Pisao sam stotinu puta sa
namerom da se neko od političara postidi, a da se neko od
potlačenih malko ražesti: Ljubomir Živkov
Jesam završio Fakultet
političkih nauka, ali sam se upisao sa uveliko jasnim
svetonazorom koji je i danas prevashodno paorski, što će
reći strogo radnički, radenički. Ja pored kazina prolazim
kao pored neprijateljskog logora, kad propuštam svečanu
kolonu ja gledam za njom kao za pljačkašima koji se
udaljavaju pošto su uspešno obavili svoje, akademike retko i
srećem, ali znam da postoje i da ja stalno plaćam njihovu
izuzetnost, crkvu vidim kao kompaniju kojoj je novac na
prvom mestu, doklen dobročinstva prepušta ona drugima, rad
ne verujem da je ikad ranije bio toliko prezren i ismejan
kao što je danas, zaista ne znam gde je toliko malo cenjen,
rad je ovde anahronizam, onaj ko ne ume da se snalazi
prisiljen je da radi, pa i to više nema gde, nemamo čak ni
kapitaliste da nas ponovo eksploatišu
Ljubomir Živkov (1952) je pevač,
tamburaš i aranžer koji se toliko raščuo kao novinar da je
vlastito muzičko tvorchestvo (koje je zapremilo polovinu
stoleća) bacio u teški zasenak. Na samom početku studija
marksizma (koje je završio bez problema, bez poleta i bez
odlike) odao se muzici, horskoj, u OKUD „Ivo Lola Ribar“; od
ranih sedamdesetih godina je u ansamblu „Lole“, septetu koji
je negovao i odnegovao sasma pristojan i nadasve
komercijalan u ono doba višeglas, aranžirao je bezmalo sve
pesme za ovu grupu koja je potrajala više od trideset
godina, pevao je bariton i svirao tercu na basprimu
kupljenom u Perlezu od čika Milana Vojnova, koji mu je kao
detetu bio muzički uzor.
Uprkos turnejama, koncertima,
snimanjima i silnim probama potrudio se da kao novinar
proradi u „Ekonomskoj politici“, odakle je sa još manje
poleta od onog iskazanog na studijama otišao u JNA, a
desetak godina kasnije i u Ameriku.
Krajem devedesetih vraća se u
Beograd, zapošljava se u „Vremenu“, ali komentare piše i za
TV B92, za „Peščanik“, za „Yellow Cab“, za „Blic“, za sajt
„Istinomer“ i za druge krasne časopise koje je tržište bez
ikakove krivnje samog Lj. Živkova ugasilo.
Svoje kolumne preporučuje
studentima novinarstva, a zašto ne i književnosti, štivo je
namenjeno i studentima slavistike koji su na poslediplomskim
studijama, te njihovim profesorima, ali i nekom
ambicioznijem brucošu: ponegde će im promaći poenta, jer kao
tuđa kost nisu svi baš dužni da poznaju do tančina naše
olimpijsko pleme, ali će im preostati jezik –
srpskohrvatski/hrvatskosrpski – kakav u većini
južnoslovenskih medija teško da će naći.
Ako ste imali zadovoljstvo da
pročitate knjigu izabranih kolumni Ljubomira Živkova
"Ustanite, ovo je internacionala" koja je izašla u "Levom
krilu" 2013. godine, onda sigurno znate ko je naše
"olimpijsko pleme", kako se ono razmnožava i evoluira, i u
kakve kaste je podeljeno srpsko društvo. Kroz urnebesno
duhovite kolumne ovu surovu i užasnu istinu Ljubomir Živkov
opisuje i daje recepte kako napraviti iskorak u civilizaciju
i građansko društvo, iz blata tranzicijskog feudalizma u
kome se davimo. Zalaže se Živkov za skoro idealnu
ravnopravnost ljudi i čitajući njegove kolumne sa gorkim
osmehom na usnama sagledavamo svu suludost vremena u kome
živimo. U ekskluzivnom razgovoru za e-novine Ljubomir
Živkov, u istom neposrednom i poučnom duhu, daje neku vrstu
svog kolumnističkog manifesta i komentariše skorašnje i
nadolazeće prilike i neprilike. Poslušajmo ga...
