Tekst

autor tekst 001 ›››

Ksenija Horvat

Retko glavom kroz zid, ali uvek nekako na svoj način

Novinar koji pravi dobre TV intervjue sa izuzetnim sagovornicima. Iako nikada nije živela u Prekmurju, ima poseban odnos prema pejzažu.

Ksenija Horvat je svojim nedeljnim intervjuima na javnoj RTV Slovenije postavila standarde za dobar televizijski intervju. Suština ovoga je da se uspostavi neka nevidljiva veza između sagovornika i gledalaca, koja ih čini opsednutima pred ekranima i, na kraju, ne ostaju ravnodušni. Reč je dakle o stvaranju neke energije, koja se može stvoriti preplitanjem odličnih liderskih veština, poznavanja teme, opuštenosti sagovornika i imajući u vidu publiku.

Ksenija Horvat je takođe sertifikovana Prekmurka. Ne zbog njenog boravka, već zbog snova u Prekmurju, čija je suština zaljubljivanje u ljude, pretke i rodbinu, kao i brojne prijatelje koje je ovde pronašla. Ona je i istraživač istorijskog i kulturnog okvira Prekmurja i pratilac aktuelnog stvaralaštva.

Horvatova je i novinarska koleginica, sa kojom je razgovor tekao bez vike.

Kako doživljavate epidemiju i sve ono što nas je snašlo i što nam se uz nju otkrilo? Takođe, činjenica da za tok epidemije mnogi okrivljuju novinare i medije.

„Mislim da je epidemija usmerila pažnju na ključne probleme našeg društva. Kako živimo, kako naša država funkcioniše u izuzetnim trenucima, u koje mehanizme naše zemlje smo do sada premalo ulagali. O suživotu u zajednici mogli bismo da razmišljamo na dva nivoa. Pre svega, koliko se odgovorno ponašam kao čovek prema svojim najmilijima, a na drugom nivou, koliko je naše društvo solidarnosti sistemsko. Mislim da smo uspeli da se pošteno preispitamo na oba nivoa, i ako smo iskreni, vidimo gde smo kao društvo otišli i šta treba da promenimo. To je već mnogo. Što se tiče medija i naše odgovornosti, za razliku od nekih glasnih kritičara, uveren sam da smo bili veoma odgovorni u informisanju i podizanju svesti o epidemiji. Mnogi ljudi koji su u svojim rukama imali makaze i platnu mera protiv covida sada okrivljuju medije za sopstveni neuspeh. Ali to nije ništa novo u našoj zemlji“.

Nasilne promene se dešavaju i u materijalnom i duhovnom svetu oko nas. Plašite li se budućnosti za svoju decu i sve mlade jer je ona nepredvidljivija nego ikada i teško zamisliva?

„Da, mislim da je strah savršeno prikladna reč za ono što osećamo. Iako živimo u izuzetno privilegovanom delu sveta, dovoljan je i letimičan pogled unaokolo da vidimo teško siromaštvo i ljude koji imaju izuzetno male šanse da izvuku sebe i svoju decu iz socijalno teških situacija. Mudri ljudi nas upozoravaju da najgore tek dolazi. Da ćemo sve više osećati posledice klimatskih promena, koje će intenzivirati sukobe u društvu, ali i sukobe spolja. Ernest Hemingvej je davno pisao da nijedan čovek nije ostrvo, potpuno za sebe... Ni kao evropsko društvo nećemo moći dobro da živimo sa svim političkim i humanitarnim krizama oko nas, a takođe smo i biti izjeden unutrašnjim nesuglasicama“.

Kako je danas biti novinar RTV Slovenije? Da li je moguće stvarati plemenito novinarstvo po profesionalnim novinarskim standardima u uslovima stalnih pritisaka koje medijska kuća i najeksponiraniji novinari dobijaju od političkih elita, određenih grupa mišljenja ili pojedinaca?

„U vremenima dubokog političkog sukoba, kao što je vreme pred izbore, novinarska profesija je uvek teška, jer je osetljivost izuzetna. Ove godine je ovaj sukob i razdražljivost pojačana pandemijom. Posebno je teško biti novinar javnog medija za koji mi kao građani plaćamo priloge, a zatim očekujemo da odražavamo sopstvenu sliku sveta. Ali opet, ne želim da to dramatizujem. Danas je svuda teško. Moramo se svuda boriti za bolje uslove rada, za rad po priznatim profesionalnim standardima i za pravo da se od toga ne odstupa. Istina je, međutim, da je ranjivost političara i javnosti u poslednje vreme velika, a da su posebno žene u novinarskoj profesiji na meti krajnje vulgarnih napada. Sve ovo mora da se izdrži. Kao što je neko prošli put napisao: „Demokratija nije za slabe srca!“

U septembru smo mogli da gledamo emisiju koju ste pripremili na temu javne televizije u Evropi u zagrljaju politike. U njemu ste publici otkrili da su urednici i novinari podložni pritiscima i kritikama političkih partija čak iu zemljama sa dugom demokratskom tradicijom, te da je u nekim zemljama već došlo do transformacije radija i televizije iz javnih u državne medije. . Šta mislite kakva će biti budućnost RTV Slovenije?

