autor tekst 005 ›››

 

 

Ljubodrag Stojadinović

 

Konačno uništenje

 Nasilje i mediji uspostavili su prećutnu, no ipak nastranu vezu, iz koje izrasta užasavajuća vizija sveta naše budućnosti

 Bauk nasilja hara svetom. Da li je to velika novost? Naravno da nije. U svojoj istoriji, čovečanstvo je pre svega široko polje nasilja, prepuno krvavih bojišta i groblje elita koje su inače na tim bojištima izrasle.

U doba Makluana, televizija je od sveta načinila globalno selo, a danas je, u vremenu interneta i društvenih mreža, planetarno naselje ljudskih bića postalo prljava i opasna kasaba, u kojoj gazduju siledžije i fanatici.

 Moderni terorizam evoluira u skladu s modelom borbe protiv njega, i u tome je bar nekoliko koraka ispred „legalnih sistema”, koji su po pravilu tromi, inertni i ključne događaje poimaju tek kad bude kasno da ih spreče. Da nije medija, terorizam bi bio samo lokalna predstava razaranja, krvi i kostiju.

 Ovako, to je gladijatorski doživljaj za globalnu kasabu, kojoj inače nikad nije dosta najgorih vesti. Idilične informacije naprosto ne prodaju novine. Da nije teških razaranja, novine i televizije bile bi svedene na praćenje sterilnih političkih ideja, priglupih parlamentarnih rasprava i replika i muljevitog tabloidiziranja života opskurnih javnih ličnosti.

 Na taj način, nasilje i mediji uspostavili su prećutnu, no ipak nastranu vezu, iz koje izrasta užasavajuća vizija sveta naše budućnosti. Možda nam slede sve strašnije vesti, jer je ključna ideja svakog terorizma distribucija straha. I naravno, spremnost (i obaveza) medija da svojim konzumentima prikažu svu jezovitost onoga što se još ne događa njima, ali ne znači da se neće dogoditi.

 Francuski predsednik Oland dao je više zanimljivih izjava, još više dramatizujući ono što je već dramatično samo po sebi. Očekivalo se da bude smiren i racionalan. Ali, nije se uzdržao. Silna navala državničkih emocija povukla ga je u nacionalnu patetiku, čak najavu ukidanja nekih građanskih prava i sloboda, kako bi se delotvornije vodila borba protiv onih koji atakuju na prava i slobode. Taj oksimoron izgledao je kao neizbežni put za otpor onima koji ne haju za emocije i koji tako otvoreno slave smrt. Ali Oland je rekao još nešto: da je sve to što se događa dokaz da je Francuska u ratu, da će se u tom ratu ići do uništenja terorista i terorizma. I da je reč o sukobu civilizacija.

 Teško je naći bilo kakvu ideju u poistovećivanju antiterorističkog rata sa „ratom civilizacija”. Osim ako nije reč o ideji da je nekakav odsudni sukob između hrišćanskog i muslimanskog sveta posle Pariza neizbežan. Ako se različiti pogledi na svet i nepomirljiva verska uverenja uopšte mogu razumeti kao parametar za podelu čovečanstva na dve ili više civilizacija pod istim nebom. Uostalom, značajan deo islamskog sveta postao je deo francuske verzije civilizacije.

 Filozofija neodoljive sile, koja vodi konačnom uništenju terorizma i terorista, mogla bi da bude nekakav odgovor. Ekstremisti inače udaraju neselektivno, napadaju „meke mete” koje ne mogu da se brane. Imaju inicijativu u pogledu vremena, mesta, oblika i cilja napada. I sve je to, osim obaveštajnih prodora, nedostižno za državne snage, koje su – uvek i svuda – u neizbežnoj defanzivi. Kad napad, kao u Parizu, kao u Njujorku ili u Londonu, Madridu ili u moskovskom pozorištu, započne na terenu, on je neodbranjiv, nezavisno od brojnosti, snage i obučenosti državnih redovnih i specijalnih jedinica reda.