*Gospodine Živkov, koje su po
Vama poželjne predispozicije za kvalitetnog kolumnistu, ako
postoje? U Vašem slučaju to su, rekao bih, muzičko i
čitalačko iskustvo. Prvo Vam daje umeće variranja motiva,
ritma, kompozicije, jer nekada doživljavam Vaše kolumne kao
džez improvizacije na ograničen skup tema, dok čitanje dobre
literature, klasika kao što su Gogolj ili Crnjanski, na
primer, a koje ponekad citirate, obogaćuje jezik i duh,
otvara širi pristup problemima?
Kolumnista me podseća na
oposuma, zver pa rekao bih iz reda glodara, a koja živi i po
gradovima. Svog prvog oposuma video sam u Filadelfiji, moj
poznanik S. iz Novoga Sada koji je danima i noćima učio ne
bi li nostrifikovao diplomu novosadskog medicinskog
fakulteta u Americi izneo je jedne noći, neispavan i
premoren, smeće, u Locust St., podigao poklopac kontejnera,
i izbliza prvi put ugledao ružnoliko i pomalo čovekoliko
stvorenje tj. sa licem u kome ima nešto od homo sapiensa;
oposum ima proćelavo, neujednačeno krzno, mladi dotore koji
iz poznavanja prirode (naše) nije bio saznao ništa o oposumu
zalupio je poklopac i rekao sebi: „S., otišao si u...“
Šta je zajedničko oposumu i
kolumnisti: život u gradovima, preturanje po namirnicama
koje su drugi već odbacili, nije to sve, kolumnistu kao i
oposuma vladajuća vrsta ne proganja, ali ga i ne voli, ne
sviđa joj se.
I jedan i drugi, dakle, žive na
marginama gradskog života, ali ima i razlika među njima: od
kolumniste se očekuje dugotrajna, ujednačena rečitost, i
izvesna doza ako ne baš čestitosti ono barem jednostranosti;
visprenost kojom se svojevremeno istakao i usled koje i
jeste proizveden u kolumnistu mora da ga krasi iz nedelju u
nedelju, sirotog Basaru iz dana u dan, doklen oposum ne haje
za pisanu niti za bilo kakvu reč i ravno mu je do lažne
države.
Ima kolumnista koji pišu tj.
govore na radiju ili televiziji, ali je taj umnogome
precenjeni žanr (kolumna) rođen u novinama gde će verujem
jednog lepog dana i umreti, odumreti, ako vam je jezik
Vladimira Iljiča draži.
Uspela je kolumna ona nad kojom se zamislite, nasmejete ili
zaplačete: Ljubomir Živkov
Ali vratimo se vašem pitanju:
koje su predizpozicije za dobrog oposuma? To je bez sumnje i
u najmanju ruku jezik, kolumnista je božije stvorenje koje
je od vlastite logike, retorike i istinoljubivosti stvorilo
sinekuru. Ponekad napišem nešto toliko istinito da me je
stid što ću za tu očiglednost biti plaćen (poslodavac se
dakako ne pretrgne pa ni ta moja nelagoda ne traje ne znam
koliko dugo). Razume se da u kolumnu, kao i u rijaliti
uostalom, ulazi sve što je autor ikada čitao, očituje se sve
što je video u bioskopu, u galeriji, čak i ono što je čuo u
JNA; kad se ja pitam, što nije često, šta čitaoci zapravo
traže u kolumni, rekao bih da je to ton, glas onoga koji
piše, pridika koja kao da se može i slušati. Zasićen jezikom
novinskih agencija i jezikom novinskih galijota (koji
prepričavaju šta su političari rekli na konferenciji za
štampu ili šta je rekla Mimi Oro), čitalac traži štivo iza
kojeg će stajati neki, da kažemo, duhovni privatnik.
