autor tekst 001 ›››

 

 

Manca Košir

 

Kako mi je Manca Košir zaista promenila život

 Ovo pismo je posvećeno jednoj ženi, osobi koja od kada čitam njene knjige, kolumne, pratim intervjue i članke u časopisima i novinama, slušam je u raznim tok-šou emisijama, obogaćuje moj život.

 Duže vreme. Od kada znam, svestan sam da je život dragocen, dar prema kome treba da se odnosimo sa poštovanjem i na kome treba da budemo zahvalni. Kome?! Sudbina, univerzum, roditelji, učitelji, svi oni koji nas prate i učestvuju u njemu, koji u njega ulaze i izlaze. Svima koji su bili, jesu i biće. Svako u svoje vreme.

 Zašto Manca Košir? Kako to da je baš ona koju sam izabrao za uzor, za primer, za vodiča, kao učiteljicu, za svetlost i svetlost, za hrabrost i upornost, za gledanje napred, uvis, za put u život, kao sve dok još imam ostalo i onako kako mi je namenjeno. Ne mogu da dam odgovor u jednoj rečenici, moram da počnem od početka, pre mnogo godina, tu i tada, kada je vreme još bilo na mojoj strani. Moj saveznik! Kad me nije jurio, opominjao, zadirkivao, opterećivao, opterećivao... Kad sam ja bila ta koja je odlučivala šta ću sa njim, kada ću ga uzeti sebi, kada drugima. Bilo je dovoljno za sve, šta god da smo radili: za igru, za zabavu, za ljubav, za posao, za učenje.

 Uzdignute glave i prijateljskog osmeha, zastala je i obratila nam se kao da nas poznaje. Kao da smo stari prijatelji. Iz njenih usta se nije čulo ništa uzvišeno, nikakav osećaj viševrednosti, izgovaranje „ja sam nešto, šta si ti?“, ništa što bi nas učinilo malima, beznačajnim, nevidljivima.

 Imao sam lep posao, posao koji sam voleo, ali posle nekoliko godina želeo sam nešto više. Napredovanje u više razrede bilo je moguće samo uz odgovarajući nivo obrazovanja, pa sam odlučio da studiram na Fakultetu za upravu. Želja mi se uslišila, ugovor o radu-studiju mi je garantovao i plaćanje školarine i dane odmora za pripremu ispita, što je bilo više nego odlično. Lepa vremena, naklonjena mladima i ljudima željnim znanja, sa akcentom na drugarstvu i dobrim međusobnim odnosima. Na vrednosti!

 Bio je topao junski dan kada sam imao poslednji ispit pred kraj semestra. Sa kolegom, takođe razrednikom, i još dvojicom kolega studenata iz susednih firmi, sa kojima smo se nekoliko puta zajedno pripremali za ispite, vozili smo se prema prestonici. Tokom putovanja smo naglas ponavljali odgovore na pitanja i dopunjavali materijal jedni drugima koliko je ko bio spreman. Pa smo jedni drugima davali hrabrost i bodrili jedni druge, nadajući se da ćemo uspeti. Zajedno smo bili jači, hrabriji i delovali opuštenije, iako je svako od nas doživljavao istu muku i potajno se borio sa strahom, sa strepnjom kako će to proći. Večna briga učenika!

 Stali smo ispred vrata kancelarije i čekali profesora koji je zakasnio. Bilo nas je petnaestak vanrednih studenata, od kojih smo neke poznavali sa predavanja, od kojih su neki bili stranci. Svi smo bili tihi, zamišljeni i radoznalo gledali niz dugački hodnik, kada bi konačno došao profesor i „izbavio“ nas iz neizvesnosti. U tom trenutku, u daljini se pojavila slika mlade, negovane žene, moderne frizure i krupnih, širom otvorenih očiju, koja im je prilazila. Manca Košir! Otvorio sam usta od iznenađenja. Odmah sam je prepoznao. Gledao sam je u filmovima, pratio na TV-u i čitao njene članke u raznim časopisima. Naravno, ona je profesor i predavač na susednom fakultetu, u okviru kojeg je radio i naš, potvrdio sam svoj zaključak. Odjednom ju je okružila grupa studenata, verovatno njenih, jer su delovali opušteno, kod kuće, bili su glasni i samouvereni, sušta suprotnost od nas, koji smo ćutke i grčevito jeli na gomilu i posmatrali šta se dešava. Videlo se da su joj bili bliski, i obrnuto, da im je naklonjena, ali su se i pored opuštenosti ponašali sa poštovanjem i sa odgovarajuće distance. Posle nekog vremena, pozdravila se sa njima veselim pozdravom i malim koracima krenula napred niz hodnik – ka našoj grupi.