„Ne bih da spekulišem o tome, pre svega, voleo bih da Slovenija bude među onim razvijenim evropskim zemljama koje jačaju autonomiju svojih javnih medija, a ne među onima koje ih sve više potčinjavaju. Ko god da je na vlasti, mora da bude u mogućnosti da bude pod lupom medija. Što su mediji radoznaliji, kritičniji, što više razotkrivaju nedolične poslove, to je društvo u kojem živimo zdravije. Ako ovo ne razumemo kao društvo, ne ide nam dobro i u tom smislu ne odgovaram na ovo pitanje sa optimizmom“.

Ksenija Horvat je svojim nedeljnim intervjuima na javnoj RTV Slovenije postavila standarde za dobar televizijski intervju.

Javnosti ste poznati kao novinar koji pravi dobre televizijske intervjue sa izuzetnim sagovornicima. Međutim, i izbor sagovornika je mnogima neadekvatan, a vaša pitanja nedovoljno promišljena, „očišćena“. Nakon objavljivanja intervjua, pratite li reakcije, možda odgovarate na neke od njih, na primer o cenzuri ili autocenzuri?

„Kao novinar javnih medija, naravno da moram da odgovaram na kritike i preispitivanje mog rada, to ide uz to. Naši gledaoci su veoma kritični i svojim komentarima brzo kontaktiraju čuvara prava gledalaca i slušalaca RTV Slovenije. Kritika se mora prihvatiti i sportski, odnosno svi mi kao odrasli pravimo greške, što se mora analizirati i priznati kada je greška zaista napravljena. Ali ne odgovaram na kritike i napade na društvenim mrežama, jer retko kada čitam nešto vredno pomena u tom smislu“.

Kako dolazi do odabira sagovornika i kako se pripremate za razgovore, s obzirom na to da su vaši sagovornici stručnjaci iz veoma različitih oblasti, takođe autori mnogih stručnih, književnih dela, i zato što nikada ne znate kuda će razgovor krenuti zbog dužina razgovora? Da li vam se desilo da ste unapred snimili razgovor, možda ga dvaput snimili, sastavili po delovima?

„U proteklih deset godina, otkako pripremam Intervju, uvek sam sam birao sagovornike. I ranije, dok sam bio odgovorni urednik, uvek sam ostavljao odriješene ruke kolegama koji su pre mene pripremali emisiju Intervju. Intervju uvek snimamo na način da se objavi bez montaže. To znači da je ono što snimamo objavljeno u celini. Ovo je veoma važno, i da kasnije ne bude zamerki da smo nešto isečili ili slično. Inače, upravo tako što se vrlo temeljno pripremate za razgovor, sprečavate ga i da pobegne u nepoznato. I sam želim da upoznam stručnu oblast svog gosta toliko dobro pre snimanja da mogu da prepoznam šta je najzanimljivije i najvažnije za publiku da čuje“.

Prošle godine Vam je Udruženje novinara Slovenije dodelilo nagradu za izuzetna novinarska dostignuća. Kako ste je i sami prihvatili, kako je to moglo uticati na razmišljanje donosilaca programskih odluka o budućnosti ove emisije?

„Naravno, najviše ste srećni zbog nagrade svog ceha. Novinari su prilično konkurentna ljudska vrsta, ali u isto vreme znamo da prepoznamo kada je neko nešto dobro uradio. Zato sam se, iskreno, veoma obradovao ovoj nagradi, kao što i ti možeš da budeš srećan ako neko primeti tvoj trud. Moram da priznam da ne znam da li je ona uticala na planove kreatora programa o budućnosti emisije. Po mom mišljenju, ne mnogo."

Među vašim sagovornicima u nedeljnim intervjuima su i zanimljive ličnosti, ali gotovo nepoznate široj slovenačkoj javnosti. Tako i iz Prekmurja. U razgovoru možete reći da veoma dobro poznajete njihov rad i stvaranje. Da li je to zato što ste Prekmurci, iako zapravo nikada niste živeli u Prekmurju?

