biografija:
Ljubomir Živkov (1952) je pevač,
tamburaš i aranžer koji se toliko raščuo kao novinar da je
vlastito muzičko tvorchestvo (koje je zapremilo polovinu
stoleća) bacio u teški zasenak. Na samom početku studija
marksizma (koje je završio bez problema, bez poleta i bez
odlike) odao se muzici, horskoj, u OKUD „Ivo Lola Ribar“; od
ranih sedamdesetih godina je u ansamblu „Lole“, septetu koji
je negovao i odnegovao sasma pristojan i nadasve
komercijalan u ono doba višeglas, aranžirao je bezmalo sve
pesme za ovu grupu koja je potrajala više od trideset
godina, pevao je bariton i svirao tercu na basprimu
kupljenom u Perlezu od čika Milana Vojnova, koji mu je kao
detetu bio muzički uzor.
Uprkos turnejama, koncertima,
snimanjima i silnim probama potrudio se da kao novinar
proradi u „Ekonomskoj politici“, odakle je sa još manje
poleta od onog iskazanog na studijama otišao u JNA, a
desetak godina kasnije i u Ameriku.
Krajem devedesetih vraća se u Beograd, zapošljava se u
„Vremenu“, ali komentare piše i za TV B92, za „Peščanik“, za
„Yellow Cab“, za „Blic“, za sajt „Istinomer“ i za druge
krasne časopise koje je tržište bez ikakove krivnje samog
Lj. Živkova ugasilo.
Svoje kolumne preporučuje studentima novinarstva, a zašto
ne i književnosti, štivo je namenjeno i studentima
slavistike koji su na poslediplomskim studijama, te njihovim
profesorima, ali i nekom ambicioznijem brucošu: ponegde će
im promaći poenta, jer kao tuđa kost nisu svi baš dužni da
poznaju do tančina naše olimpijsko pleme, ali će im
preostati jezik – srpskohrvatski/hrvatskosrpski – kakav u
većini južnoslovenskih medija teško da će naći.
.jpg)
_001.jpg)