Ništa mi drugo ljudi u životu
nisu govorili nego samo - šuti, šuti, šuti i šuti. A ja neću
da šutim! Kako i ne bi. Odem neki dan u preduzeće - Imal'
posla? Nema! 'Oćel' bit'? Kaže - Možda! Pa kad da dođem?
Dođi sutra. Dođem sutra. Imal' posla? Nema! 'Oćel' bit'?
Kaže - Možda! Pa kad da dođem? Dođi sutra. E ne dođem im ja
sutra. Dođem prek'sutra. Imal' posla? Nema! Reko - Dobro je.
Dobro je. Kaže on - Biće bolje. 'Oće reko kad meni nokat
naraste tamo đe nikad nije rast'o. 'Oće, 'oće.
Dođem kući. Mislim se šta
ću i kako ću, i odlučim - Njemačka! Ma idem i ja u tu
Njemačku da vidim i ja tu Njemačku da joj njemačku. Izvadim
oni pasoš i vizu, ižljubim se sa ženom i sa sinov'ma i
razgulim u Kugensave.
Najpošljem sam došo na onu voznu
štaciju u Zagreb. Pitam ja onog s crvenom kapom jel' ovo voz
za Kugensave? Kaže on kakav Kugensave, koja je to republika?
Kakva reko republika - Njemačka! Kaže - Izvadi prvo kartu za
Frankfurt! Ama ljudi moji, znoj me 'ladan šest puta oblio,
dok me onaj iza one šube od blagajne razumio dokle ću i kako
se zove oni grad. Kako i ne bi. Stanem ja u oni red.
Petn'est ljudi idu pridamnom. Dođo do one šube, zaboravi
kako se zove oni grad dokle treba da idem. Pita onaj -
Dokle? Reko - Čekaj! Kaže - Nema čekaj! Sjet' se ja
Frankfurt, al' izguraše me iz reda ne mereš se vratit'. Na
onu se šubu navalio je'an deb'o čo'ek, zavuk'o glavu u šubu.
Ne vadi glave, ćaća ga njegov zakarto, već me samo odgurnu s
onom svojom šapom. Odbij! Odbij kaže, bio si na redu. Sad
odbij kad nemaš soli u glavi.
Stanem ja opet u oni red,
ponavljam u sebi Frankfurt, Frankfurt. Glava mi 'volkačka
došla, Frankfurt, Frankfurt. Onaj pita - Dokle? Ja k'o iz
topa reko - Frankfurt! Eee, kaže, druže izvini, nije na ovoj
blagajni nego na onoj do mene. Pa što mi reko maloprije nisi
kaz'o. Đe ću ti kaže kazat', kad nisi znao đe ćeš. A jes',
nije ni on kriv što sam ja 'vaki.
Stanem ja u oni drugi red. Ne bi
velik' red. Izvadim onu kartu. Pita me oni s onom kapom - Đe
ćeš? Idem reko na voz. Đe ćeš kaže bož'ji čo'eče. Ima dva i
po sata do polaska. Reko, bolje da ja njega čekam, on mene
neće sigurno. Pusti ti mene gore. Pusti on mene gore.
Popnem se ja na oni voz,
spuštim oni prozor, stavim onu torbicu između noga. Kad oni
me je'an žuti kucnu po ramenu. Ha, šta je reko? 'Oš kaže
kupit je'an dobar sat? Ne treba reko, hvala ti k'o bratu,
znam ja dobro kol'ko je meni sati. Uzmi ga kaže, dobar. Neć'
ga da je zlatan. Jest kaže pozlaćen. Gledam ja oni sat, a on
žut da izvineš ko i on. A ne gleda u me, već' samo zvjera
okolo oćel' odnekud banut milicija. Ma reko, ne dosađuj mi
božji čo'eče, svezaću ti miliciju za vrat. Šta milicija? Šta
milicija, pa krenu sa onim svojim rukama prema mom vratu. A
ja, uf'tim mu ruke, pa steži, pa steži, pa steži dok se nije
zajampurio, kad anam on se trže. Dobro je kaže, jači si!
Dobro je jači si! Ispade mu oni sat iz ruka on uteče. Tako
ti reko treba. Tako treba kad diraš u Salčina u ove njegove
ruke, njegove jade. Ama ima u njima snage, vazda je bilo je.
Niko se sa mnom nije mog'o pozdravit, a da nije drekn'o. Oni
koji se jednom pozdraviše, nikad im to više na pamet ne
pade, drugi put samo mašu u znak pozdrava. Veli, jednom
steg'o, ne'š više nikad! A meni drago.
Uzmem ti ja onu torbicu, reko
najpošljem ćemo i krenut. Uđem u oni je'an kupe. Tamo sjedi
jedna žemska, neka druga žemska, neka treća žemska, neki
čo'ek čita novine ne vidim mu lica. Ja torbicu. Izvadim
ižnje pitu. Zamotala mi žena u novinu, da se najde za puta.
Razmota ti ja onu pitu, gledam ja, skupila se ona k'o
rahmetli sramota. Prešla slova sa novina na nju, k'o da je
neko štamp'o za prodavat' po cesti. Gledam ja onu pitu, poče
uzdrigivat. Reko, nije ni pita pita kad ide u Kugensave. Ter
ti ja onu pitu, haj preko onog čovjeka zafijari je kroz
prozor. Al' jes i onaj voz ide k'o da ga ćera na stot'ne
konja. Dunu vjetar, ter ti se ona pita jope vrati u kupe, pa
haj onoga čo'eka po sred čela. Odbi se nako masna ištampata
onoj ženskoj u krilo. Frcnu je on, frcnu žemska - Ma šta
radiš čo'eče?! Reko, viđaj pite, 'oće i ona u Kugensave. Kad
malo bolje pogleda, onaj čo'ek što čita novine, to 'naj žuti
što mi šćede dat oni sat. Evo reko ovo si zaboravio. Eto ti
ga džaba kaže, kad se 'vako lijepo ismijasmo. Neka, nosi ti
to svojoj materi. Nosi od mene! Ne treba meni ništa džaba.