„Joj, mi još uvek nemamo dovoljno Prekmuraca u emisijama, isto bi se moglo reći i za važne, zanimljive ljude iz drugih udaljenijih krajeva Slovenije, a kamoli iz inostranstva... Prekmurje ima dosta vrsnih stručnjaka, kao npr. kao književni istoričar Franci Just i njihov rad bi bio znatno zapaženiji da su živeli u Ljubljani. Ako se moje poznavanje njihovog rada može otkriti, onda je to rezultat dubinskih priprema, a delom naravno i većeg ličnog interesovanja za Prekmurje, gde živi veliki deo moje rodbine, i zato što generalno nalazim sve u vezi Prekmurju izuzetno zanimljivo.”

Koliko je obimna Vaša lična zbirka knjiga i pisanih izvora vezanih za Prekmurje?

„Iz glave bih rekao da je reč o 200 naslova, ali moram da vas upozorim da je ovo još uvek kolekcija u nastajanju. Često uzimam u ruke mnoge svoje prekmurske knjige, na primer Istoriju Prekmurja Ivana Zelka, Slovenci u Mađarskoj, odnosno zbirku spisa Antona Trstenjaka, koju je priredila Gordana Ševegeš. Sviđa mi se katalog koji je pripremio Janez Balažic za izložbu Ludvika Vrečiča, etnologija koju je napisala Jelka Pšajd iz Soboškog muzeja, na primer psovke i kletve iz Pomurja i Porabja, Brumova urbana kultura Murske Sobote, a ne počinjem ni da fikcija.

Nažalost, pokojni pisac i pesnik Milan Vincetič bio je krajnje nesklon kada su ga etiketirali kao prekmurskog pisca. Za njega je to imalo prizvuk podele na slovenačke i prekmurske stvaraoce.

„Da, razumem taj način razmišljanja. Pogotovo u Ljubljani, brzo se strpate u neke regionalne kategorije, koje zaista ne govore mnogo, čak mogu i zavarati, jer se autori koji žive u Prekmurju ne bave samo nekim specifičnim prekmurskim temama. Ali ako razmislite, sva velika književnost živi i van nacionalnih kategorija. Piscu i pesniku nije potreban dopunski pridev, već je reč o našoj potrebi da klasifikujemo“.

Ksenija Horvat je svojim nedeljnim intervjuima na javnoj RTV Slovenije postavila standarde za dobar televizijski intervju.

I sami ste se upisali na listu stvaralaca o Prekmurju kao koautor izuzetnog dokumentarnog filma o Prekmurju. Time su obuhvaćena istorijska sećanja i kulturno nasleđe povodom stogodišnjice aneksije. Dali ste značajan doprinos i nizu emisija na RTV Slovenije u čast ovog jubileja. Da li je sav taj trud, tvoj i tuđi, bio vredan truda? Da li je Prekmurje možda sada više nego ranije prihvaćeno kao slovenački krajolik, a ne samo kao neki daleki egzotični svet prostih ljudi - na svoj način i obespravljenih, siromašnih, neprimećenih... Možda su njegovi stanovnici samouvereniji i ponosniji na ono što smo mi?

„Iskreno govoreći, mogu vam reći da je godina kada sam, pored emisije Intervju, pripremao projekat za 100. godišnjicu ujedinjenja Prekmurja sa ostalim slovenačkim pokrajinama, bio najbolji i najispunjeniji profesionalni period za ja u svih mojih trideset godina novinarskog staža. Na RTV-u sam uspeo da izgradim mrežu ljudi koji su razumeli značaj projekta i samim tim nikome nije bilo teško. Svi smo voleli da radimo. Dokumentarni film uopšte nije želeo da bude veoma ambiciozan projekat, samo sam hteo da obavestim one Slovence koji ne znaju da je miraz Prekmurja u vreme aneksije bio bogata kulturna istorija koju vredi istražiti. Uloga jubileja je uglavnom da osvestimo gde smo i odakle smo došli. U tom smislu, RTV je omogućila svim znatiželjnicima da nakon kraja godine o Prekmurju saznaju znatno više nego što su znali.

Naravno da nisam punokrvna prekmurka kao ti Majda. Priznajem i da verovatno prečesto idealizujem Prekmurje i mnogo toga slabo poznajem. Ali, veoma sam ponosan na svoju tvrdoglavost, jer mislim da je to i ljudski stav koji mi se sviđa: retko glavom kroz zid, ali uvek pomalo na svoj način“.