 Kada sam kasnije razmišljao o tome da je upoznam u to vreme, setio sam se koliko sam puta u životu bio ignorisan, zanemaren i koliko sam se loše zbog toga osećao. Neki profesori su se drugačije odnosili prema nama vanrednim studentima.

 A onda se desilo nešto što će mi zauvek ostati u sećanju. Uzdignute glave i prijateljskog osmeha, zastala je i obratila nam se kao da nas poznaje. Kao da smo stari prijatelji. „Odakle smo, koliko smo čekali, koji je ovo ispit?“, postavljala nam je pitanja, a mi smo joj odgovarali svako na svoj način. Isprva rezervisan, a onda sve opušteniji. Njena jednostavnost, ljubaznost i način na koji se ophodila prema nama ostavili su trajni utisak na mene. Ništa uzvišeno, nikakav osećaj viševrednosti, izgovaranje „ja sam nešto, šta si ti?“, ništa što bi nas učinilo malim, beznačajnim, nevidljivim, nije se čulo iz njenih usta, nije se moglo otkriti u gestovima koji su je izražavali. divna ličnost. Ona me je preuzela!

 Kada sam kasnije razmišljao o tome da je upoznam u to vreme, setio sam se koliko sam puta u životu bio ignorisan, zanemaren i koliko sam se loše zbog toga osećao. Neki od profesora su se drugačije odnosili prema nama vanrednim studentima, a i redovni studenti su često bili rezervisani prema nama, kao da nismo ravnopravni. Međutim, bilo nam je teže da učimo, imali smo manje vremena na raspolaganju zbog mnogih obaveza na poslu i kod kuće, jer su mnogi od nas već imali porodice, kao i manje predavanja i konsultacija pred ispite. Nije bilo u redu, nije nas bilo briga, ali smo se tešili govoreći jedni drugima da nam je, s druge strane, bolje, jer imamo posao, novac i možemo nešto da priuštimo. „Ako smo preživeli rat, i dalje ćemo imati slobodu“, bodrili smo jedni druge i bodrili jedni druge da se svakim položenim ispitom približavamo pobedi.

 Tog dana sam položio ispit opušteno i sa takvom lakoćom kao niko drugi. Zbog Manca! Zbog reči koje nam je dala, dala je od srca, od svoje plemenite duše. Podigli su me! Promenili su moj pogled na život. Daju mi do znanja da jesam, da postojim, da računam, da mislim, da znam. Znam to i danas. Promena koja se dogodila u meni je tada rodila spoznaju da nema nikog više od mene – i nikog manjeg od mene. I da sam na svetu za sebe, ali sa namerom da pomognem drugima!

 „Zahvaljujući vama izgubio sam strah od državnih organa“, rekao mi je čovek koji je, kao klijent u postupku, jednom, mnogo godina kasnije, rešio svoj slučaj sa mnom. Nasmejao sam se njegovim rečima i bilo mi je dobro. Bilo ih je lepo čuti. I u meni je zazvonilo zvono sećanja na susret sa Mancom pre mnogo godina, čiji je zvuk zauvek ostao u mojim ušima.

 Mnogo puta sam se setio tog posebnog sastanka, u uskom, dugačkom hodniku tadašnjeg administrativnog fakulteta. Sastanak koji se desio s razlogom. Kao što se svi dešavaju. Iako nam se neke od njih ne čine korisnima, ne rađaju ono što želimo, nisu lepe ili nas ostavljaju praznima, ipak su važne. Zato što smo važni. I osećaj šta nam susret ostavlja, šta od njega ostaje. Poruka koju želimo da sačuvamo jer je dirnula u srce, ili nešto što želimo da zaboravimo. Zavisi od nas, mi smo ti koji biramo, odlučujemo. Prihvatamo ili odbijamo.

