavio knjigu. Ako je moguće, zajedno objavljujemo u novinama Malme, koje su nezavisne bečke novine koje se kritički bave pitanjima antisemitizma. Povezan sam i sa radikalnim pozicijama u Beogradu, Zagrebu i Sarajevu. Ove godine, zajedno sa Valterom Zajdom i Margaret Makovec, kustosom projekta No space is innocent, koji sadrži izložbeni, simpozijum i filmski program, predstaviću i ove stavove u okviru Štajerske jeseni. Nema više nevinog prostora, stvari su se zakomplikovale kada je postalo jasno da su nekada radikalne teorije i umetničke prakse postale samo brendovi nove slovenačke i globalne nomenklature kapitala.

Izuzetna društvena kritika proizilazi iz svih izražajnih oblika vašeg rada, bez prilagođavanja i konformizma. Stari moto lični je politički, pa u vašem slučaju i dalje živi. Šta još? Zašto mislite da danas u Sloveniji ponovo cveta mizoginija, homofobija i uskogrudost? Ili, kako sami kažete, posledica takvog aranžmana je i to da biti žena, posebno nebelka, ili doći iz zemalja van EU, znači biti tretiran kao džukela koja nema građanska prava. (video East House iz 2003.)

Zato što je savremena globalna kapitalistička scena ugrađena u biopolitiku. Biopolitika, pak, radi po sistemu uključivanja i isključivanja. Odličan primer ove biopolitike je, recimo, Metelkova. Danas je „Metelkova” postala deo planova politike grada Ljubljane, deo njene izgradnje. Minijature bečke muzejske četvrti u Ljubljani, a sve u cilju oslobađanja grada Ljubljane od nezavisne scene na Metelkovoj. Paradoks je da je grad Ljubljana oteo ideju Metelkovaca, koji su već 1992. predložili osnivanje nezavisnog kulturnog prostora na Metelkovi. Homofobija i mizoginija su sastavni deo takve moderne biopolitike. To, međutim, podržava ne samo konfiskacija zgrada i otmica ideja, već i glasine i ideologija populizma.

U videu Akis of Life vith Aina osporavaju ideju interneta kao sveta bez granica, u prvi plan stavljaju osnovna pitanja koja dotiču nove tehnologije, ili drugim rečima, kako je moguće stvoriti novu individuu odgovornost bez plitkog morala i patetike. Kako, Marina?

Strukturalnom kritikom a ne nekom psihologizacijom pozicije pojedinca! Ali i radikalizacijom teorije i kontaminacijom sopstvene pozicije politikom. Znam da bi bilo mnogo lakše objaviti ovaj intervju kada bih vam ispričao vic i analizirao ga sada, jer je to postala navika u našim intelektualnim krugovima!

Šta vas trenutno najviše zaokuplja, šta istražujete i planirate za budućnost? Kako se uopšte održavati psihički i fizički spremni u ovom ludom svetu?

Imam nekoliko projekata u izradi; ovde je istraživački rad u okviru Filozofskog instituta ZRC SAZU. Pripremam i englesko izdanje knjige Moments of Decision, a Akademija lepih umetnosti u Beču će sledeće godine za mene kao profesora objaviti teorijsku knjigu. Sa Ainom Šmid, Majom Delak i Malom Klineom radimo na novom videu Hi-res. Biće zasnovan na njihovom inovativnom plesnom izvođenju i na osnovu teorijskog teksta. Na samom kraju da kažem da Irvinovi i ja završavamo drugi deo njihovog projekta East Art Map, ovo će biti nova knjiga, predstavljanje mladih teorijskih pozicija u svetu koje radikalizuju filozofiju, umetnost i politiku kao deo Berlinskog projekta odnosa.

izvor: rockobrobje.com ›››