Poznanici i nepoznanici su mi ne jednom rekli kako čitaju
moje kolumne, iako se u mnogo čemu sa mnom ne slažu.
Uzvraćam da je meni i samome strano, ponekad baš i odurno
ono što sam napisao, ali je to tako kod svakoga ko se oda
dijalektičkom razvoju. Ipak, o jeziku vodim uvek računa,
neka bar on bude postojano dobar, ako kao autor tu i tamo
podbacim. Da, time se ja pokušavam utešiti: ako i nisam
napisao nešto od čega će se ljudima kidati srce (A mislio
sam: kad budem rekao kako stvari stoje/svakome se mora
kidati srce, to je Breht, naveden po sećanju), barem sam
pisao jezikom koji nije rđav, neka se cenj. čitaoci prisete
zaboravljenih izraza ili neka neke nove nauče, krajnje je
vreme.
Niko mi dosad nije rekao kako
pisanje kolumne i bavljenje muzikom možda imaju veze, ja sam
mahom pisao aranžmane, tek u poslednje vreme izbezobrazio
sam se da ponešto komponujem, ali sam u muzici mnogo duže
nego u novinama, i verujem da čovek, ponekad svesno, drugi
put intuitivno, jednu temu varira, ili otpočinje celinu
frazom iz prethodnog pasusa, ponekad prvom, ponekad baš
poslednjom; kolumne se mogu analizirati kao strofe ili kao
stavovi muzičkog dela, u kolumni postoje naglašene i
nenaglašene note, pauze, kontrapunkt, lajtmotiv i bog te
pita šta sve još. Ako pišete više od stotinu kolumni
godišnje, pa puta dvadeset pet godina, nakupi se gradiva
toliko da čitalac mora natrapati na ponavljanja koja bog
sveti znade jesu li odlika stila, jesu li zamysel, ili
prosto pojava koja prati svaku logoreju, usmenu ili pismenu.
Ako treba da kažem kome sam od
velikana dužan lista bi bila odveć dugačka za savremenog
čitaoca, koji je možda još kod oposuma otišao da čita nešto
drugo, ali, evo, u nemogućnosti da im se lično obratim
zahvaljujem: Svetom Augustinu, Gistavu Floberu, Čarslu
Dikensu, Bori Ćosiću, Knutu Hamsunu, L. N. Tolstoju,
Gogolju, Okudžavi, Ahmatovoj, Bloku, Ljermontovu,
zahvaljujem Anriju Mišou, Rableu, doktoru Antonu Pavloviču,
veliko hvala Stanislavu Vinaveru, čiju veličinu njegovo
pleme nije u stanju da shvati; najviše su me dirnuli i na
mene uticali naši još uvek vodeći pripovedači Laza Lazarević
i Ivan Cankar, ne znam jesu li još u dečijoj lektiri, ali u
njihovim pričama, osim majstorstva, imate saosećajnost i
imate uputstvo kako da se vladate kad odrastete i kad budete
postajali sve gori i gori, svakim danom sve ravnodušniji
prema patnji drugih.
Bravure velikana ne možete
oponašati, ali ako ste se sa njihovim blistavim metaforama
pravovremeno sreli, pojaviće se ponekad njihova sen i u
vašem pisanju, i ta bleda sen biće, gle, dovoljno dobra za
novine, jer biće okružena mukotrpnom jednoličnošću i
predvidljivošću jezika medija.
Predispozicija za dobrog
kolumnistu: logika za III raz. gimn, iskrenost, duh, humor,
ali i sposobnost da se od humora na neko vreme odustane.
Niko nije dosadan kao dežurni, neumorni šeret.
Jeziku se ne može pomoći ni nauditi: Ljubomir Živkov
*Kako biste definisali
odgovornost kolumniste? U čemu bi ona trebalo da se ogleda?
Kao i njegova prava. Šta je za Vas uspela kolumna? Čitate li
nekog drugog kolumnistu? Mogao bih Basaru da navedem kao
nekakav drugi stil i pristup pisanju kolumni, prozni, za
razliku od Vašeg lirskog, Basara je i na drugi način
polemičan, kraći...