 Da li je onda sve u redu sa strategijom konačne akcije? Na primer, saglasnost velikih sila, upotreba zajedničkih snaga iz privremene „savezničke komande”. U ovom času ne razmišlja se o kopnenoj operaciji, bez koje inače ne može biti okončanja antiterorističkog pohoda. Iz vazduha se već gađaju i – tvrdi se – pogađaju ključni ciljevi Islamske države. To su komandna mesta, magacini, transportna sredstva, centri veze, naftna postrojenja, živa sila...

 Ako su priče o preciznom pogađanju izabranih meta približno tačne, uskoro bi moglo da ponestane ciljeva koje vide sateliti. Uzgred, broj ljudi koje regrutuje takozvana Islamska država ne smanjuje se. Čini se da će fanatizacija biti sve veća, a da podrška nasilju iz neočekivanih izvora neće biti manja. Putin je optužio neke zapadne saborce u ovoj raboti da finansiraju teroriste. Rekao je da ima 40 takvih država. Nezavisno od toga, moderno terorističko nasilje ne može biti zaustavljeno većim nasiljem. U ovako kreiranom licemernom svetu, terorizam je neuništiv.

 Još 2001. Džordž Buš Mlađi rekao je da kreće u konačan obračun, uništenje terorista i „terorističkih država”. Takva doktrina razorila je Irak, Libiju i Siriju i stvorila uslove za beskonačno obnavljanje vitalne baze nasilja.

 Sve te države ovih meseci se svojim živim tkivom prelivaju u Evropu, koja se nalazi u škripcu između „mekog srca” i straha od razaranja.

 Mi u Srbiji svakodnevno smo svedoci izliva prenaglašenog državnog altruizma povodom migranata. Treba nam bar malo više opreza, razuma i procena interesa građana Srbije. Mečka sada igra u tuđem dvorištu, a ni naše tarabe nisu preterano čvrste.

 izvor: politika.rs ›››

 

autor tekst 004 ›››

 

 

Ljubodrag Stojadinović

 

Moć jedne karikature

 Elita se podigla na noge, uplašena pred prizorima svojih stvarnih lica, ne bi li smenila karikaturistu

 Video sam karikaturu Dušana Petričića u novom broju NIN-a, jedan skoro savršen primer satirične brutalnosti. Ne zbog umetnika i njegove kreativne naravi, nego zbog brutalne stvarnosti. Ne bih potanko opisivao ono što se mora videti, to naprosto nije opisivo, anatomija karikature u ovom tekstu bavi se njenim posledicama. A to su stresovi, konsternacije, bolovi i duševni poremećaji među modelima koji se vide u radu mastora. Njima se, naravno, pridružuju paževi, uznemirene sluge i svakojaki bagaž koji levitira, da oprostite na neprijatnoj paraboli, oko elitnog rektuma vlasti.

 No da ja ipak ponešto prepričam: Vučić i Vesić su došli u posetu bolesnom detetu, u bolničkoj sobi koja je devastirana do urušavanja. Bolesni i izgladneli dečak sedi u traljama i zakrpama, okružen svim mogućim znacima užasne bede i samrtnog ambijenta. Donosioci nepostojećih darova razdragano otvaraju rasklimatani prozor i pokazuju malom bolesniku šljašteći grad, unoseći tako veliku radost u njegov život.

 Rizikovao sam, dakle, da skromno opisujem ono što je savršeno urađeno bez reči. No ipak, dužan sam da ponešto i sebi objasnim, ne verujući da tako krotko apsorbujemo prizore propasti, sve dok ne vidimo kontrast između posejane iluzije i smrtonosne stvarnosti: ona kao takva, ispunjena trešom i bogato ukrašenim ništavilom, negira sam život tamo gde je on tek započeo.

 Taj užasni kontrast, maestralno pokazan u likovnom opitu o nama samima i gospodarima slike, potresan je i zastrašujući. I kao takav ne može se osporiti nikakvim bacanjem blata na čisto lice autora. U odbranu svog vrhovnog komandanta, prvi je stao, naravno, ministar odbrane, jedan od savršenih simbola poludelog dela Srbije. Taj izuzetni primerak misli da Petričić mrzi Vučića, i da se to jasno vidi.

