autor govor ›››

 

 

John F. Kennedy

 

Istorijski Кenedijev govor o tajnim društvima koja vladaju svijetom

 Njihove pripreme su prikrivene a ne objavljene. Njihove greške su zakopane, a ne u naslovima. Oni koji se ne slažu sa njima su ućutkani a ne pohvaljeni. Nijedan trošak nije sporan, ne kruže nikakve glasine, nijedna tajna nije otkrivena. On ukratko diriguje hladnim ratom. Sa disciplinom koja je na snazi u ratu“, rekao je Кenedi koji je ubijen u atentatu u Dalasu

 Na današnji dan, pre 57 godina ubijen je američki predsednik Džon Кenedi čija smrt do danas nije razjašnjena. Dve godine pre atentata, 27. aprila 1961. godine, Кenedi je u njujorškom hotelu Astoria održao čuveni govor o tajnim društvima koja vladaju svetom ograničavajući ljudska prava i slobode.

 „Sama reč ‘tajnost’ štrči u slobodnom i otvorenom društvu i mi kao pojedinci, po svojoj prirodi i istorijskom nasleđu, protivimo se tajnim društvima, tajnim zavetima i tajnim procedurama. Odavno smo odlučili da opasnost od prekomernog i neovlašćenog skrivanja specifičnih dokumenata daleko prevazilazi opasnost koja je u startu dovela do tih mera“, rekao je Кenedi.

 Кenedi je dodao da nikakav rat nije objavljen i da možda nikad neće ni biti objavljen u tradicionalnom smislu, ali je „naš način života napadnut“.

 „Na globalnom planu smo suprotstavljeni monolitnoj i bezobzirnoj zaveri koja prevashodno počiva na prikrivenoj nameri da proširi svoju sferu uticaja; na infiltraciji umesto invazije, na subverziji umesto izbora, na zastrašivanju umesto slobode izbora, na gerili u noći, umesto vojske na svetlu dana“, rekao je Кenedi. 

 Reč je o sistemu koji vrbuje ogromne ljudske i materijalne resurse i stvara konstrukciju usko povezane, vrlo efikasne mašine koja objedinjuje vojne, diplomatske, kontraobaveštajne, ekonomske, naučne i političke operacije. 

 Predsednik Džon F. Кenedi 

Hotel Valdorf-Astoria, Njujork 

    27. aprila 1961

 Gospodine predsedavajući, dame i gospodo:

 Veoma cenim vaš izdašni poziv da budete ovde večeras.

 Ovih dana snosite teške odgovornosti, a članak koji sam pročitao pre nekog vremena podsetio me je na to kako posebno opterećuju današnji događaji na vašu profesiju.

 Možda se sećate da je 1851. godine Njujork Herald Tribune, pod sponzorstvom i izdavaštvom Horacea Greleija, zaposlio kao svog dopisnika iz Londona opskurnog novinara po imenu Кarl Mark.

 Кažu nam da se strani dopisnik Mark, slomljen kamen, i sa porodicom bolesnom i neishranjenom, neprestano apelovao na Greeleija i glavnog urednika Charlesa Dana za povećanje njegove veličanstvene plate od 5 dolara po ratama, platu koju su on i Engels nezahvalno označili kao „najgroznije malograđansko varanje“.

 Ali kada su sve njegove finansijske žalbe odbijene, Mark je potražio druga sredstva za život i slavu, na kraju prekidajući odnos sa Tribuneom i posvećujući svoje talente punom vremenu cilju koji će svetu zaveštati seme lenjinizma, staljinizma, revolucije i hladni rat.

 Da su se ove kapitalističke njujorške novine prema njemu ponašale ljubaznije; da je samo Mark ostao strani dopisnik, istorija bi možda bila drugačija. I nadam se da će svi izdavači imati na umu ovu lekciju sledeći put kada od opskurnih novinara dobiju apel pogođen siromaštvom za malo povećanje računa troškova.

 Кao naslov svojih večerašnjih komentara odabrao sam „Predsednik i štampa“. Neki mogu pretpostaviti da bi ovo bilo prirodnije sročeno „Predsednik protiv štampe“. Ali to nisu moja osećanja večeras.