Prekmurje je napustilo mnogo poznatih ličnosti, neki su ga zaboravili, i napustili ga interno. Zašto mislite da je vredno baviti se njime, istraživati njegovu prošlost i pratiti njegovu sadašnjost?

„Verovatno zavisi i od toga kakva si osoba. Moj otac se, na primer, ponaša kao vrlo realna i objektivna ličnost, ali bez obzira na to, izdaju ga detalji kako se seća detinjstva u Odranu, ljudi kojih nema, koje detalje mi priča, a onda se osećam veoma mnogo toga da nikada nije sasvim napustio Prekmurje.

Svoj odnos prema Prekmurju sam prvo morao da otkrijem u sebi. Dugo ga nije bilo, ali kad sam prelistavao i prelistavao, video sam da neki talog postoji i da može i u njemu nešto da raste, ako naravno seješ. Znate, ovo verovatno nije nešto posebno u stvarnosti, čovek može vrlo brzo da postane patetičan i melodramatičan kada govori o odnosu prema određenom pejzažu. U stvarnosti, reč je o ljudima koje voliš od detinjstva, o onom pogledu na dedinu kovačnicu, onoj dugoj pravoj cesti koja vodi do čika Vanče i toplini svih domova u koje smo dolazili i u koje dolazimo. Može li biti nešto dragocenije?"

Koje ste ideje o Prekmurju, možda čak i idealizovane, godinama morali da menjate? Šta vas je možda najviše razočaralo, a šta inspirisalo?

„Eh, imam prijatelja novinara u Prekmurju koji me često podseća da je moj pogled na Prekmurje idealizovan. Ali ja je ne slušam, haha! Imam tu privilegiju da se mogu fokusirati prvenstveno na sve što vidim u prekrasnom Prekmurju. Naravno, da sam ovde radio kao novinar, bilo bi sasvim drugačije“.

Koliko vam informacija o Prekmurju daje Vestnik, čiji ste verni čitalac, i kakvu ulogu ili značaj u vašim očima ima ovakav lokalni medij?

„Puno sam studirao i proučavam istoriju prekmurskih medija i veoma bih voleo da to bude što više poznato u Sloveniji. Zato sam sa posebnim interesovanjem čitao Vestnik. Kao novine, u kojima mogu detaljno da pratim šta se dešava u Prekmurju. Naravno, razvio sam i pomalo rutinski način čitanja. Kao i u drugim novinama, uvek čitam određene autore, čak i ako me tema posebno ne zanima. Ali iznad svega, divim se što ste vi, kao lokalni medij, uspeli da održite visok nivo izveštavanja. U tome ste, rekao bih, izuzetni na slovenačkom nivou. Ne mogu zamisliti moderno, razvijeno Prekmurje bez Vestnika, koji je temelj prekmurske zajednice i identiteta“.

Kako vam zvuči prekmurska, u svoj svojoj šarenili ili dijalekatskim prizvucima, i koliko i sami vladate ovim jezikom?

Prekmurska mi pre svega zvuči doma, moja! Žao mi je što nemam potpunu vlast nad tim, ili što me je ponekad sramota da to kažem, da me neko ne bi ismevao govoreći: „Šta se dešava?“ Prilično dobro govorim nekoliko svetskih jezika i nikada se ne plašim da govorim na stranim jezicima – ali se stidim grešaka kada je u pitanju prekmurski. Da li postoji dobar kurs prekmurskog jezika? Prijavite se odmah! Ozbiljno! I da postoji kurs starog prekmurša koji govore naši dedovi i babe, odmah bih se prijavio. Možda bi neko zaista mogao da to organizuje“.

Pre nekoliko godina ste kupili vinski podrum sa zemljištem na području lendavske opštine. Zato je odlučila da češće korača stazama kojima su išli i vaši preci, da oseti šta znači živeti sa zemljom i negovati tradiciju obrađujući zemlju.

„U stvari, sve što kažete došlo je kasnije. Odmah do tetkine zidane kuće, prodavala se stara, neobnovljena, skromna zidana kuća sa veoma zaraslim placom. Pa rekoh – o, ovo će biti moje malo Prekmurje. Rođaci su mi se prvo smejali, govoreći zašto ne kupim nešto udobnije, ali su mi onda i oni mnogo pomogli da od kuće koja se ruši napravim kućicu. Ne treba ti mnogo. Bez podrške mog Janeza, koji razume moje snove iz Prekmurja, ova kuća verovatno ne bi ni nastala.“

izvor: vestnik.si ›››