Veoma ste krivi kad rđavo
pišete, to je rekao Zola, ne znam kojom prilikom, mislim da
sam to video kod Kiša, ali ste veoma odgovorni i ako imate
sugestivan jezik. Zavodljivosti jezika može da se odupre
samo neko ko je školovan da jezičke prevarancije prepozna,
ko je osposobljen da ih provaljuje, taj će im jedini
odoleti; ljudi kad naiđu na frazu koju sami ne bi umeli da
sroče mahom se zagrcnu, skloni su da obožavaju i slede
nadarenog govornika. Kosovo je najskuplja srpska reč -
ljudima se koža ježi od miline, strahote, nečeg starijeg od
Biblije, možda i od Vaseljene, a da ih pitaš šta to znači,
ne znaju, i ne žele da znaju, hoće da uživaju u mistici i u
nečemu neizrecivom…
Nema kolumnista nikakvu
društvenu ulogu, on odgovara samo za nivo na kojem je te
sedmice pisao: u neizbežnim posrnućima ne sme ipak da padne
nikad ispod neke svoje mere: ni kad je u pitanju ono što
tvrdi ili poriče, ni kad je u pitanju struktura kolumne, ni
kada je reč o njenom opštem tonu, odnosno boji. Uspela je
kolumna ona nad kojom se zamislite, nasmejete ili zaplačete,
e, sad, što je svačije srce otvrdnulo, što mi kolumnisti ne
pišemo kao Viktor Igo, i što kolumnista izmami jednu suzu
godišnje, tu se skoro ništa ne može. Sve ređe čitam novine,
samim tim i kolumne, Basara je dragocen kao neko ko je osim
majstorstva u pisanju dosegao slobodu kakvu malo ko prema
mojim operativnim saznanjima u Srbiji uživa: kad čitaš
njegovu kolumnu ti vidiš da on ne rebri ni od svog
poslodavca i dobrotvora Panovića, da ne vodi računa o
publici koja mu je pod pseudonimima na internetu upućivala
silne uvrede i omalovažavala ga (šljam kao da je u poslednje
vreme nešto popustio, šljam ga bilo): nemaš utisak da od
vladajuće klase očekuje Basara ikakvu počast, nagradu ili
privilegiju, ali ne osećaš ni da od ma kog političara,
tajkuna ili izdavača ima zort. Mladeži treba kao lektiru
naturiti stotinak najboljih Basarinih kolumni, da se
oslobađa ona i idolopoklonstva, i straha pred državom, i
strahopoštovanja koje neprosvetljeni umovi osećaju već pred
predsednikom opštine.
*Neretko Vaše kolumne se čitaju
kao glas vapijućeg u pustinji, jer ako bi trebalo da sumiram
vrednosti koje promovišete u njima one bi bile tri:
ravnopravnost građana, jednostavan, razuman stav i empatija
za drugog i drugačijeg. To je ono što život jednog društva
čini mogućim i podnošljivim. Da li ćemo ikada postati
društvo u pravom smislu reči? Kako Vi doživljavate svoj
glas, mislite li da on negde stiže, na neko plodno tlo?
Bio bih svoloch’ kad ne bih
priznao da mi je drago ako neko u mojoj hiperprodukciji vidi
te vrednosti. Ali ostavimo na trenutak moju neznatnost.
Gandi - za šta se zalagao? Za duhovnost, skromnost,
solidarnost. Kad pogledate ne samo Srbijiu, nego kad
pogledate čovečanstvo, vidite da je Mahatmi udarilo opasno i
svestrano, ako se tako može reći, čifte. Pogledajte našu
elitu, ne samo političku, i ne samo svetovnu. Na sva tri
polja, ako se ta polja mogu uopšte odvojiti, naši padaju,
sunovraćuju se jednako sluge Gospodnje i sluge naroda.