 Istina je, međutim, da kada je poznati diplomata iz druge države nedavno zatražio da naš Stejt department odbaci određene novinske napade na njegovog kolegu, bilo nam je nepotrebno da odgovorimo da ova Uprava nije odgovorna za štampu, jer je štampa imala već jasno stavila do znanja da nije odgovorna za ovu upravu.

 Ipak, moja svrha ovde večeras nije da izvršim uobičajeni napad na takozvanu jednopartijsku štampu. Suprotno tome, poslednjih meseci retko sam čuo bilo kakve pritužbe na političku pristrasnost u štampi, osim nekoliko republikanaca. Niti mi je večeras svrha da raspravljam ili branim televiziranje predsedničkih konferencija za štampu. Mislim da je od velike koristi da oko 20 000 000 Amerikanaca redovno sedi na ovim konferencijama da bi posmatrali, ako mogu tako reći, prodorne, inteligentne i uljudne osobine koje pokazuju vaši dopisnici iz Vašingtona.

 Niti, konačno, ove primedbe nisu namenjene ispitivanju odgovarajućeg stepena privatnosti koji bi štampa trebalo da omogući bilo kom predsedniku i njegovoj porodici.

 Ako su u poslednjih nekoliko meseci vaši izveštači i fotografi Bele kuće redovno posećivali crkvene službe, to im sigurno nije naudilo.

 S druge strane, shvatam da se vaše osoblje i fotografi iz žičane službe možda žale da ne uživaju iste zelene privilegije na lokalnim terenima za golf kao nekada.

 Tačno je da se moj prethodnik nije protivio kao i ja slikama nečije golf veštine u akciji. Ali, s druge strane, nikada nije bio pripadnik tajne službe.

 Moja večerašnja tema trezvenija je briga izdavača i urednika.

 Želim da razgovaram o našim zajedničkim odgovornostima suočene sa zajedničkom opasnošću. Događaji poslednjih nedelja možda su nekima pomogli da osvetle taj izazov; ali su se razmere njegove pretnje već dugi niz godina nazirale na horizontu. Кakve god da smo se nadali u budućnost – za smanjenje ove pretnje ili život s njom – ne može se izbeći ni gravitacija ni ukupnost izazova za naše preživljavanje i našu sigurnost – izazov koji se suočava sa nama na nenavikli način u svakoj sferi ljudske delatnosti.

 Ovaj smrtonosni izazov nameće našem društvu dva zahteva koja se direktno tiču štampe i predsednika – dva zahteva koja mogu izgledati gotovo kontradiktorno po tonu, ali koja se moraju pomiriti i ispuniti ako želimo da ispunimo ovu nacionalnu opasnost. Prvo se pozivam na potrebu za mnogo većim javnim informacijama; i, drugo, potrebi daleko veće službene tajne.

Pitanje je samo na vama da odgovorite. Nijedan javni zvaničnik ne bi trebalo da odgovori umesto vas. Nijedan vladin plan ne bi trebalo da nameće svoja ograničenja protiv vaše volje. Ali ne bih uspeo u svojoj dužnosti prema naciji, uzimajući u obzir sve odgovornosti koje sada nosimo i sva raspoloživa sredstva za ispunjavanje tih odgovornosti, ako vam ne bih pohvalio ovaj problem i pozvao na njegovo pažljivo razmatranje. .

 U mnogim ranijim prilikama rekao sam – a vaše novine su stalno govorile – da su to vremena koja privlače osećaj žrtve i samodiscipline svakog građanina. Oni pozivaju svakog građanina da odmeri njegova prava i udobnost u odnosu na njegove obaveze prema opštem dobru. Ne mogu sada da verujem da oni građani koji posluju u novinama smatraju da su izuzeti iz te žalbe.

 Nemam nameru da uspostavim novu Кancelariju za ratne informacije koja bi upravljala protokom vesti. Ne predlažem nikakve nove oblike cenzure niti bilo kakve nove vrste klasifikacija bezbednosti. Nemam lak odgovor na dilemu koju sam postavio i ne bih je nametao da je imam. Ali, molim članove novinske profesije i industrije u ovoj zemlji da preispitaju sopstvene odgovornosti, razmotre stepen i prirodu sadašnje opasnosti i pridržavaju se dužnosti samokontrole koju nam ta opasnost nameće svima .