 Nije mu dakle prvi put da pokazuje svoja osećanja, koja su negacija svake ljubavi, prema licu koje inače nije moguće voleti. U stvari, nije jasno zašto bi karikaturista uopšte voleo svoje urnebesne modele, niti zašto bi ih mrzeo. Oni su takvi kakvi jesu, opiru se svakom karikiranju, jer to zapravo nije moguće. Petričić pokušava da ih učini boljima i uzaludno ih uči da takvi budu. Razlika između prirodnog izgleda i umetničkog gledanja na stvar jeste u odnosu između žive kreature i karikature, koja je samo zamrznuti kadar iz strašnih života oslikanih bića o kojima se ovde zbori.

 Ako se već odvažim da tumačim i ponešto zasečem, čini se kao da Petričić ipak ne pokazuje mržnju, kao što tvrdi ministar vojni. Jer, zašto bi? Nelagoda i gadljivost su sasvim dovoljni, što, oprostite na digresiji, i autora ovog teksta drži uvek kad se u svojim radovima bavi tim stvorenjima.

 Kao savršeno štetni ministar i izaslanik mržnje, Vulin je pronašao Petričića da ga optuži za nacrtani govor deficita zadate ljubavi, taman kad je Vojni sindikat optužio činovnika režima za posebno teška nedela. One su na granici kriminala i endemske gluposti, jer se tamo rasipalo bez mere, na sumnjive i besmislene projekte. Tako je resor, za koji se broje najveći novci, pred navalom raznih praznika ostao bez dinara. Ljudi iz Vojnog sindikata tvrde da je poslednja plata vojnicima u 2018. isplaćena, zamislite, sa računa Centra za zaštitu odojčadi!

 Bilo bi dobro da je neko ovo izmislio kao mračnu dosetku. Bilo bi dobro, ali nije.

 Vesić kod Petričića izgleda čovečnije nego inače. On misli da se majstor obračunava sa Vučićem, šireći klevete i laži o njemu. A Vučić mu je, eto, dodelio nacionalnu penziju. Pa kad ga već tako crta, red je da penziju vrati onome koji ume sa penzijama. Eto, francuski Mond se izvinio Makronu zbog poređenja sa Hitlerom, a ovde Vučića naziva Hitlerom i Gebelsom kako se kome se prohte. Tako kaže Vesić, braneći svojim delom ugled i izgled gazde.

 Vučićev omiljeni dnevni tabloid na svom sajtu objavljuje karikaturu, tražeći velike doze čitalačkog sažaljenja: „Nešto bolesnije odavno niste videli.“

To je, u stvari tačno, bolesno jeste, pacijenti su nepodnošljivi prizor. Dušan ih je samo pokazao, umetnički predano, ljudski ravnodušno. Tako je kako jeste. Tamo gde odojčad daje pare za vojničke plate, prestaje čak i paralelna stvarnost, a već smo zaboravili gde ona počinje.

 Elita se podigla na noge, uplašena pred prizorima svojih stvarnih lica, ne bi li smenila karikaturistu.

 Ili ga bar lišila penzije, uverena da sve što postoji, što oni imaju i jesu, zavisi samo od volje jedne karikature.

 izvor: pescanik.net ›››

 

autor tekst 003 ›››

 

 

Ljubodrag Stojadinović

 

Kako su nas zarobili manijaci

 Manijak na Zvezdari, manijak na Novom Beogradu, manijak na Pinku, manijak po glavi stanovnika. Manijak u tramvaju

 Manijak! Kako to u Srbiji obično i gordo zvuči. Skoro kao tepanje, često i više od toga. Pojam koji ilustruje ili objašnjava stanje savršenih ili odvratnih stvari, leksičko sredstvo za iskazivanje ili razmenu simpatija: Gde si, manijače?

 Radim kao manijak, onaj moj manijak se nije javio ceo dan, to je zaista manijački poduhvat. Ti si manijak, majke mi. Jesi li negde sreo onog mog manijaka? Manijački se borim za to mesto, ovi igraju kao manijaci. Jesi li čuo šta sinoć reče onaj manijak? Šta mi to radiš, manijače?

 Manijak na Zvezdari, manijak na Novom Beogradu, manijak na Pinku, manijak po glavi stanovnika. Manijak u tramvaju.