Duhovnost, solidarnost i skromnost poslednjom se snagom
teturaju kroz toplog zeca, od pripadnika olimpijskog plemena
dobijaju ko šamar, ko pesnicu, ko tojagu, ko nogu u dupe. U
filmu o Linkolnu čujem rečenicu “Kao što ne bih voleo da
budem rob, ne bih voleo da budem ni gospodar”, ali je ja
odnekud već znam, već je bila i moja, a da li neko od naših
budžovana pomisli: „Kao što ne bih voleo da budem beskućnik,
ne bih voleo ni da na Savi izgradim bespravno još jednu
kuću, a već imam kuću, od države sam dobio i stan, što mnogi
moj sugrađanin nikad neće dobiti!“
Pisao sam stotinu puta sa
namerom da se neko od političara postidi, a da se neko od
potlačenih malko ražesti i promisli o nekoj vrsti
civilizovanog nebratoubilačkog otpora bezočnosti i
bezobrazluku.
Društveni kolač je gotovo uvek
dovoljan, i preobilan bi bio kad bi naša elita imala blage
veze sa idejom ravnopravnosti: Ljubomir Živkov
Pre dvadeset ili dvadeset pet
godina smatrao sam sebe jednim od možda pedesetak misionara,
dobro neka nas je bilo stotinu, naša misija bila je
pronošenje ne nove vere nego istine, danas sebe vidim kao
pauperizovanog činovnika tiska, odveć ogrezlog u zanat,
nesposobnog da se obuči za rad u stolarskoj ili
automehaničarskoj radnji, što bi mi verujem donelo više
radosti.
*Kako doživljavate današnju
devalvaciju reči s obzirom da brinete o jeziku, čuvate ga i
preporučujete, stalo Vam je do svog spektra jezika na kome
se razumeju narodi s ovih prostora? Petar Luković, drugi
autor Levog krila, takođe uspeva u svojim kolumnama da očuva
jezik koji su nam oni koji i ne čitaju pokušali i na žalost
uspeli da osiromaše i bukvalno unište. Jezik je sećanje,
istorija, filter kroz koji vidimo svet?
Promaklo vam je moje najveće
otkriće u lingvistici koje da li će ostati neraskidivo
vezano za moje cenj. ime ne znam, a koje glasi: jeziku se ne
može pomoći ni nauditi.
Koliko god neko žalio što se
jezik kvari ili osiromašuje, ili što se truje tuđicama,
jeziku je svejedno, njemu se sve to i ne dešava, to se
dešava samo grupama, epohama, regijama, medijima,
pojedincima. Jeziku ne. Sve to ulazi u njegov nesagledivi
korpus, ali i u njegov nesagledivi duh, jezik ima sposobnost
da se samoopravlja, da se čisti od đubreta, njemu ne može
niko ništa. Mi možemo žaliti ako jedno pokolenje ima rečnik
od petsto reči, a moglo bi da koristi milione reči, ali to
je stanovište okoline, onima koji govore očito je dovoljan
arsenal kojim raspolažu. Ali sve reči, sve neizbrojne
kombinacije reči, svekoliko moguće i svemoguće bogatstvo
sintakse, sve to stoji na raspolaganju onome ko će toga biti
dostojan. Jezik se sam čuva, a ko se čuva i Bog ga čuva.
Petar ima svoj jezik, da ne
kažem jezičinu, i to je dar, ali tome daru prethodi, ili ide
s njim naporedo, dar da se logički misli: onaj ko zna šta
misli i zašto tako misli, umeće to i da kaže tj. da napiše.
Drugo, ili prvo, Pera ima nepogrešivo čulo za dobro i zlo,
za istinu i laž, za iskrenost i za licemerje, uvek je bio
najmanje dva ili tri koraka ispred sviju nas, kad god se
neko od naših iskvario i suštinski izneverio naš dobrovoljni
i tek prećutno definisani pokret.
