„Postoji jedno pravilo kojeg sam pokušavao da se pridržavam
dok su mi deca bila mala, a ono glasi: NE ČINI UMESTO
DETETA ONO ŠTO MOŽE DA URADI I SAMO.
To pravilo je pravo smaranje inače, jer potrebno nam je 15
sekundi da obučemo dvogodišnjaka, ali ako pustite
dvogodišnjaka da se sam obuče… to se protegne na 15 minuta,
ili pola sata, jurite ih po kući…haos! Ali ako im dopustite
da nauče sami da se obuku, više ne morate da ih oblačite.
Oni nauče da to rade sami! Isto radite i sa postavljanjem
stola, sa svime što procenite da deca mogu da urade sama.
Kada roditelj razmišlja, "Ja toliko volim svoje dete da mu
neću dati da se muči i radiću sve umesto njega“, takav
roditelj ne mari za svoje dete. Ne mari uopšte. Bolje je
usvojiti stav: „Prestaću da činim za tebe što je više stvari
moguće, što je ranije moguće“.
Isti princip važi i u domovima za stare – ne činite ništa
umesto starijih što oni sami nisu u stanju da obave, jer im
time uskraćujete osećanje nezavisnosti, snage, smisla. Isto
je i u svetu biznisa – ukoliko ste dobar menadžer, sebe ćete
učiniti suvišnim; daćete drugima autonomiju da rade svoj
posao, nećete raditi umesto njih.
Ukoliko mislite da decu štitite preuzimajući sve na sebe,
znajte da nikoga ne možemo zaštititi – ljude možemo samo
OSNAŽITI. I to je to. Ne možete ih zaštititi, osnažite
ih, i onda će se oni sami čuvati. Ali, onda im niste
potrebni! Tako je, i to je podsvesni patološki element nekih
roditelja. Oni kao da poručuju, „Nikada me ne napuštaj! Ja
ću činiti sve umesto tebe, a ti samo nemoj nikada da me
napustiš“. Jer dete onda ne nauči o životu ništa – pa ni
kako da iz roditeljskog gnezda ode.
O odojčetu se treba stoprocentno brinuti; to majka i radi.
Ali deca i odrasli ljudi nisu odojčad; kada ih tako
tretirate, vi ih uništavate.“
.jpg)
_001.jpg)