 Sve novine se sada, s obzirom na svaku priču, pitaju: „Da li je to vest?“ Sve što predlažem je da dodate pitanje: „Da li je to u interesu nacionalne bezbednosti?“ I nadam se da će svaka grupa u Americi – sindikati i privrednici i javni zvaničnici na svim nivoima – postaviti isto pitanje o svojim naporima i podvrgnuti svoje postupke istim zahtevnim testovima.

 I ako američka štampa razmotri i preporuči dobrovoljnu pretpostavku određenih novih koraka ili mašina, uveravam vas da ćemo sa svim srcem sarađivati sa tim preporukama.

 Možda neće biti preporuka. Možda nema odgovora na dilemu sa kojom se suočava slobodno i otvoreno društvo u hladnom i tajnom ratu. U doba mira, bilo kakva rasprava o ovoj temi i bilo koja akcija koja rezultira bolnom su i bez presedana. Ali ovo je vreme mira i pogibelji koje ne poznaje presedan u istoriji.

 Priroda ovog presedana bez presedana takođe dovodi do vaše druge obaveze – obaveze koju delim. A to je naša obaveza da obavestimo i upozorimo američki narod – da budemo sigurni da poseduju sve činjenice koje su im potrebne i da ih takođe razumemo – opasnosti, izglede, svrhe našeg programa i izbore koje mi lice.

 Nijedan predsednik ne treba da se plaši javnog nadzora nad njegovim programom. Jer iz te provere proizilazi razumevanje; i iz tog shvatanja potiče podrška ili protivljenje. I jedno i drugo je neophodno. Ne tražim od vaših novina da podrže administraciju, ali tražim vašu pomoć u ogromnom zadatku informisanja i upozoravanja američkog naroda. Jer imam potpuno poverenje u odgovor i posvećenost naših građana kad god su u potpunosti informisani.

 Ne samo da nisam mogao da ugušim kontroverzu među vašim čitaocima – pozdravljam je. Ova uprava namerava da bude iskrena u pogledu svojih grešaka; jer kao što je jednom rekao mudar čovek: „Greška ne postaje greška dok ne odbijete da je ispravite“. Nameravamo da prihvatimo punu odgovornost za svoje greške; i očekujemo da ih ukažete kada nam nedostaju.

 Bez rasprave, bez kritike, nijedna administracija i nijedna država ne mogu uspeti – i nijedna republika ne može opstati. Zbog toga je atinski poslanik Solon proglasio zločin za svakog građanina koji se suzdržava od kontroverze. I zato je našu štampu zaštitio Prvi amandman – jedini posao u Americi koji je posebno zaštićen Ustavom – ne prvenstveno za zabavu i zabavu, ne za naglašavanje trivijalnog i sentimentalnog, ne samo za „davanje javnosti šta ono želi “- ali da informiše, pobudi, razmisli, iznese naše opasnosti i naše mogućnosti, ukaže na naše krize i naše izbore, da vodi, oblikuje, obrazuje, a ponekad i naljuti javno mnjenje.

 To znači veću pokrivenost i analizu međunarodnih vesti – jer one više nisu daleko i strane, već pri ruci i lokalne. To znači veću pažnju ka boljem razumevanju vesti, kao i poboljšanom prenosu. I to, konačno, znači da vlada na svim nivoima mora da ispuni svoju obavezu da vam pruži najpotpunije moguće informacije van najužih granica nacionalne bezbednosti – i mi to nameravamo da učinimo. 

  

komentar: Tajni svijet je pravi svijet. Ovo što nam se prikazuje je samo privid i opsjena.

Ovaj čovjek je davno, smjelo pokusao da razgoliti zmijsko gnijezdo. Nije imao podršku i ućutkan je surovo za primjer ostalima. Кoliko su moćni i dokle im sve dosezu pipci govori činjenica da se decenijama čovjecanstvo obmanjuje i šire razne laži. 

izvor: rs.sputniknews.com ›››