*Izabrane kolumne u ovoj knjizi
najvećim delom se bave našim "olimpijskim plemenom",
njegovim privilegijama, kako ste nazvali naš
državno-crkveno-tajkunsko-umetničko-naučno-medijski itd
svet. Oni su, kako vidimo, na svoju sreću a na nesreću
većine, pronašli čarobnu formulu samoreprodukcije i
održavanja na vlasti, bez rada. Feudalizam je naša realnost.
Marks nije predvideo povratak u istoriji? Studirali ste
marksizam?
Jesam završio Fakultet
političkih nauka, ali sam se upisao sa uveliko jasnim
svetonazorom koji je i danas prevashodno paorski, što će
reći strogo radnički, radenički. Ja pored kazina prolazim
kao pored neprijateljskog logora, kad propuštam svečanu
kolonu ja gledam za njom kao za pljačkašima koji se
udaljavaju pošto su uspešno obavili svoje, akademike retko i
srećem, ali znam da postoje i da ja stalno plaćam njihovu
izuzetnost, crkvu vidim kao kompaniju kojoj je novac na
prvom mestu, doklen dobročinstva prepušta ona drugima, rad
ne verujem da je ikad ranije bio toliko prezren i ismejan
kao što je danas, zaista ne znam gde je toliko malo cenjen,
rad je ovde anahronizam, onaj ko ne ume da se snalazi
prisiljen je da radi, pa i to više nema gde, nemamo čak ni
kapitaliste da nas ponovo eksploatišu.
*Sledi nam još jedna
preraspodela sve manjeg ali možda sasvim dovoljnog i
zasluženog društvenog kolača ako bi bio raspodeljen kako
treba. Kako gledate na dolazeće izbore? Razlikuju li se po
nečemu od ranijih?
Društveni kolač je gotovo uvek
dovoljan, i preobilan bi bio kad bi naša elita imala blage
veze sa idejom ravnopravnosti. Tito i njegovo društvance
bili su takođe privilegovani, to je možda i preblago rečeno,
ali nisu bili nezasiti, imati vilu, šofera, ići na Brione,
to jesu prigrlili, ali nisu povrh toga još razvijali i
vlastiti biznis, nisu mogli da prodaju fabrike, cementare,
železare, nego su te fabrike blago meni radile, u njima se
zarađivalo, iz njih je izlazio hardver, vagoni, traktori,
kombajni, kamioni, stvari opipljive i korisne. Titovci su
mislili da će carstvije njihovo trajati unedogled, zauvek, a
ovi koji su se od Osme sednice do danas vozdigli svi znaju
da imaju državu nalik na piramidalnu banku, usled čega su
grozničavo pohlepni, a bestidni su, jer se upoređuju sa sebi
sličnima ili sa bestidnijima od sebe, njihovo geslo je: dok
si na konju, dotle i mamuzaj.
Izbori. Ne verujem da se
razlikuju bitno od prethodnih, ali se ja razlikujem; uoči
svih prethodnih izbora zakačio bih se sa nekim ko bi
ponosito ili dešperatno kazao kako neće izići da glasa, pa
znaš li ti da je biračko pravo tekovina civilizacije, za
čije smo se babe zdravlje mi u radničkom pokretu onoliko
mučili i trudili, ima da glasaš, nađi nekog ko je najbliži
onome za šta bi se ti zalagao da si poslanik, e, sad ja ne
vidim partiju koja bi branila vrednosti bilo moje, bilo
Bertolta Brehta, bilo Gandija, bilo Linkolna, bilo Želimira
Žilnika, bilo Nazima Hikmeta. Čak i kad kažu nešto što liči
na moje kolumne, kao na pr. da ne može svaka šuša da ima
službenu limuzinu i šofera (mada bih ja sve političare
bezdušno izručio javnom prevozu, ili vožnji vlastitim
kolima, ako mogu ja, mogu i oni, nisu oni ni vatrogasci, ni
hitna pomoć, ni interventna brigada!) ne verujem da će u to
leglo neravnopravnosti, a to je jedno od stotinu, državni
stanovi su još veće leglo, iko smeti da zađe i da ga
raščisti. Ne može, kažu, čak mislim da i revizor kaže, da se
ustanovi koliko službenih kola imamo. Pa kako se zna da ja
imam škodu, ili da je moj otac imao traktor isto češke
proizvodnje?! Moramo da ih teramo na tehnički pregled i da
ih registrujemo. Zar policija nema kompjutere, umrežene i
šta ti ja znam? Taj zastrašujući zbir može da se dobije za
dva minuta, da sam revizor ja bih za tri meseca ručno
popisao sva neprivatna motorna vozila, na svako bih krupnim
slovima preko cele šoferšajbne zalepio: ZA LICITACIJU. PRAVO
PREČE KUPOVINE IMAJU GRAĐANI KOJI DOSAD NISU NIKAD IMALI
KOLA. Na teren bih odlazio svojim ličnim kolima, benzin bih
kupovao sam, dajte mi platu i zdravstveno osiguranje; sam se
sebi, ovako razjaren, učinim kao engleski piloti kad je
trebalo uzvratiti Trećem rajhu: dajte nam avione i oružje,
mi ćemo obaviti posao.
