autor tekst 001 ›››

 

 

Jela Krečič

 

Nostalgija i zajedništvo

"Ljubav, zajedništvo su verovatno žrtve svih nas koji postajemo samozadovoljni egoisti i narcisi, sve manje spremni da rizikujemo bilo šta zbog ljubavi, zbog bilo koje druge osobe ili bilo čega drugog"

 "Jela Krečič Žižek je slovenačka spisateljica, novinarka i filozofkinja", piše na kraju njenog romana Nema druge koji je u prevodu Jelene Budimirović objavila beogradska Laguna. Nema druge je njen prvi roman, drugi je Knjiga drugih, a njeno filozofsko istraživanje fokusira se na filmove, TV serije i estetiku. U romanu Nema druge piše o Matjažu koji, nakon što ga je ostavila dugogodišnja devojka, kreće u jednogodišnju ljubavnu odiseju po Ljubljani ne bi li upoznao što više devojaka, pa i onu pravu. Tema i povod za razgovor koji sledi jeste pitanje zašto jedna filozofkinja po obrazovanju, plus novinarka koja je dobila ekskluzivni intervju sa Džulijanom Asanžom i, zašto ne reći, supruga Slavoja Žižeka, jednog od najvećih savremenih filozofa, piše ljubavne romane.

 "VREME": Ovu romantičnu komediju o dejtovanju filozofskog tona kritičari su ocenili kao antičiklit. Ima se utisak da ste Nema druge pisali u odbranu ljubavnog romana kao žanra. Zašto se literatura o ljubavi smatra manje vrednom?

 JELA KREČIČ: Kritičarka iz magazina "Njujorker" Emili Nusbaum je jednom postavila slično pitanje: zašto kod TV serija pohvale obično idu onima koje predstavljaju problematičnog muškog junaka u svetu zločina ili složenoj političkoj klimi, dok se humoristične serije koje se bave romantikom, seksom, modom, elegancijom i tako dalje odbacuju kao nevažne? Donekle se slažem sa Nusbaumovom, međutim, ne verujem da je takav prijem (TV) žanrova samo rezultat uporne muške dominacije, već mislim da je povezan i sa preovladavajućim kulturnim sentimentom, koji podržava sve ono što je bedno, traumatično, bolno kao bliskije istini i odbacuje sve što je zabavno kao plitko. Dovoljno je samo da pogledate opus Čarlija Čaplina da biste videli da se najbolja komedija može pozabaviti nekima od najrazornijih društvenih pitanja i takođe pružiti određenu dozu smeha ili zabave. Rekla bih da je moj roman, posvećen komičnoj ljubavi, na strani ovakve vrste zabave.

 Vaši junaci su tek prešli tridesetu, oni su visokoobrazovani i troše svoje godine i vrednosti ne radeći ništa, svesni su da je društvena promena neophodna, ali se sva njihova akcija završi na još jednoj turi piva. Šta ih sprečava da delaju i promene život nabolje?

 Pa, želela sam da prikažem očaj, možda i anksioznost koju je ova grupa osećala posle finansijske krize 2008. Mere štednje teško su pogodile ovu mladu kulturnu inteligenciju, lišile su je stalnog posla, ograničile na nesiguran rad i ostavile bez izgleda za budućnost. Bojim se da će posledice krize izazvane korona virusom doneti slične rezultate na štetu nove mlade generacije. A uz to želela sam i da prikažem utehu koju svi ovi likovi dobijaju od neformalnih slavlja i okupljanja, kao možda poslednjeg utočišta za neku vrstu osećanja zajedništva.

 U svojim naizgled lakim razgovorima, vaši junaci se bave i marksizmom. Da li je u sadašnjem životu moguće naći tragove te filozofije?

 Nisam sigurna koliko je marksistička filozofija preživela među običnim ljudima ili mladima, ali oni sigurno žive živote koji su vrlo bliski nekim Marksovim otkrićima: pogledajte samo socijalne antagonizme danas – društvena nejednakost se širi, ekološki problemi su alarmantni itd. Kriza izazvana korona virusom je takođe bacila svetlo na mnoge od ovih socijalnih problema, od siromaštva do rasizma i rodne nejednakosti. Ne usuđujem se da mislim šta će tek doći.

 Mnogi moji likovi su izričito liberalni, levičarski, neki od njih su čak deklarisani marksisti. Nema velike misterije zašto sam odabrala takav profil – to je onaj kojim sam okružena, pretpostavljam da je deo urbanog iskustva. Ja delim opštu političku sklonost sa ovom gomilom ljudi, iako se ne slažem nužno s njima na svakom planu. Jedan od glavnih ženskih likova je marksistkinja, čita Marksov Kapital 1. novembra, na praznik Svih svetih, na ljubljanskom groblju Žale. Mislila sam da bi ova scena mogla da bude duhovit uvod u jedan od najvažnijih likova: ona je buntovnica, u sukobu sa svojom konzervativnom porodicom, nepravednim društvom i sopstvenim seksualnim identitetom. I naravno, mislila sam da bi i njen pravednički pristup trebalo da bude pomalo podvrgnut nevinom podsmehu.

 Matjaž na kraju romana nalazi onu pravu, ali je veza s njom neostvariva. Da li je po vama ovo vreme individualaca, da li fenomen "zajedno" nestaje?