 Manijak, neki pojmovi iz rečnika sinonima: huligan, katil, siledžija, krvnik, čudovište, zver, tiranin, goropadnik, kabadahija, nasilnik, okrutnik, mučitelj, vandal, dušmanin, kanibal, sivonja, razbludnik, zločinac…

 Posle filma „Vrtoglavica“, pitali su Hičkoka: šta je to što izaziva najveći strah u njegovim filmovima. A on je odgovorio: Čovek! On je najstrašnije biće među živim svetom, samo u njemu se nalazi satana.

 Da li je Hičkok preterao, možda pod uticajem svoje nesavladive opsesije plavušama, koje su bile zvezde njegovih filmova? Ili je bio mizantrop, ne verujući u utopiju o endemskoj ljudskoj dobroti, uveren da je strah od sopstvene vrste jedna od neizbežnih ljudskih potreba.

 No, šta se dogodilo sa kolonijom manijaka u Srbiji, koji nisu podložni ni opštim ni specifičnim definicijama. Kako su oni postali naši gospodari?

 Njihova pojava je postala redovna u javnom prostoru, i oni postaju važni u iskazivanju kampanjske socijalne hipokrizije. Ispod površine rasporenog društva kriju se i skoro nikada ne otkrivaju strašni manijački poduhvati, ovo što se pojavljuje pred nama samo je prilika da optužimo i opravdamo sebe zbog nemoći u borbi protiv dobro raspoređenih čudovišta maskiranih u prve građane.

 Korišćenjem pohabanih „lidera javnog mnenja“, društvo traži mlako opravdanje za svoj vrednosni raspad, simbolički optužujući, na primer, tri žene u ozbiljnim godinama: zašto nisu skleptale onog stvora u tramvaju, kad su takvi poduhvati za kostobolne dame inače sasvim uobičajeni.

 Želim da na ovom mestu amnestiram čestite starice, uveren da bi slično ili još gore postupili i ugledni očevi porodica u najboljim godinama da su bili tamo i zijali kroz prozor, tobož gledajući neodoljive gradske pejzaže.

 Pomno se trudim da moja sledeća teza ne bude jeretička, ali mi se čini da preteća epidemija manijaka-samotnjaka, nije najgore što nas je snašlo. To jeste loš znak, bar kao nagoveštaj porekla infekcije: Šta ih je izazvalo? Zašto smo nemoćni?

 Suviše dugo živimo na granici civilizacije i varvarstva. Sve manje razaznajemo šta je šta i pristajemo na sve. Ali, u nama se pouzdano gase motivi, ili porivi, kako hoćete, za neizbežnu ljudsku pobunu.

 Letargija je okovala nekadašnje velegradsko viteštvo u sramni strah od bilo čega, građanski prkos je nestao u kalkulacijama elementarnog čuvanja života, po cenu gubitka svega što ima smisla. Sagnuta glava pred nitkovima poslednji je čin rasula jednog društva.

 U svakome od nas može da se krije satana, kako reče Hičkok, ali se ne krije. I ne moramo uvek znati gde je čudovište. Ako ga prepoznamo, optužiće nas da mrzimo državu i njen progres, pojaviće se nakaze koje će nas proglasiti rušiocima idiličnog sveta na čelu sa rugobnim i nepogrešivim princem.

 Ravnodušnost prema zastrašujućim kreaturama, koje slobodno napastvuju devojčice u gradskom prevozu, može da nas ubije. Ona nastaje iz pomirenosti sa sudbinom, i iz uverenja da ne možemo da je menjamo svojom snagom niti hrabrošću, jer više nemamo ni jedno ni drugo. Tako smo izgubili i onaj nivo slobode koji nam pomaže da savladamo strah, jer strah vlada nama.

 I zato su umesto nas, slobodni manijaci.

 I oni mogu da nam rade šta god požele, svejedno jesu li u tramvaju ili na vrhu države.

 izvor: vijesti.me ›››

 

autor tekst 002 ›››

 

 

Ljubodrag Stojadinović

 

Ustanak protiv izvršitelja

Dobro, ustanak u sebi ima arhaične istorijske natruhe, čak opasan prizvuk. To je jedan od izraza masovnog bunta, kad prekipi, a nema se više gde i ne zna se više šta. Da li bi buna ili možda pobuna zvučale prikladnije, nešto blaže i dobroćudnije od ustanka. Takvo nešto, kao ustanak, mora da uspe ili da ga sila moćnija od njega uguši. Kojekude braćo, tako jeste, a tako je vazda i bilo.