*U BiH ovih dana ostvaruje se
Nikolaidisov civilizacijski iskorak, odnosno dobija potvrdu
ono o čemu ste mnogo puta i Vi pisali, o strašnoj podeli
ljudi u društvima u kojima živimo. Opisali ste četiri srpske
kaste, način njihovog bivanja i eventualne promene. Kako
vidite dramatične događaje u BiH? Da li su one znak da se
razum budi i da ima šanse za građanski život na ovim
prostorima?
Ovo nešto preostalog razuma
pomrači mi se kad čujem kako iza svakog bunta stoji tuđinska
tajna služba čije smo marionete, ako nismo toliko važni da
budemo njihovi plaćenici! Demonstracije protiv Trojnog pakta
(27. marta 1941.) organizovali su Britanci, naši su bili kao
hipnotisani, pa na snimcima deluju uverljivo, kao da su i
sami nešto imali protiv pakta sa Hitlerom.
Pa je rečeno meni lično, da sam
Petog oktobra bio u centru Beograda, jer je Zapad to želeo,
ne samo ja, nego svi oni koji su tamo bili. Sad moram da
slušam kako sirotinja u Bosni demonstrira, jer dušmani žele
da sruše Republiku Srpsku.
Verujem da je reč o autentičnom,
istinskom i prirodnom nezadovoljstvu sve siromašnije i
siromašnije većine, ljudima kad-tad mora sinuti da je mit o
vazda budnom i krvožednom neprijatelju debela i podla
lagarija, ljudi su shvatili, i Bosanci su opet pametniji od
nas, da su neprijatelji naroda njegovi rođeni izdanci koji
su se odrodili, izrodili i koji ga bezočno i nemilosrdno
pljačkaju. Šta bi s nama bilo kad bi neprijatelj čarobno, na
primer, nestao?!
Gnušam se viceva, izbegavam
ljude koji ih rado ili često pričaju, pa ipak, više kao
metaforu da ispričam ja ono kad su Banaćane 1968.
mobilisali, rezerviste, da kopaju rovove ako nas Varšavski
pakt napadne, jer smo držali stranu Česima. Iskopale Lale
rovove, šta je to za nji’, sede u rovu jedan dan, drugi dan,
to je poslednja trećina avgusta, razgovaraju šta ko sve nije
stigao da uradi, jedan nije ovro, drugi treba da uzugari,
treći nije stigao da uveze slamu, jede se, a jedan će: „Sad
bi još samo falilo da ovi ne dođu!“
E, Bosanci su shvatili da niko
ne dolazi, dozlogrdilo im da sirotuju i da budu bez posla, a
da izdržavaju nezasitu i neodgovornu elitu, to ja mislim o
bosanskim gibanjima.
Razgovarao: Dragoljub Stanković
autor
tekst ›››
.jpg)
_003.jpg)
_002.jpg)
_001.jpg)