Vratim sa ja u onu stolicu,
a ljudi moji ona topla i mehka k'o dobar krevet. Ne prođe ti
malo, ja i zaspa.
Kad probudio se, smračilo se.
Niđe nikoga ni onog žutog, ni žemskih. Torbica na svom
mjestu, reko, dobro je. Siđem ja, kad ugleda kuću. Nikad je
veću u životu nisam vidio, a na njoj piše vel'kim slovima -
Frankfurt. Niđe nikoga samo oni što odadiru po kotač'ma od
voza. Reko da pitam onog jednog jel' ovo Frankfurt? Kaže -
Ja, Frankfurt am majn. Šta reko banu? Frankfurt am majn! I
tako sam ja mog'o sa njim do zore, ja njemu am-am, on meni
maj-majn. Ma pusti ga, možda je i blentav, da ja pitam ovog
drugog. Kaže ovi jope Frankfurt am majn! Ma reko nema... Ja,
ja, Frankfurt am majn! Šta ću reko mati moja mila, niko me
ne razumi i šta da radim?
Zaboravi kazat. Samo što sam ja
prišo do ovog jednog, a stalno neki čovo s brkov'ma za mnom.
Kako ja od jednog do drugog, stalno on opet za mnom. Gledam
ja njega, gleda on mene. Ase ni on ne zna kako se zove ovi
grad pa 'oće da pita. Samo što ja to i pomisli, on se lati
za džep, cigare ima, šibice nema. Priđe mi i lijepo me
ponaški upita - Imaš li šibicu? A mene sunce obasja. Reko
imam brate moj rođeni u tuđini, što mi se prije ne javi. Pa
kaže sto me nisi pit'o ja bi ti rek'o. Pa šta mu je ono
majn-majn? Pa ovo ti je kaže grad, nalazi se na rijeci
Majni, pa na švapskom Frankfurt am Majn na našem Frankfurt
na Majni. A rek'o šta čo'ek neće na brzinu naučit. Jee, ha
ljudi moji. Đe ćeš, ha? Đe ćeš, pita on mene. Reko idem
tražit' posla. Zovno me oni čo'ek ić' radit' kod njega. Ma
ne valja tamo, ostani ovdje. Biće posla. Kakvog posla? Ma
biće posla, nije 'tica, neće uteć'.
Odaklem si ti, pita on mene.
Reko iz Bosne. Kakve Bosne? Kaže on - nema nikakve Bosne.
Reko ja sam je ostavio zdravu i čitavu, ase joj se nešto
strefilo ter tako govoriš. Kaže on ništa se njoj nije
strefilo, ne može se ništa strefiti onome koga nema. Ma reko
jel' ovo oni element? Jel' ovo oni element, pas mu mater
posratu! Ja adresar, na zadnjoj stranici karta Jugoslavije,
reko jel' viđaš ovo u sredini. Reko, to ti je Bosna i
Hercegovina! Vazda je tu bila, i vazda će tu i ostat! Znaš
šta on meni kaže? Znaš šta on meni kaže? Šta ti tu kaže meni
Bosna i Hercegovina ne'a toga kod nas. A šta kod vas ima?
Znaš ti kaže šta ima. Pa šta ima? Znaš ti kaže šta ima, samo
se praviš budala. Ma rek'... M-ma ja bi njega sad smustafio.
Ne znam kol'ko je, al' zamarem zažagaću ga među rogove pa
šta bilo. Ja zamahnu, a oni željezničar - Đesi kaže božji
čo'če ode ti voz za Kugensave, reko neka! Svi su meni vozovi
otišli, samo mi još jedan fali, da se u Bosnu vratim i živu
glavu donesem. Pita on mene šta bi, ja njemu tako i tako.
Kaže, šuti dobro si prošo. Ma šta si se reko i ti ukukuruzio
pa i ti - šuti! Ništa mi drugo ljudi u životu nisu govorili
nego samo - šuti! Neću da šutim! On meni nema Bosne i
Hercegovine, a ja da šutim! Ma neću taman me čuli oni koji
su ga nacrtali na me. Ovaj se vas pošo trest.
Izvadim ja onu kartu i jope u
Zagreb. Al' nisam se više preznojav'o tražeć' karte za
Bosne. Prva šuba - prva karta. Sjednem na oni 'tobus, ama
ljudi moji meni srce 'volkačko. 'Oće da izleti iz ovi' moije
prsa. Ama šta je - Bosna se moja približava, moja
najrođenija. U sred nje ljubim k'o mater koju nikad nisam
zapamtio - e tako je ljubim. A pukla Bosna, sva zelena i
čista k'o potok oni bistri u planini. Gledam ja ovu ljepotu
mislim se, đe si čovo s brkov'ma da viđaš ovo. Ama sama bi
te tako progutala u se i požd'rala, e taka ti je Bosna!
Dođem kući. Pita me žena - Što se vrati, crni Salčine? On
meni nema Bosne? On meni nema Bosne? Ama ima Bosne, ima i
mene u Bosni i biće vala posla i za mene jednog dana 'vakog
kaki sam.
.jpg)
_001.jpg)