 Sa bunama, što nije sasvim isto, stvari stoje nešto drugačije: buna je nešto lokalnija, može se ticati mahale ili dela kneževine recimo, pa njen početak ili njen spontani ili nasilni kraj i gašenje mogu da prođu nezapaženo. Na primer, buna protiv dahija, kad su bez milosti posečeni oni koji su bez milosti sekli, pa su visoki nadglednici Aganlije, Kučuk Alije i još dvojice morali malo da olabave. Mada, ima i buna koje umeju da narastu i daleko nadiđu svoje neposredne povode, postanu nešto sasvim drugo od onoga što se začelo.

 Mislite li da je ovaj uvod bio predug, jer ionako nema veze sa Turskom? Mada bi mogao da ima: ovaj naš svako malo pa se ritualno ljubaka sa sultanom Erdoganom. Razlika je i u tome što su moderne dahije, askeri, bašibozuk i fukara čisti ovdašnji proizvod za prljave radnje.

 Ovde, u ovom tekstu autor ima ideju da piše o jednoj naizgled nerešivoj stvari. A možda i rešivoj. O teroru paradržavnih haračlija, koje od milošte zovu „privatni izvršitelji“, što je jedna vrsta nepodnošljivog nasilničkog oksimorona u razorenoj zemlji Srbiji. Dakle, grupa povlašćenih ljudi, preko mere bliska vladajućoj bandi, po zakonu pljačka građane sa komunalnim dugovima, bez izvršne sudske odluke. Dakle, izvan zakona koji jasno propisuje da se jedino po zakonu i nikako drugačije ne može. Ne potpuno izdvojena od toga je i odluka da se van snage stavi divlji zakon o privremenom smanjenju penzija. Neće se sprovesti odmah, naravno, don je sebi i svojima udelio bar još sedam meseci lagodne pljačke.

 Objašnjenje koje je povodom surove uterivačke revnosti stiglo iz ministarstva pravde, u suštini je idiotsko. A i po svojoj formi, naravno. Kaže se da ta kasta haračlija postoji da bi rasteretila sudove, što znači da bi sprovođenje pravde prenela na neko drugo mesto, na kome se pravda ne može sprovoditi, inače bi postojanje sudske vlasti postalo besmisleno.

 Mehanizam po kome ovi kriminalci rade prilično je jednostavan. I tiče se uglavnom najsiromašnijih, materijalno sasvim oronulih familija. Jedna od njih, na primer, skoro bez prihoda, dužna je da plati račune koji daleko nadilaze mizerna primanja. Iz nekog razloga koji vlast ne ume da objasni niti razume, takvi ljudi biraju da se hrane umesto da trče na šaltere. Da budu ljudi koliko im se dopusti, to je biološki i etički preče: malo hrane koju kupuje domaćin, deli pre svega deci, a njemu šta ostane. Rastu cifre na računu, rastu kamate još brže, konačno uvećani troškovi za izvršne časne radnje haračlija. I naravno, račun za humane poslove organa MUP-a koji nadziru otimačinu.

 Uzimaju se pare sa računa, stvari iz kuće i konačno kuća, koja se prodaje u bescenje, uglavnom unapred poznatom kupcu. Više od milion ljudi čeka neljude da im dođu na vrata i počnu sa popisom. Sve ostalo je masovna tragedija.

 Neki Miljan Trajković, kako piše NIN, za nepune dve godine je od uterivanja dugova zaradio preko dva miliona evra. Kome je to oteo, jako smo znatiželjni. Naravno, ni taj nemilosrdni otimač uboge tuđe imovine, ni njegova mračna sabraća ni dinar nisu uzeli bilo kome iz visoke sfere ovog nasmrt obolelog društva. Niti bi se tako brzo obogatili da imaju bar neke restlove srca. Metastaza za sada napada najsiromašnije, ali bi mogla da ubije i lovce na plen. Kako, to je tek priča za budućnost, ali će i njih zatrti svakako.