 Susret sa Mancom je rezultirao time da sam izgubio strah, tremu pred profesorima, pred ispitima, pred autoritetom. Ali, s druge strane, zadržala je poštovanje prema njima. Opustio sam se i promenio stav tako da moj put do Ljubljane više nije bio stresan, pun loših osećanja i kompleksa inferiornosti i straha da li znam dovoljno. Verovao sam u svoje znanje, shvatio sam da bi mi bilo mnogo lakše da se saberem i odgovorim da sam opušten i neopterećen strahom šta bi bilo da se to desi. Moć pozitivnog razmišljanja i vere u sebe pomogla mi je da otvorim mnoga vrata i dotaknem ono što je iza njih. Mnogo puta u životu.

 „Zahvaljujući vama izgubio sam strah od državnih organa“, rekao mi je čovek koji je, kao klijent u postupku, jednom, mnogo godina kasnije, rešio svoj slučaj sa mnom. Nasmejao sam se njegovim rečima i bilo mi je dobro. Bilo ih je lepo čuti. I u meni je zazvonilo zvono sećanja na susret sa Mancom pre mnogo godina, čiji je zvuk zauvek ostao u mojim ušima. I čiju sam poruku nesvesno preneo na sebe i pokušao da je uzmem u obzir u svom poslu na poslu i u životu. Bilo je potrebno tako malo sa moje strane da se klijenti osećaju prijatno, prihvaćeno i tretirano onako kako zaslužuju, da je to gotovo neupadljivo. Da nisam ništa više od drugih, da i ja poznajem njihovu stid i strepnju, da sam i sam ponekad stranka u postupcima pred raznim organima, da je i meni ponekad neprijatno i da se i ja „plašim“ formi koje se moraju biti popunjen. Pre svega, da sam na poslu i da radim svoj posao – za njih, a ne za sebe. I da imam ponekad loše dane kada mi ne ide, loše trenutke kada mi je mnogo toga previše, i periode kada moja očekivanja nisu ispunjena. Da sam bez obzira na moje obrazovanje i posao kojim se bavim samo – čovek.

 „Vrednost čoveka leži u njegovom karakteru i njegovim postupcima, a ne u njegovom izgledu i ne u njegovim okolnostima“, napisao je jednom poznati pisac. Kada sam u jednom od poslednjih časopisa pročitao intervju sa mojom dragom Mancom, u izrečenom, ispovedanom, rečima koje zadivljuju čitaoca i teraju ga na razmišljanje, ponovo sam uvideo njenu veličinu i neizmerno bogatstvo koje nosi u svojoj duši.

 Susret sa Mancom, kako sam ga opisao u ovom pismu, iznedrio je bogato klasje puno dragocenih žitarica, koje sam u životu posejao na plodnom tlu svog srca.

 Spoznaja da se u životu žanje ono što poseje, da je žetva uvek rezultat, poslednje što se dešava kada se spusti zavesa i završi predstava. Kao šlag na torti. Kao šlag. Kao sirup od lekovitog bilja. Žetva je zadovoljstvo, a ujedno i zahvalnost koja dolazi iz nas, iz baze u kojoj se čuvaju zapisi o događajima i susretima koji su u nama ostavili tragove i zbog kojih smo postali bogatiji i plemenitiji. Svako nosi svoje. I ja isto.

 Susret sa Mancom, kako sam ga opisao u ovom pismu, iznedrio je bogato klasje puno dragocenih žitarica, koje sam u životu posejao na plodnom tlu svog srca. Nikle su u želji da jednog dana, kad dođe moje vreme, prebrojim pune škrinje skupocenog žita sa osmehom na licu i suncem u očima, a duša će mi biti – puna volje. Hvala ti, Manca.

 Piše: Marija Deželak

izvor: arhiv.onaplus.delo.si ›››