 Da, verovatno nikada nije postojala era u kojoj se pojedinac tako neguje ili ohrabruje kao što je danas. I sigurno, ovaj pojedinac je savršeni podanik dominantne kapitalističke ideologije kome je dozvoljeno da stvori svoj identitet, stil života, po mogućnosti fleksibilan. Ovaj ego ima pravo na svoja mišljenja i istine. Takođe mu je dozvoljeno da sledi sopstvene želje itd. Takvo ideološko oblikovanje pojedinačne potrage za srećom stvara i savršenog potrošača. I ne samo to, ovu samoupravu – ako je tako možemo nazvati – plaćamo kao politička bića. Socijaldemokratija se zasnivala na ideji da država preuzima određenu odgovornost za svoje građane i omogućava im da ostvare svoje potencijale. Današnje države radije prenose odgovornost na pojedince koji moraju da vode računa o svom obrazovanju, zdravlju, uspehu i blagostanju. Jedan od efekata ove ideologije je da se društvene veze brzo raspadaju a osećanje solidarnosti često se smatra oblikom represije. Ljubav, zajedništvo su verovatno žrtve svih nas koji postajemo samozadovoljni egoisti i narcisi, sve manje spremni da rizikujemo bilo šta zbog ljubavi, zbog bilo koje druge osobe ili bilo čega drugog. Po meni, prava ljubav nije nešto što podržava i neguje ego ili što jednostavno ispunjava želje. Naprotiv, ona narušava udobnost pojedinca i zahteva ponekad potpunu promenu njegovog ili njenog života, a često na takav način koji ruši dobrobit ega. U današnjem društvu se takva vrsta ljubavi sve više smatra gotovo nečim opasnim, pa sam roman posvetila upravo ovakvoj ideji ljubavi.

 Imali ste malo godina kad je nestala Jugoslavija. Pa ipak, jedno poglavlje posvetili ste uspomeni na nju. Da li se Slovenija seća bivše države po dobru ili ne?

 Verujem da postoje dva prevladavajuća stava prema bivšoj Jugoslaviji: ona se smatra ili komunističkim zlom koje je mučilo svoje narode ili socijalističkim rajem mogućnosti, bratstva i čega već. Mislim da su oba stava pogrešna. Onima koji osuđuju Jugoslaviju, rekla bih da je ona ipak obezbedila besplatno obrazovanje, zdravstvo i stanovanje za većinu, što je – sa današnjeg stanovišta – ogromno dostignuće. Ali ono što jugonostalgičari zaboravljaju jeste da se ona nije izborila sa kulminirajućim tenzijama: ekonomskom krizom, ali najviše nacionalističkim strastima koje su na kraju dovele do razornog rata. Svesna sam da je toliko ljudi u svim bivšim republikama danas razočarano onim što je usledilo nakon razdvajanja – i to s pravom. Ne smatram da je bilo koja od bivših republika inspirativna kao politički subjekt, iako u naučnom i umetničkom pogledu sve imaju toliko toga da ponude. U knjizi sam želela da uhvatim sentiment jugonostalgičara, što je za mene tragično: pokušavati da oživiš nešto što nikada nije postojalo, bar ne onako kako oni to zamišljaju. Ali sam takođe želela da pokažem kako ta nostalgija ipak pruža osećaj zajedništva u vremenima kada smo ohrabreni da brinemo samo o sopstvenoj dobrobiti.

 Dobili ste ekskluzivni intervju Džulijana Asanža pre sedam godina. Šta sada mislite o njemu? Kako heroj postane žrtva?

 Mislim da je sudbina Džulijana Asanža zaista pogubna ne samo za njega kao pojedinca, već i za sve nas. Nezakonito je lišen slobode i verovatno će biti procesuiran zbog same činjenice da je obelodanio informacije kojima bi svi u demokratskom društvu trebalo da imaju pristup. Vraćajući se na jedno od vaših prvih pitanja, verujem da je sve teže angažovati ljude oko bilo kojeg važnog političkog cilja. Čini se da je nemoguće naterati ljude da vide kako je nepravda koju trpi Asanž nepravda koja je učinjena svima nama – a mi ćemo platiti cenu za svoje neznanje.

 Na Jutjubu je moguće videti duhovitu priču vašeg supruga Slavoja Žižeka o tome kako je promenio svoj odnos prema vašem pisanju. Iako je to izuzetna parodija na stereotipe o ženama, ipak je nemoguće ne zapitati se kako je došlo do toga da žena mora da dokazuje da je sposobna, a muškarac ne mora.

 Da odgovorim ovako: Moj suprug je feminista. Za njega bi, da samo direktno podrži moju knjigu (izgovara iste floskule, hvali me), to ispalo kao snishodljiv potez, tako da je on rešio da ismeje sopstveni i verovatno dominantno muški položaj, kada se suočio sa takozvanim uspehom svoje žene. S tim u vezi, razlog zašto se divim Slavoju na svim nivoima je taj što nikada ne postupa ili govori iz snishodljive pozicije ustanovljenog autoriteta. On ne veruje niti prihvata da je on veliki Slavoj Žižek ili bilo šta veliko, i baš zato je, bar za mene, zaista veliki Slavoj Žižek.

 izvor: vreme.com ›››