 Neka mi oprosti Zlatko Paković, ali ovde je pravo mesto da bar još jednom parafraziram njegovu misao o poštovanju zakona i sudbini državnih slugu ako budu negovali besprizorno rušenje pravnog sistema. Navodim po sećanju: ako država i njeni organi ignorišu bezakonje, ili dopuste da ono ovlada društvenim životom bez zakonske kontrole, pravo je građana da stvar zakona uzmu u svoje ruke!

 Da sve ovo prevedem na jezik razumljiv građanima čije živote njihova država razara, umesto da razume kako postoji, pre svega, zbog čuvanja temeljnih ljudskih prava. Veće vrednosti od toga nijedno društvo nema; zbog toga i postoji država kao njegov revnosni servis.

 Dakle, ako ljude, njihov opstanak, njihovo ljudsko samopoštovanje i živote ugrožava država zadužena da jedino na to budno motri i to štiti, onda takva država vredi mnogo manje od glupe nadmenosti njenog šefa.

 Ova je državna klika svim silama udarila na svoje najsirotije građane, kako bi bez otpora cedila suvu drenovinu iz supstance koja neizbežno nestaje. Zašto to, zaboga čini? Samo zbog toga što o svom činu nema moralni sud, niti materiju koja vrednovanje sopstvenih nedela omogućuje. Samo zato jer joj se može!

 Video sam onomad raščupanog čoveka, koji ide ulicom, nije u stanju da artikuliše svoje pokrete, maše rukama, peva, plače i uzvikuje šta mu pada na pamet. Ovo sam zapamtio: U Srbiji više neće biti sirotinje, ona će umreti!

 To je bila nedovoljno jasna, jeziva esencija svega nerazumljivog što je rekao, a ja bih se vratio onoj vitalnoj Pakovićevoj tezi o uzimanju zakona u svoje ruke. Rekao bih da je to izlazak na ulice, buna protiv dahija ili, kako se to danas zove, pobuna protiv nasilja nad ljudima koji od nasilja ne mogu da se brane, osim ako im svi ne pomognemo. Ionako će svi doći na red, osim onih koji redove prave. Oni će biti poslednji, ali će svakako doći na red.

 No, da li ja to pozivam ljude da izađu na ulice i odbrane svoje pravo na ljudskost, pred silom koja silu ima a mozga ne?

 Da, upravo to činim.

 izvor: pescanik.net ›››

 

autor tekst 001 ›››

 

 

Ljubodrag Stojadinović

 

Istraživačko novinarstvo 

 Snimak idiličnog kafanskog mitinga Dačića i gospodina Banane, uz uvlačenje čađi iz debelih cigara, delo je pretencioznog amatera

 Ministar spoljnih poslova Ivica Dačić postao je istinski superstar. Bio je sve što je mogao da poželi, stigao je svuda i stekao prijatelje nad zemljom i pod njom. Ume da peva, lepo ispadne kad se slika, i to na sastancima koji nisu tajni. Ali snimci jesu.

 Videli smo u novinama, koje su samo jedan dan trijumfalno pokazivale ono što svi već znaju: da je veza politike i podzemlja bratski čvrsta i da takvu simbiozu niko ne može da raskine. Odavno beše kad se ovde podzemlje ispelo na vlast, a vlast sišla u podzemlje, pa je teško raščlaniti, ako je uopšte potrebno, ko gde pripada. Svi pripadaju svima, bratstvo raznolikih vlada našim životima.

 Bilo je kreativnih pitanja u stilu: ko to uopšte snima i šta će mu taj fotografski šlajm, za čije babe zdravlje to uopšte čini? I onda se prst upire u one koji se ne vide, niti se zna gde su, samo je pouzdano da oni vide sve i da su svuda oko nas. A to su Službe!

 Rekao bih da je takva verzija paranoje od svemoći tajnih sila uglavnom preterana. Ono jest, u prirodi je misterioznih struktura da prave dosijee, presreću razgovore, čuvaju dokaze o tome kad je ko iz vrhova vlasti bio njihov doušnik. Za svaki slučaj, jer bez doušništva nema napredovanja. Ali, profesionalci u službi ne daju tek tako svoja sabrana dela na uvid javnosti. To se kod njih ne čini, monopol na važnu informaciju omogućuje prednost u čuvanju pozicije. Ne bilo kog dežurnog političkog silnika, nego Službe same.

 Zato bih rekao da je snimak idiličnog kafanskog mitinga Dačića i gospodina Banane, uz uvlačenje čađi iz debelih cigara, delo pretencioznog amatera. Inače danas može da snima ko hoće i gde mu tekne. Oprema nije skupa, a film o Dačiću je tehnički loš, poziciono aljkav, diletantski kadriran i napravljen prilično neveštim amaterskim kalemljenjem. Još jedan dokaz da to nije Služba može se naći u samoj „pripremi objekta”. Profesionalci postavljaju kamere i bubice unapred, a ne post festum, što je u filmu sa Dačićem kao junakom trilera sasvim vidljivo.

 Danas svaka politička grupacija ima svoje paralelne „bezbednosne servise”, koji se utrkuju u pokušaju da pokriju ono što državni organi ne stignu ili ne žele. Takvi amateri su nahvatali Ivicu.

 Videlo se, posle svega, da Dačiću neće faliti ništa i da u tom smislu i njegov istorijski adut Peđa Marković može biti potpuno siguran za svoju poziciju. Uostalom, i predsednik i premijer su pružili podršku ministru spoljnih dela, usred afere, koja nije ni stigla da se rasplamsa kako se očekivalo.

 Prema nekim teorijama zavere, koje se raspredaju u političkoj čaršiji, Dačića već godinama snimaju njegovi, za svaki slučaj. A kadrovski opit predsednika SPS-a navodno je trenutak za pokazivanje njegovih „prljavih veza”.

 Razumemo stoga srpske političke ikone što se nisu oborile na Dačića, jer ko zna šta i gde o njima postoji slikano ili zapisano. A da svačega ima, u to se možete kladiti.

 I sad dolazimo na onaj deo teme koji se u svetu, a ponegde i u Srbiji, razume kao istraživačko novinarstvo. Da li ono ovde uopšte postoji? Po slobodnoj proceni ovoga autora – jok, ili jedva. Komentatorska istraživanja najčešće su rezultat sintetičkog mišljenja autora ili njegovog spekulativnog stava. Dakle, mišljenje, a ne stav. Koga uopšte briga za mišljenje ako se ne ostavlja čak ni iluzija da mediji mogu bilo šta da promene. Naravno da ne mogu, ali njihov posao je da uvek iznova pokušavaju. Da budemo pošteni, mnoge nagrade za istraživanje u novinarstvu zaslužile su „neke” strukture iz policije. To nije nimalo loše, naprotiv. Čestiti policajci godinama rade da nešto krupno reše, da isteraju smeće iz brloga. I kad sve to daju tužilaštvima, spam ostaje u fiokama. Vrlo dugo, najčešće za sva vremena.

 Novinari taj plen uzimaju kao svoj, od istraživačkog rada njima ostaje samo onaj deo hrabrosti da sve to objave. Ali, na tom nivou se istraživanje policije i hrabrost novinara iscrpljuju. Setimo se samo afera sa vakcinama, skandala sa ukradenim zemljištem u elitnom delu Beograda. Korupcionašku metastazu ne mogu da reše ni istraživanja ni bilo čija hrabrost, nego valjano funkcionisanje sistema, istog onog koji omogućuje korupciju. I tu je krug zatvoren i mrdanja nema. Zato su za premijera daleko veći problem Kokan Mladenović i Dule Vujošević, nego prvi potpredsednik vlade uhvaćen sa cigarom u društvu čoveka više nego sumnjive biografije, koga inače (po sopstvenoj tvrdnji) ne poznaje baš najbolje.

 Ko god da je snimio Ivicu, badava je zalegao ispod stolova. Ako je to bio podvig nekog novinara istraživača, stvar je još gora. Njegove usluge nikome nisu potrebne, Dačić ostaje čvrsto u sedlu. Kad sjaše, vezaće ragu gde mu gazda kaže, a niko bolje od ministra svega i svačega ne zna ko je to.

 izvor: politika.rs ›››